Priča o grupi Eva Braun je dokumentarni film koji prati razvoj bečejske pop-rok grupe od nastanka do danas. Porazgovarali smo o ovom zanimljivom filmu sa rediteljem Robertom Bukaricom, svega par dana pre prikazivanja filma na programu aktuelnog Beldoksa.
Kada si prvi put došao u kontakt sa muzikom Eve Braun i šta ova grupa znači za tebe lično?
Moj prvi kontakt sa njihovom muzikom desio se 1992. godine posredstvom, tada veoma popularne, novosadske Radio stotke. Jednoga dana zavrteli su pesmu koja mi je bila potpuno nepoznata, ali već posle prvih nekoliko taktova neobično privlačna. Od spikerke sam saznao da je reč o novoj, bečejskoj grupi Eva Braun i pesmi Već viđeno. Par dana kasnije pojavili su se na čuvenom Trećem kanalu i izveli pesmu Jagodna polja sa kojom su me konačno i kupili. Kada sam nekoliko dana kasnije listao ploče u jednoj radnji, naišao sam na njihov prvi album Prisluškivanja i odmah ga kupio. Ispostaviće se posle da sam uspeo da ugrabim jedan od stotinak primeraka koliko je bilo u opticaju za prodaju, što me danas čini ponosim kolekcionarom još jedne retke ploče u nizu. Ploča je štampana u Bugarskoj i napravljena je od prilično lošeg materijala, produkcija na albumu isto nije bila na zavidnom nivou, ali su pesme bile iznenađujuće dobre, u stilu muzike s kraja šezdesetih godina, pevljive i melodične i u potpunom neskladu sa muzikom i vremenom u kojem smo, u tom trenutku, živeli. Tako je bilo i sa narednim izdanjima tokom devedesetih godina, uvek veselo, nostalgično, romantično, optimistički… Slično splitskoj grupi Đavoli, a opet potpuno drugačije. A značaj? Pa pevali smo u kolima iz sveg glasa Sasvim običan dan, posećivali Jagodna polja i puštali Zmajeve i lakše podnosili sankcije i činjenicu da u kolima imamo samo dve litre benzina koje smo kupili iz flaše pored puta.
Da li se sećaš kada se u tebi rodila ideja da snimiš film o grupi Eva Braun? Šta je iniciralo tu odluku i koji ti je bio primarni cilj za upuštanje u ovaj projekat?
Tempus projekat je u saradnji sa našim univerzitetima i medijima objavio konkurs za izradu raznih AV formi za potrebe naših medija koje bi realizovali studenti. Moj koncept je prošao i odobrena su skromna sredstva za realizaciju. Eva Braun nije od početka bila tema te ideje, ali se vremenom pokazala kao logično rešenje, pa smo se Goran (Frančić), Vlada (Rašković), Đorđe (Radić) i ja, ugurali u punto i otisnuli se u ovu malu avanturu.
Tvoj dokumentarni film obuhvata dug vremenski period od, praktično, četvrt veka. Koliko je trajalo samo snimanje filma i na koje si sve probleme nailazio tokom realizacije onog što si zamislio? Koliko se izovrni koncpet, zbog sticaja okolnosti, menjao tokom snimanja?
Koncept je bio temeljno pripremljen i nije se puno menjao. Pošto je u pitanju low-budget film, samo snimanje na terenu nije trajalo dugo. Sve smo snimili tokom četiri naporna dana. Prvi problem je bio vezan za arhivski materijal. Sami članovi grupe ga skoro i nemaju, neke lokalne televizije nisu bile raspoložene da traže snimke iz devedesetih po beta trakama, ali su nam zato pomogli iz MTV Srbija i arhive RTS-a, kao i još jedan prijatelj grupe koji je imao nešto od snimaka na VHS-u. Drugi problem je bio vezan za dužinu. RTV Vojvodine je bila naklonjena trajanju od 30 minuta, kao klasičnom televizijskom formatu, dok sam ja hteo da se približim svetskim standardima i dugometražnoj formi. Kraće od ovih 80 minuta nije moglo da bude, a da pokrijemo sve te godine i malo zagrebemo ispod površine same muzike.
Koliko su članovi Eve Braun bili raspoloženi da učestvuju o dokumentarcu o sebi? Kako je protekla saradnja sa njima? Koji trenutak tokom snimanja ti je bio najupečatljiviji/najdirljiviji?
Pre snimanja filma, nikog od članova benda nisam poznavao lično. Prvi kontakt je uspostavljen tek kada je prva, gruba verzija scenarija, već bila gotova. Kontaktirao sam frontmena grupe Gorana Vasovića-Vasketa preko Fejsbuka, i ukratko mu izložio svoj plan. Potom smo se čuli telefonom i zakazali kratak razgovor uz popdnevnu kafu u Bečeju. Kad sam stigao tamo, Vaske mi je rekao da ima sat vremena slobodnog prostora za razgovor. Odužilo se na dva sata, pa sam posle toga pozvan na probu benda, gde sam upoznao i ostale članove, a nakon probe smo opet razglabali do kasno u noć. Mislim da je jedino Vaske tog trenutka ozbiljno shvatao šta želimo da napravimo i zaista nam je pomagao na sve načine. Na setu su skoro uvek najbolji oni trenuci neposredno pre ili posle samog snimanja. Sama činjenica da pričate ispred kamere, kod svakog pomalo deluje na prirodnost ponašanja, tako je kod svih. U stvari, ti neki prvi neobavezni razgovori, koji se ne snimaju su najbolji. Nikad neće biti snimljeni, ali pomažu pri koncepciji filma.
Čini mi se da u domaćoj dokumentarističkoj ponudi u poslednje vreme ima sve više filmova o muzici i muzičarima. Da li si uspeo da pogledaš ta ostvarenja i kako se tvoj film uklapa u taj niz?
To me jako raduje i to je ujedno i meni dalo krila. Godinama pratim svetske muzičke dokumentarce i mogu da kažem da smo još jako daleko od toga standarda. Ono što oni imaju, za razliku od nas, jeste jedna gomila arhivskog materijala, koji je izuzetno bitan, kako za potvrdu same priče, tako i za montažni postupak. Što se filmova u regionu tiče, dopada mi šarenolikost, pa tako i ovaj naš film ima neko svoje mesto u širokoj lepezi ponude koja će, nadam se, biti sve bolja. Na žalost, još uvek nije proradila svest o tome da to možda nema velikog komercijalnog, ali zato ima ogromnog kulturolškog značaja. To je muzičko misionarstvo u vremenu u kome živimo, ostaviti budućim pokoljenjima tragove i dokaze da je rokenrol u Srbiji ipak jednom postojao…
Film Priča o grupi Eva Braun će biti prikazan u petak, 12. maja 2017. godine, u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Početak filma je u 21 čas, a nakon projekcije biće upriličen razgovor sa Robertom Bukaricom.
Razgovarao: Đorđe Bajić