SRB ENG

Dejan Ćirić: „Verujem da je ova knjiga svedočanstvo dostojno imena i dela Radmile Savićević“

13. јуна 2017 | Autor: Zoran Janković





Kroz razgovor sa novinarom i publicistom Dejanom Ćirićem, predstavićemo vam iznimno zanimljivu knjigu Radmila Savićević: Prva i poslednja (u izdanju fondacije Srpski legat).

Otkud i zašto baš Radmila Savićević?

Radmila je bila jedna od najboljih i najvoljenijih glumica svih vremena na ovim prostorima. Posle njene smrti nije ostalo apsolutno ništa što bi svedočilo o vanserijskom talentu, veličanstvenoj karijeri i dubokom tragu koji je ostavila za sobom, kao i tome koliko je privatno bila izuzetna ličnost koja je svojom toplinom, neposrednošću i velikim srcem plenila na svakom koraku. Verujem da je ova knjiga svedočanstvo dostojno imena i dela ove velike glumice.

Kako ste se izborili sa, pretpostavimo, obiljem faktografske građe?

Nisam želeo da knjiga bude preopterećena time, jer mi nije bio cilj da stvorim stereotipnu monografiju, namenjenu samo određenim stručnim krugovima. Knjiga je koncipirana kao roman u kome je Rada glavni lik, jer je pre svega prilagođena običnom čitaocu. Pisana je srcem i najiskrenijom emocijom, jer je samo tako moglo da se napiše delo o Radi koja je, pre svega, bila obična, prirodna, narodska žena koja je kroz život išla upravo srcem i baš zato bila obožavana od strane publike. U knjizi su zabeležena sećanja, anegdote i uspomene pedeset najvećih glumaca današnjice koji o Radi govore sa ogromnim pijetetom. Dozvolio sam da emocije ispisuju njihova sećanja i da ih verodostojno prenesem na papir, jer upravo ti osmesi, suze, toplina i lepota tih priča na poseban način oslikavaju portret Rade Savićević. Potrudio sam se da sve bude oslikano životom, ali i da čitaoci imaju prilike da vide mnoštvo pažljivo biranih, do sada neobjavljenih fotografija Radmile Savićević, kao i dokumentarističko –hronološki prikaz njenih uloga i kompletne karijere, počev od Kruševca, preko Niša do Beograda.

Da li ste saznali nešto novo o Radmili Savićević pišući ovu knjigu i da li je bilo nenadanih prepreka na putu nastanka ovog štiva?

Prepreka je bilo samo u smislu moje velike odgovornosti koja me je u nekim periodima pisanja na momente zaustavljala, jer sam strahovao da li sam kao novinar i pisac dovoljno dorastao tome da napišem knjigu o tako posebnoj ženi. Izneo sam te svoje dileme i sumnje u ovom romanu. Pokazale su se kao neosnovane, jer je knjiga naišla na veliki uspeh, ali u procesu kreativnosti uvek dolazi do takvih zatišja. Kada su se dešavala, pomislio sam šta bi mi Rada rekla, i onda se oslobodio, pustio i pisao srcem, kako sam i rekao, što je rezultiralo sjajnim reakcijama čitalaca. Članovi Radine porodice su mi rekli da sam pisao kao da je bila moja baka, što je najveća potvrda uspeha, a kada sam nekoliko meseci po objavljivanju, pročitao celu knjigu, shvatio sam da ne bih promenio ni jednu jedinu reč, što meni lično jeste dokaz da sam uradio dobru stvar. Što se tiče saznanja o Radi, ima ih mnogo, ali ne bih da otkrivam zbog ljudi koji će možda posle ovog intervjua poželeti da pročitaju knjigu. Reći ću samo da je bila mnogo više od onoga što smo o njoj mogli da saznamo preko ekrana, kako u emotivnom, tako i u životnom i profesionalnom smislu. Rada je bila glumica koja je imala moć i neverovatan raspon emocija. Mislim da sam u ovoj knjizi otkrio tajnu njene duše i tog neverovatnog talenta.

