U smislu aktuelne knjižarske ponude ovo proleće nam je donelo i nesvakidašnju i iznimno zanimljivu studiju nazvanu Mala crna muzika (u izdanju kuće Karpos) autora Dragana Đorđevića. U središtu te studije je evolucija i promišljanje dometa i značaja hip-hopa na ovim prostorima, a kako muzika i film počesto idu ruku pod ruku, zamolili smo Dragana Đorđevića da nam ukratko predstavi omiljeni domaći film. Evo njegovog izbora i odgovora…
„Čak i u najužem izboru ostaje mi dvoumljenje između dva filma: Nevinost bez zaštite Dušana Makavejeva i Branka Vučićevića iz 1968. godine, i Tilva Roš Nikole Ležaića iz 2010. Ali prednost ću dati mlađem filmu iz više razloga: jer je o herojskim danima crnog talasa već rečeno ako ne dovoljno, a ono bar nesrazmerno više u odnosu na heroiku Ležaićevog debitatskog ostvarenja, koje se dogodilo u istorijskom trenutku obeleženom apsolutnim deficitom junačkih dela. Ne samo da je reč o divnom primeru balkanskog art-etosa „uradi-sam“ (ili „štap-i-kanap“) – jednakom i za crni talas, uostalom – već je njim konačno ostvaren i san o snimanju jednog autentičnog „generacijskog filma“ sa ovih prostora. U istoriji tog „žanra“ bilo je toliko foliranja, izveštačenosti i isuviše „lokal-beogradizma – što potvrđuju bar Munje, Artiljero, itd… Za razliku od tih pokušaja, Tilva Roš je ponovo raskrilio mapu Srbije, ali njenu stvarnu mapu, ne onu beogradizovanu. Tako je sa svojim prijateljima Ležaić uspeo u tome da predstavi ne samo mali, razoreni Bor, nego i bilo koje drugo mesto na planeti u kojem je na snazi dijabolična moć postindustrijske depresije, i njena destruktivna i njena stvaralačka strana.
Zoran Janković