Poslednji dani marta obogatiće aktuelnu kulturnu ponudu srpske prestonice i novim, 64. izdanjem Martovskog festivala (Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma). U periodu od 30. marta do 2. aprila, u prostorima Doma omladine Beograda, publici će ovaj renomirani festival biti predstavljen u novom ruhu. O toj i još nekoliko srodnih tema za portal Filmskog centra Srbije govori Boban Jevtić, novi umetnički direktor našeg najdugovečnijeg filmskog festivala.
U slučaju Martovskog festivala nužno uvek pričamo o zamašnoj tradiciji, a kako se sa tradicijom uvek mora pažljivo baratati, koje su vam bile osnovne zamisli i postavke kada se pristtupilo osmišljavanju ovog festivala?
Krenuli smo od naoko jednostavne postavke – kako pomiriti i sjediniti to golemo nasleđe festivala, čije je ovo, evo, već 64. Izdanje po redu i koji predstavlja najdugovečniji filmski festival u Srbiji, sa obrisima i darovima onog novog i nedavno pristiglog, i kako što celishodnije uposliti nemale prikazivačke i organizacione potencijale Doma omladine Beograda, u kome će se ovogodišnji festival u celosti odvijati. Uz pregršt želja i ideja, a duboko svesni mogućnosti i stvarnosti, došli smo do ove konkretne ponude – podosta novina i netakmičarskih segmenata, omaži preminulim autorima i naglasak na zaslužnim veteranima, i pre svega, oko sto odabranih filmova koja će publika biti u prilici da pogleda u samo četirii dana.
A na koji način se onda taj upravo pomenuti nacionalni karakter odražava na konkretnu ponudu ovogodišnjeg izdanja Martovskog festivala?
Za početak smo krenuli od očigledne i i jednostavne istine – beogradska publika i gosti našeg glavnog grada tokom čitave godine bivaju barem u teoretskoj prilici da prate dokumentarni film kroz niz ozbiljnih i uspešnih manifestacija posvećenih mahom toj sorti filmova (tu su, podsetimo, Beldocs, Sedam veličanstvenih, Slobodna zona, a tu je delom i FEST), a naš je festival naglaskom na tom nacionalnom krovnom okviru osnažio i proširio tu ponudu, i, naravno, pružio dodatnu podršku ovdašnjim autorima koji neretko stvaraju zanimljiva i vredna dela i u produkcionim neuslovima. U tom smislu, četiri dana u kome će samom centru ovako mnogoljudnog grada u žiži interesovanja biti prevashodno ovdašnji stvaraoci u oblasti kratkog, eksperimentalnog, animiranog i dokumentarnog filma različitih metraža čini se kao minimum pažnje koje autori i njihova dela zavređuju.
Izvesna novina je i upadljivije prisustvo eksperimentalnog filma u programu ovog izdanja festivala?
Da, polaznim kategorijama (kratki igrani film, dokumentarni film u trajanju do i preko 50 minuta, animirani film) sada je pridodat i segment koji je usredsređen na eksperimentalni film i video art. U festivalskom smislu, na nekom zamašnijem organizacionom nivou, pomenuti vid stvaralaštva nekako je poslednjih godina ostajao u zapećku, iako je sve više autora iz Srbije koji svojim delima iz ovog domena privlače i pažnju inostranog festivalskog sveta. A uz to, poetika eksperimentalnog filma poslednjih je, recimo, desetak godina unazad izvršila uočljiv uticaj i prodor unutar poetike arthaus filma radikalnije provinijencija. I na to smo želeli da ukažemo dodavanjem te selekcije, uvereni da u Beogradu ima i dovoljno publike i radoznalosti i za takve gledalačke izazove.
Sudeći po izboru filmova kojima ćete otvoriti Martovski festival, vodilo se računa o tradiciji i baštini, kao i zaslužnim autorima, zar ne?
Upravo tako, svesno smo odabrali baš autobiografski dokumentarac Ljubiše Samardžića, Panta rei, za svečano otvaranje festivala, u četvrtak, 30. marta, a pre njega prisutni biće prikazan još jedan premijerni film još jednog zaslužnog i iskusnog autora – u pitanju je kratki (osmominutni) film Puriše Đorđevića nazvan Bunker 93. Moramo negovati svest da film kao ni svet u kome živimo ne počinje sa nama i našim dometima, te stim u vezi na sjajnu filmsku tradiciju ove zemlje podsećamo i nagradom za životno delo za neumornog dokumentaristu, Miroslava Batu Petrovića, kao i za omaž-programima, kojima ćemo se nanovo osvrnuti na delić stvaralaštva i još jednom se zahvaliti dvojici autora koji su nas nedavno napustili – Krsti Škanati i Lazaru Stojanoviću.
