Film Katarine Mutić, Tako mi na istoku, jednosatna dokumentarna priča o vlaškoj vračari i njenoj porodici, imaće svoju svetsku premijeru na Martovskom festivalu, u petak 31. marta u Domu omladine Beograda (Velika sala, 17:00). Rediteljka po prvi put javno priča o svom filmu…
Kako ste se odlučili da snimite film o Desanki Prvulović i njenoj porodici? Da li je bilo teško uspostaviti kontakt i izdejstvovati pristanak svih ukućana da učestvuju u snimanju?
Tako mi na istoku je počeo kao ispitni zadatak – istraživački dokumentarac, i to davne 2013. godine. U tom periodu sam na internetu pogledala pregršt arhivskog materijala o vlaškoj magiji i shvatila da je tretman ovog fenomena uglavnom izrazito senzacionalistički i u najmanju ruku podrugljiv, što je zapravo sasvim normalno sa intrigantnim temama, ali isto tako je povod za stvaranje nekog drugačijeg dokumenta o ovim ljudima. Pronašla sam par kontakata i sa dramaturgom sam otišla u obilazak vračara. Lutali smo po istočnoj Srbiji, čekali smo u redovima za seanse, u jednoj kući smo čak naišli na slučaj gde je sin menjao svoju majku vračaru, jer je ona na odsustvu. Razgovarali smo sa nekoliko njih, sve su bile film za sebe, ali Desanka se izdvojila upravo zbog porodice.
Šta se znali o vlaškoj magiji pre nego što ste započeli rad na filmu i kako su (i da li su) se vaša predubeđenja o ovoj temi menjala tokom snimanja?
Znali smo dovoljno. Proveli smo puno vremena u istraživanju, čak smo u jednom momentu komunicirali i sa etnolozima i antropolozima; sve te informacije jesu bile značajne, ali kada dođete na teren i nađete se naspram živih ljudi, svako mišljenje koje ste do tad imali se pretvori u najobičniju predrasudu. Iskreno, iako nisam krenula da radim ovaj film sa verom u to da je vlaška magija neka stvarna magija koja može da mi naškodi, postojao je neki iracionalni strah. Danas mogu da kažem da ta magija postoji; ne na onaj način na koji biste očekivali, ali postoji.
Koliko je bilo teško uklopiti se u ritam domaćinstva u kome ste snimali i zadobiti poverenje aktera? Često sam imao utisak da Desanka i članovi njene porodice zaboravljaju da ih snimate. Kako ste to postigli?
Ključna reč je vreme. Proveli smo sate i sate, slobodno mogu da kažem i dane čekajući da se nešto desi, a često se apsolutno ništa nije dešavalo. Bukvalno smo bili prisutni do te mere da im je kamera bila dovoljno dosadna da je ne konstatuju. Bili smo deo njihove svakodnevice nešto manje od mesec dana, za sve to vreme možda dva puta nismo otišli kod njih, jednom jer je kiša potpuno izobličila zemljani put do njihove kuće, pa je fizički bilo nemoguće. Desanka je bila već uhodana na neki način, nismo bili ni prva ni poslednja ekipa sa kamerom koja je ušla u njihovo dvorište, trebalo je malo više vremena da se dobije poverenje njene porodice koja inače nije bio toliko medijski ispraćena. Ni to nije bilo toliko teško. Kada nemate zadnje namere i priđete ljudima kao ljudi, vrata se lagano otvore.
Recite nam nešto više o samoj organizaciji snimanja i predstavite ključne saradnike zaslužne za nastanak ovog dokumentarca… Da li se izvorni koncept filma menjao tokom boravka na terenu?
Organizacija… Pa Crnajka, mesto u kojem smo snimali, nalazi se na nekih 25 km od Majdanpeka. U leto 2014. godine, dramaturg Ivan Stančić (koji je snimao i zvuk, jer snimatelja zvuka nismo imali), direktor fotografije Nemanja Veselinović i ja spakovali smo se u moja kola, našli smo neki smeštaj u jednoj skromnoj kućici u Rudnoj glavi, mestu do Crnajke i tako je počelo. Svaki dan smo išli kolima do porodice Prvulović, nekih 10 km strmim zemljanim putem koji je je jedini put do njihove kuće u brdu i veći deo ide uz Ljubovu reku. Dok se nismo navikli na pozitivan adrenalin, svako penjanje se između ostalog svodilo na to da ne upadnemo u reku. Sve u svemu, uspeli smo da se uz neku skromnu svotu novca organizujemo, živimo i snimamo. Gore pomenuti Ivan i Nemanja, više su koautori nego saradnici. Zajedno smo itekako menjali izvorni koncept, jer kao što svi znamo, dokumentarni film je živa stvar. Na primer u filmu postoji nekoliko kadrova snimanih iz ruke, što je bila prva opcija, međutim, ubrzo smo shvatili da takav vizuelni pristup ne pripada našem filmu; takođe bilo je niz dramaturških linija koje su nam delovale zanimljivo, ali su nas odvlačile u neke drugačije filmove, pa smo ih izbacili. Od ostalih saradnika tu je Nataša Pantić, žena sa kojom sam provela dve godine u montaži i verovatno napravila bar 10 verzija ovog filma, zatim Pavle Popov koji je radio muziku, Vladan Korać – dizajner zvuka, Nebojša Nenadić – autor špice i producent Milan Stojanović. A da, ti ključni saradnici su zapravo cela moja ekipa.
Da li je jezička barijera (akteri filma pored srpskog upotrebljavaju i vlaški) predstavljala problem?
Kada provedete neko duže vreme sa ljudima, i to svaki dan po ceo dan, počnete da se oslanjate na mimiku i gestikulaciju, da pretpostavljate značenja u odnosu na reakcije sagovornika. Čak je veći deo filma izmontiran pre nego što smo uopšte stigli do prevodioca. Često nam je bilo problematičnije da razumemo njihov srpski.
Šta je to po čemu ćete najviše pamtiti ovo snimanje? Koji utisak se izdvaja kao najjači?
Ne može jedna stvar. Pamtiću ga ga po svakodnevnoj vožnji uz brdo i niz brdo. Pamtiću ga po kafani Rokenrola u Rudnoj glavi čiji nas je gazda besplatno hranio najboljim mesom svaki dan. Pamtiću ga po muvama koje su nekad bile jedini znak života u dvorištu Prvulovića. Pamtiću ga po dečaku iz filma, Kristijanu, koji je bio opsednut upaljačima i stalno je insistirao da nam pali cigarete. I po još mnogo čemu. Ali pre svega, koliko god otrcano zvučalo, pamtiću ga po tome što smo tih mesec dana bili deo jedne predivne porodice.
Šta sledeće pripremate?
Pripremam se za život odrasle osobe i spremam master film.
Razgovarao: Đorđe Bajić