Nakon završene dizajnerske škole, Mina Burić je otišla u Rim, studirala grafički dizajn i odsek scenografije na Akademiji lepih umetnosti. Po povratku u Beograd, sticajem okolnosti, počela je da se bavi filmom i do sada je svoj autorski pečat dala nizu stranih ostvarenja snimanim u našoj zemlji. Saznajte više u razgovoru koji sledi…
Kako je došlo do vašeg prvog profesionalnog angažmana na filmu Braća Blum? Kako je proteklo to iskustvo?
Dogodilo se to slučajno. Kad sam se vratila u Beograd, posle studija u Rimu, prijatelji su mi rekli da „neki Italijani stalno nešto snimaju na Košutnjaku“. Otišla sam da se predstavim. „Italijani“, to jest Film 87, trenutno nisu imali posao za mene, ali me je Pjero Amati predstavio ljudima iz kuće Work in Progress koji su radili film Braća Blum. Tako je sve krenulo. Moj početak je bio zaista divan! Imala sam sreće da radim sa divnim ljudima koji su mi pokazali i naučili me poslu.
Da li je to što radite isključivo na stranim projektima snimanim u Srbiji i blizini bila vaša oduka ili je u pitanju splet okolnosti?
Sasvim slučajno, počela sam saradnju sa WiP-om i Filmom 87. Kako su oni snimali film za filmom, išla sam iz projekta u projekat sa stranim produkcijama. A pošto nisam bila u zemlji dvanaest godina, nisam ni imala kontakte sa domaćim produkcijama.
Koje sve izazove donosi rad sa stranim ekipama?
Pa, susrećeš se sa raznim ljudima koji nisu iz tvog okruženja. Često je to plus jer upoznaješ nove načine rada, ali moraš da budeš otvoren za nove saradnje i drugačije poglede. Isto tako retko se radnje filmova dešavaju u Beogradu ili Srbiji pa tako moramo da od Beograda, Srbije ili Crne Gore pravimo američke ulice i dajnere, srednjovekovna engleska sela, japanske šume ili restorane ili trgove u Rimu… To je veliki izazov.
Da li možete da nam opišete svoj razvojni put, od početaka do pozicije glavnog scenografa?
Najviše sam se bavila set dekoracijom, što je i deo koji najviše volim da radim. Set dekorater dolazi posle scenografa koji je „podigao objekat“ i dodaje „život“ i sve ostalo. Ne mogu da podnesem da odem sa seta a da nije završen, kad su tu samo zidovi, a fali sve ostalo što mu i daje konačni izgled. Naravno da set dekorater radi u dogovoru sa scenografom i da je scenografova poslednja, ali scenograf, pogotovu na stranim projektima, ne stiže da se bavi baš svim detaljima od raznih drugih obaveza.
Radili ste kao glavni scenograf na filmovima Granice, kiše, Uprkos snegu koji pada (Despite the Falling Snow) i Krvoproliće (Mayhem). Da li možete da nam ispričate nešto više o ovim filmovima i njihovim specifičnostima?
To su tri sasvim različita projekta. Ne samo tematski već i produkcijski. Granice, kiše je bila regionalna saradnja, dva reditelja – jedan iz Crne Gore, jedan iz Bosne, produkcija i veći deo ekipe iz Beograda. Mali budžet ali velika želja svih da se film uradi. Sve smo dogovarali u hodu, svi zajedno, bez strogih produkcijskih sastanaka, mejlova….Uprkos raznim, finansijskim i produkcijskim problemima, bilo je to divno iskustvo. Svi su radili sve, nismo imali para ni za molere pa sam sama farbala i patinirala na setu. Interesantne lokacije, katuni na Komovima, sela u okolini Podgorice… Ekipa koja se lepo slagala i uživala u poslu doprinela je da to bude jedan od najlepših poslova koji sam ikad radila. Uprkos snegu koji pada je bio jako izazovan projekat. Budžet je opet bio problem a želje reditelja i producenata se često nisu slagale sa resursima. Ipak, na kraju film je dobio nagrade za najbolju fotografiju i scenografiju na Međunarodnom filmskom festivalu u Milanu. Krvoproliće opet nesto sasvim drugacije, čitav film je snimljen na samo jednoj lokaciji. Trudili smo se da scenografijom izmenimo izgled lokacije, da izgleda interesantnije. Čekamo da film izađe i vidimo koliko smo uspeli u tome.
Da li vam je, na primer, to što ste radili na Everli, prvom filmu Džoa Linča snimanom u Srbiji, pomoglo da na sledećem projektu koji je radio ovde, pomenutom Krvoproliću, dobijete još odgovorniju poziciju?
Sigurno. Sa Džoom Linčom smo radili Everli i njemu se veoma dopalo da radi u Beogradu. Saradnja sa celom ekipom je bila dobra i kad se vratio za svoj sledeći projekat odlučio je da angažuje samo domaću ekipu. Iz SAD je doveo samo direktora fotografije. To je kompliment za domaću ekipu koja dobija priliku da napreduje i pokaže da je sasvim dorasla radu na stranim produkcijama.
Razgovarao: Đorđe Bajić