S druge strane takmičarskim programom dominiraju ostvarenja mlađih i mladih autora…
I sam film, kao medij, svih ovih godina, ponekad i neznano kako, zadržavao je mladalački duh i tu svoju , čini se, nepokolebljivu i neuništivu mladalačku bit. Stoga ni ne bi trebalo da čudi, premda je reč o poptpunoj slučajnosti, odnosno, selektorskom odabiru unutar stotina prijavljenih filmova, što tom kategorijom kratkometražnog filma, ovog proleća dominaraju radovi mlađih i mladih autora. Kao što će publika moći sama da se uveri, u podosta slučajeva je evidentno da je kratki metar dobro promišljen i ciljani izbor autora, što onda ta dela čini dodatno intrigantnim, jer, podsetimo, današnji kratki metar nekada, na početku evolucije filma zapravo je bio izvorni i poželjni gabarit kada je minutaža u pitanju. U međunarodnom programu, pak, ponudućemo uvid u domete autora, takođe mlađih generacija, sa čak tri kontinenta, premda će pažljiviji gledaoci brzo primetiti da su se i na tom, nazovimo ga tako, planetranom nivou izvesne teme nametnule kao zajedničke i dominantne. U pitanju su identitetske nedorečenosti i borbe, poriv za društvenim angažmanom i potreba za prevazilaženjem mahom nametnutih ili ponekad i samonametnutih međa.
Pomenimo i specijalni program, za njega su odabrana ostvarenja na teme i o junacima koji su bliski ovdašnjoj puiblici. Da li je to bio krovni konceptza taj deo programa?
Očekujem veliko interesovanje publike za taj deo programa, jer sva ta tri filma tiču se ovdašnjih kulturoloških i socioloških tropa i pojedinaca koji i dalje pripadaju ovom kulturnom prostoru; reč je o dugometražnim dokumentarnim ostvarenja Trst, Jugoslavija Alesija Bocera, Svaka dobra priča je ljubavna priča Rajka Grlića i Matjaža Ivanišina, te Prostor između: Marina Abramović i Brazil Marka del Fiola.
Martovski ove godine prisutnim autorima i gostima nudi i ponudu radioničarskog , esnafskog i muzičkog programa, šta se time dobija?
Jednostavno, dobijamo na prilici da festival postavimo i iskoristimo i kao mesto susreta i stručnog usavršavanja, a potom i zabave. Ponuđene radionice pružaju šansu učesnicima da se barem delimično upute i usavrše u čak sedam zanimljivih i relevantnih tema za stvaranje i rad na filmu danas; tu su: uloge scenariste u dokumentarnom filmu, kreativne upotrebe arhivskog materijala, izvora finasiranja dokumentarnog filma odnosa nezavisne produkcije i javnih televizija, osnove storiborda i dubine i prostora na platnima… Moraću da sam pomernem i program događanja koje smo naslovili Filmske stolice, a gde će od 14 do 20 časova svakog dana domaći autori biti na raspolaganju prisutnima za kratak razgovor, razmenu mišljenja ili saveta. Osim toga, obezbedili smo i neformalnije koncipirane razgovori sa prisutnim autorima prikazivanih filmova, kao i podprogram nazvan Speed Introduction: Festivals Meet Festivals, gde smo kao osnovni cilj zacrtali umrežavanje svih važnih domaćih festivala i trening programa u oblastima dokumentarnog i kratkometražnog filma danas. I na kraju dana, nakon filmova i te silne priče o filmu i filmskoj profesiji, red je i da predahnemo, otud bogat i šarenolik muzički program svih festivalskih večeri.
Za kraj, zašto baš Dom omladine Beograda kao dom za sve programe festivala ovog proleća?
Dom omladine Beograda, vitalno i vibrantno središte kulture u samom centru grada, od početka se nametnuo kao najlogičniji izbor. Ponajpre, Dom omladine sa nizom multifunkcionalnih prostora pod jednim krovom pravi je dom za jednu ovako razmahanu i široko koncipranu festivalsku manifestaciju, ali ne smemo zanemariti i činjenicu da upravo Dom omladine, koji već i sam po sebi spaja tradiciju i već pomninjeni duh novog i svežeg, i u metforičkom smislu nudi savršenu rimu za ono što je naš organizacioni tim želeo da postigne višekrakim konceptom o kome smo upravo pričali.
Razgovarao: Zoran Janković