SRB ENG

Prikaz knjige „Sveti Antun“ Miće Popovića

17. маја 2017 | Autor: Zoran Janković





Možda će dani i godine koji tek dolaze odneti prevagu i na drugu stranu, ali u doživljaju i znalaca i šire javnosti Mića Popović (1923 – 1996) će još zadugo ostati najprepoznatljiviji kao vrhunski likovni umetnik, koji se, uz sve to, u jednom periodu istrajno i sa nemalim kreativnim postignućima bavio i filmskom umetnošću. Nedavno izdanje kuće Geopoetika, Sveti Antun – Ratni dnevnik iz zatvora, istinski je vredna prilika da Miću Popovića  podrobnije upoznamo i kao literatu sa podosta književnog dara.

Sveti Antun (objavljen u ediciji Retro premijere izdavačke kuće Geopoetika, a uz uvodnu reč Popovićevog sina, Jovana Popovića) sastoji se iz dva dela – Ratnog dnevnika iz zatvora, koji se ovde javlja premijerno čak sedamdeset godina nakon nastanka mu, i u njega udenute duže priče naslovljene Sveti Antun. U oba slučaja, tokom čitave ove proze Mića Popović se pokazuje kao nadahnuto i proznom pripovedanju vično pero, koje ovde piše, upravo onako kako su stari majstori literarnog zanata i ukazivali da treba, o onome što poznaje, onome što  razume, što ga tišti, što ga boli, što razume ili barem nastoji da pojmi. Osim toga, ovo štivo ima značajnu vrednost i kao dokument o jednom stradalnom i prevratničkom, a individualcima i individualnom doživljaju sveta i trenutka nimalo sklonom vremenu; zatvorska teskoba, praćena promišljenim detaljizmom u prikazu zatvorskog života pod teškim bremenom neizvesnosti i neznanja o onome što se zbiva i što tek treba da usledi, savršenu rimu i skladnu dopunu dobija u prikazima posleratnog haosa u tim burnim danima i mesecima, a što čini tematsku i motivsku okosnicu i dnevnika i same pripovetke Sveti Antun.

Popovićevo pripovedačko i šire gledano i shvaćeno literarno umeće ne bi trebalo da bude iznenađenje, ne samo imajući u vidu prirodnu i očiglednu narativnu sponu između književnosti i filma, već i stoga što se (Miodrag) Mića Popović docnije pokazao i kao scenarista većine svojih filmova (Čovek iz hrastove šume, Roj, Hasanaginica i Delije – a autor je i scenarija za Prirodnu granicu, koju je režirao Mihailo Ilić). Shodno tome, ova Popovićeva proza filmofilima može da bude najprivlačnija i najzanimljivija u onim momentima i na onim mestima gde je u njoj ne samo una asocijativnoj ravni  moguće prepoznati i dekodirati motive i zahvate opažene u potonjim Popovićevim filmskim delima (u tom smislu, Sveti Antun u sebi krije naznake onoga što se, između ostalog, naravno, dati videti u Čoveku iz hrastove šume, Roju i ponajpre, Delijama).

Ne samo što je ovakvih izdanja malo i ne samo zato što je u istoriji srpske kulture istinski malo tako razmahanih i osebujnih umetničkih pojava, uz sve to, i uspešnih na nekoliko stvaralačkih polja, kao što je bio Mića Popović, Sveti Antun – Ratni dnevnik iz zatvora jeste dragocena pojava, delom i kao dokaz teze da i ovde, uprkos prevolađujućem utisku i silini neuslova i prepreka, neko kulturnoj baštini ipak pristupa sa  nužnim a nepatvorenim razumevanjem i iskrenim poštovanjem.

Zoran Janović