SRB ENG

Zoltan Bičkei, scenarista i reditelj „Snevanih snegova“: „Film je sada mrtav i čeka ponovno rođenje“

20. маја 2017 | Autor: Đorđe Bajić





Nedavno je premijerno prikazan srpsko-mađarski film Snevani snegovi, o čemu smo vas već izvestili. Iskoristili smo ovu premijeru kao povod za razgovor sa rediteljem ovog ostvarenja, Zolatnom Bičkeijem. Evo šta nam je rekao…

Šta vas je privuklo tematici iz 17. veka i koliko ste podrobno proučavali istorijski izvore tokom rada na scenariju?

Sve je počelo od jedne slike koju sam zamislio – slike tri prosjaka koji se vucaraju po snežnoj pustari. U to vreme sam osećao veliki pritisak zbog događaja koji su se u Mađarskoj odigrali 23. oktobra 2006, kada su napadnuti ljudi koji su obeležavali 50 godina od revolucije 1956. Tada sam se osećao isto kao za vreme jugoslovenskih ratnih godina, bio sam ponižen i nemoćan. To je pokrenuo u meni film, ali prvobitno ne sa tematikom iz 17. veka. Već dugo me opčinjava tema: kraj ove tehnološke civilizacije i našeg sadašnjeg stanja. A za jednu takvu, može se reći beketovsku dramu, našao sam inspiraciju u Vojvodini s kraja 17. veka koja je u to vreme bila slabo nastanjenja, skoro prazna zbog turskih najezdi (svega nekoliko stotina ljudi je živeo na tako velikom prostoru). Ova istorijska činjenica poslužila mi je kao dobar ugao za takav film. U toku pisanja scenarija pročitao preko pedeset knjiga, kako bih utkao u film i neke tabu-teme iz mađarske istorije. Doduše, treba istaći da je istorija u Snevanim snegovima u drugom ili čak trećem planu, to pre svega priča o stanju duše i duha.

Zoltan Bičkei na snimanju Snevanih snegova.

Snimanje Snevanih snegova je počelo još 2009. godine. Zašto se na premijeru čekalo gotovo deset godina i sa kakvim ste se sve problemima sretali tokom produkcije i postprodukcije filma?

Kako to već obično biva, rad na filmu otekao zbog nedostatka novca. Ova nesrećna okolnost je zapravo postala srećna po film, zato što sam imao vremena da prepravim prvobitnu verziju i publici predstavim ostvarenje kojim sam mnogo zadovoljniji. Više sile su tako htele i ja samo mogu na tome da budem zahvalan… Snimanje filma uvek pomalo liči na rat i na vojni manevar. Tri puta sam počinjao da radim film ispočetka i to me naučilo da nije važno samo gotovo delo, već i sam proces stvaranja preko koga se praznimo, čistimo… Nadam se da sam taj osećaj uspeo da prenesem i na publiku.

Predstavite nam svoje ključne saradnike na ovom filmskom projektu – one iza, ali i one ispred kamere…

Pre svega tu je direktor fotografije Jovan Milinov, moj višedecenijski prijatelj s kojim sam radio sve svoje veće poduhvate. On ima meni blizak ravničarski pogled i shvatanje i to mi pomaže da s njim, kao saradnikom i ko-autorom, pravim filmove. O glumcima ne bi ponaosob, ali za većinu sam pisao uloge imajući u vidu njihov karakter. Producentu Siniši Bokanu sam zahvalan zato što je 10 godina bio uz film. Naravno, ima još zaslužnih. Svaki saradnik mi je bio dragocen i svaki je doprineo da naš film bude ono što jeste.

Sada, nakon što je završen, koji su planovi u vezi sa distribucijom i plasmanom filma?

Voleo bih da što više ljudi pogleda film. Pošto je u pitanju težak film, mislio sam da će uglavnom kog gledalaca izazivati odbojnost i nerazumavanje, ali sam se, srećom, prevario. Za sada je reakcija publike veoma pozitivna. Ali, to me ne zavarava: Snevani snegovi nisu savršeni. Mana ima i moj zadatak je da ih, zajedno sa publikom, sve uočim.

Da li pratite filmska dešavanja u Srbiji, Mađarskoj i regionu? Kako vam se čini trenutna filmska strujanja i tendencije i da li imate svoje favorite među autorima i filmovima?

O tome sam 2010. godine napisao knjigu Reč majstora. Filmska istorija je prekinuta negde sredinom-krajem 1980-ih, sa poslednjim delima Kurosave i Bergmana, Felinija… Trgovački sistem od onda pokušava završi uništenje filma kao umetnosti. U prvi plan se guraju kvazi-umentici, mađioničari. Jednostavno: današnja svetska vlast ne vlada preko ideologija, nego preko instinkta, pa pokretne slike za to koriste kao najvažnije sredstvo. Danas smo okruženi pokretnim slikama – one su svuda, u sobi, u ruci, po čitav dan. Filmski autori imaju dužnost da ne prave kompromise. Na žalost, mnogi umetnici su se predali. Možda i ima pravih filmova negde u zabiti, negde gde su manje vidljiviji, ali to ne dopire do nas. Film je sada mrtav, čeka ponovno rođenje. To će biti sve teže i teže, jer deca već se od najranije dobi sreću sa pokretnim slikama koji nude gotova rešenja i koja u njima ubijaju stvaranje sopstvenog pogleda, ubijaju fantaziju, u njima, zapravo, ubijaju dušu. Šta onda reći o našoj regiji? Donekle pratim savremeni film, ali meni najteže pada, da ni u Srbiji, ni u Mađarskoj, ne srećem lične filmske rukopise, lične poglede. Nema više ništa od svežine, čistote i okrutnosti tzv. crnog filma ili od lirike, poetičnosti tzv. novog mađarskog vala. Ako i ima nešto htenja, onda je to samo skromno i jedva vidljivo. S tim u vezi… Za kraj ovog našeg razgovora imam jednu poruku roditeljima… Dragi roditelji, ne dajte svojoj deci telefone i računare u ruke pre njihove desete godine. Vodite ih u prirodu i neka se igraju sa vama i međusobno…  Sve to ne samo zato da bismo u budućnosti imali pravi film, nego i da bismo sada imali normalan život.

Razgovarao: Đorđe Bajić