Naš sagovornik, novinar i publicista Dejan Ćirić.

Šta u glumačkom smislu i u vašem doživljaju stvari i sveta Radmila Savićević  prvenstveno predstavlja?

Bez dileme jedna od najvećih glumica dvadesetog veka kojoj, nažalost, nije pružena prilika da iskaže svoj talenat u potpunosti, jer je njena težnja ka dramskim ulogama ostala u senci, iako je mogla da igra sve. Reditelji su je videli u samo jednoj vrsti karaktera u kojoj je bila neprikosnovena, ali Rada je u sebi nosila mnogo više od toga. Nepravedno su je zaobišle i mnoge zaslužene nagrade, jer nije bila klanovski čovek, što u ovoj knjizi ističu gotovo svi moji sagovornici. Ali, Radi to uopšte nije smetalo. Dobila je neverovatnu ljubav publike koja je i dan-danas pamti sa ogromnim poštovanjem i to je, verujem, najveća nagrada za svakog glumca. Siguran sam da se sve ove serije koje se godinama repriziraju gledaju samo zbog Rade. Što se mene lično tiče, iako je nikada nisam upoznao, posle ove knjige i godinu i po dana bavljenja njenim životom i karijerom, doživljavam je kao člana porodice i zato često kažem: „Moja Rada“. Potičemo iz istog grada i siguran sam da bi bila ponosna na sve ovo. Zauvek će biti u meni i mom srcu. Ova knjiga je jedan od najvećih uspeha u mom životu, nešto što ostaje za sva vremena.

Jeste opšte mesto, ali kod nas je upadljiv nemaran odnos prema baštini i zaslužnim pojedincima, kojih se mahom sećamo o godišnjicama, te kako se to odrazilo na vaš rad na ovoj knjizi i ima li tome nekog sveobuhvatnijeg leka?

U zemlji opšteg rasula u kojoj živimo decenijama to nije čudno. Očekivao sam takvu atmosferu, ali su me ipak neprijatno iznenadile prazne arhive mnogih pozorišta i drugih ustanova kulture kojima sam se obraćao za građu potrebnu za knjigu. Mnogo toga se bacalo, počev od fotografija velikih glumaca, preko snimaka i knjiga, koji su možda predstavljali poslednje svedočanstvo o njihovom životu i radu. Skloni smo zanemarivanju, potcenjivanju, zaboravu, i to ističu mnogi glumci u ovoj knjizi. Mlade generacije gotovo da ne znaju ko su bili naši najveći umetnici, pravi glumci, a ne instant-proizvodi današnjeg vremena kojima su osnovni cilj naslovne strane tabloida. Pitajte bilo kog dvadesetogodišnjaka da li zna ko su bili, recimo, Milivoje Živanović, Žanka Stokić ili Olivera Marković. Siguran sam da će malo njih znati odgovor i to je poražavajuća činjenica, ne samo kada je gluma u pitanju, već svi segmenti umetnosti i kulture, na kraju krajeva i tradicije naše zemlje. Ipak, postoje bastioni koji brane od zaborava velike ljude i njihova dela i nadam se da će se u tom smislu nešto promeniti. Verujem da će i ova knjiga biti mali pomak ka tome, lek koji će bar ublažiti bol nemara, nezainteresovanosti i bahatosti.

Imate li sličnih planova za neku doglednu budućnost? 

Planovi postoje, ali je teško posle ovakve knjige, uraditi nešto na istom nivou. Potrebno je da prođe malo vremena, jer je odgovornost i prema budućim delima svakako velika. Znam samo da ima mnogo značajnih ljudi koje moramo otrgnuti od zaborava, ponovo osvetliti njihove tragove i ostaviti u amanet budućim generacijama svedočanstva o onima koji su izgradili temelje na kojima počiva naša kulturna i umetnička baština u svakom smislu. Rada Savićević je bila jedna od takvih ljudi.

Razgovarao: Zoran Janković