U utorak će u Dvorani Kulturnog centra Beograda, a u okviru Srpskog takmičarskog programa desetog Beldoksa, svetsku premijeru imati jednosatni dokumentarni film Sto godina iščekivanja u režiji Ivane Pavlović. Više o filmu saznajte iz našeg razgovora sa rediteljkom.
Za one koji nisu upućeni u tematiku, da li bi mogla da nam istorijat više puta započete, a nikada završene pruge Valjevo-Loznica koja se nalazi u fokusu tvog filma?
Istorijat pruge počinje 1886. godine kada je 29 narodnih poslanika pokrenulo inicijativu za njenu izgradnju. Od tada pa do danas su se donosili mnogi zakoni i prostorni planovi koji su uključivali i obavezivali zemlju na izgradnju pruge koja treba da spoji dve zemlje. Meštani sela od Valjeva do Loznice rekli bi da je pruga ukleta te da su njenu gradnju svaki put prekidali ratovi i među njima zaista postoji strah od eventualne ponovne gradnje bez obzira na to koliko bi im dobrog donela. Ratovi naravno nisu jedini krivac za to što ona i danas nije završena bez obzira na to što su se zaista događali neposredno pošto radovi na ovoj pruzi ponovo započnu. Sama priča o ovoj pruzi usko je povezana sa istorijskim događajima koji su se odigravali u našoj zemlji. Tako je njena sudbina povezana sa sudbinom naše zemlje i naroda kroz period od nešto više od sto godina i o tome svedoči 28 sagovornika od kojih polovinu čine meštani kraja kroz koji pruga treba da prođe.
Kako to da si se opredelila za jednu socijalno/društveno angažovanu temu i kako su protekli prvi koraci rada na projektu? Da li si od samog početka znala da snimaš jednosatni dokumentarni film?
Pre snimanja filma bavila sam se televizijskim novinarstvom gde sam radeći u informativi priželjkivala takve teme, ali na žalost nisam imala prostora da se njima bavim. To je bio najveći razlog da upišem master studije novinarstva i odlučim da za završni rad napravim dokumentarni film o pruzi koja je, s obzirom na moje poreklo, stalno bila prisutna u mom životu. Istraživanje je bio taj prvi korak i trajao je koliko svi ostali zajedno. Za godinu i po dana istraživanja prikupljeno je dosta arhivskog materijala. Na samom početku sam mislila da će priča o pruzi Valjevo-Loznica biti ispričana u formi dokumentarne reportaže i najveći strah mi je tada bio kako ću uspeti da nađem „pokrivalice“ za čitavu priču jer sve što sam mogla da snimim u tom trenutku su sagovornici i ostaci gradnje pruge. Posle toliko dugog i predanog istraživačkog rada pojavio se problem kako upakovati sve u sat vremena, a da to bude u formi koja mi odgovara. Kada su dramaturg Dragana Jakovljević i montažer Marko Antić prihvatili da učestvuju u projektu, i taj problem je bio rešen!
Koliko je priča o ovoj pruzi zapravo priča o sudbini jednog naroda? Koji je zaključak? Ima li nade za sve nas ili će nas istorijski tokovi večno terati da se, kao narod, stalno vrtimo u krug i iznova i iznova ponavljamo iste greške?
To koliko zapravo i jeste priča o sudbini našeg naroda nisam ni bila toliko svesna sve do odbrane master rada kada su profesori komentarisali da je kroz naizgled malu temu o pruzi lokalnog karaktera zapravo ispričana priča o našem narodu kao gubitniku. I zaista, kroz istorijske priče koje prate štrajk građevinskih radnika, poslednju omladinsku radnu akciju, četiri rata, ceremonije otvaranja početaka radova u više navrata, sudbinu ove pruge u okviru ruskog kredita, ali i trenutno pitanje hoće li je biti ili ne, nameću se mnoga pitanja ali i po neki odgovori koje svakodnevno jedni drugima i samima sebi postavljamo.
Film si sama finansirala. Koliko je bilo teško/izazovno prikupiti potrebna sredstva i ko ti je sve pomogao u realizaciji filma?
Polovinu filma sam sama finansirala odvajajući dve godine veliki deo plate za film, ali bez finansijske podrške i pomoći oko druge polovine ne bih uspela da ga završim. Projekat su podržali grad Valjevo i opština Osečina, Foto studio R i Asmedia Valjevo, Saobraćajni institut CIP, JKP Vidrak Valjevo, Kompresor ing Valjevo, Europrom i Enel Valjevo i Podgorka, Jadar pak i Simex Tas iz Osečine. Ekipa filma je radila za minimalne honorare, neke arhivske materijale sam dobila bez novčane naknade i moram da priznam da na sve strane ima ljudi koji su spremni da pruže pomoć mladim autorima i da je to zaista ohrabrenje za sve nas.
Da li pratiš aktuelnu dokumentarističku scenu u Srbiji i kako ti se čini? Po čemu se tvoj film izdvaja iz aktuelne ponude, koja je njegova specifičnost?
Priznajem da sam je više pratila dok sam živela u Beogradu. Planiram da pogledam što više filmova na ovogodišnjem Beldoksu i moram da naglasim zadovoljstvo koje osećam što se i moj film našao u takmičarskom programu ovog festivala koji zaista neguje dokumentarizam. To što sam bila neopterećena pukim pravilima forme, što film zaista obiluje arhivskim materijalom i ima četiri rekonstrukcije događaja i što u filmu ima čak 28 sagovornika, te je i veoma informativan i to je nešto što će ga verovatno činiti drugačijim. Da li će to biti pozitivna stvar ili ne, videćemo posle festivalske projekcije.
Film Sto godina iščekivanja možete pogledati u Dvorani Kulturnog centra Beograda, 9. maja 2017. godine, u 19 časova.
Razgovarao: Đorđe Bajić