SRB ENG

Zlatko Pranjić & Aleksandar Nikolić: „Dobar je osećaj kada karakter filma napreduje kroz film”

13. сеп 2017 | Autor: Zoran Janković





Nakon premijere u programu ovogodišnjeg Sarajevo film festivala, britansko-srpsko-bosanskohercegovačko-hrvatski dugometražni dokumentarni film Vodič kroz crnu rupu nastavlja svoj festivalski život. Kako je ovo ostvarenje nastajalo mimo medijske pompe, predstavljamo vam ga i kroz opsežniji razgovor sa njegovim autorima, Zlatkom Pranjićem i Aleksandrom Nikolićem.

Otkud baš Sule kao junak ovog vašeg filma?

Pranjić: Došli smo jedne noći na Portobelo, kad se sve kafane zatvaraju, nenajavljeni, i ušli u zagušljivi podrumski bar koji je radio ilegalne sate, vodili su ga naše komšije ugostitelji iz Crne Gore. Bilo je bučno i za šankom je stajao Sule.Upoznao sam Saleta i Suleta. Sule je Saši na uho izvikao nekoliko pjesama. Saša i ja smo se pogledali i mislim da smo već tada znali da želimo da napravimo, da moramo da napravimo Vodič kroz crnu rupu.
Nikolić: Zlaja poznaje Suleta dosta duže od mene. Dugo me je nagovarao da ga upoznam. Kad sam najzad otišao sa Zlajom i sreo Suleta u Balkanu, toj polulegalnoj crnoj rupi na Portabelu, definitivno me je fascinirao. Ipak potpuno me je kupio tek sledeći dan kad smo po prvi put uperili kameru u njega (čisto da bi zabeležili njegovu poeziju). Njegovo lice je toliko ekspresivno i fascinantno. Ceo život mu se ocrtava na licu. Sule mnogo voli da priča, ali su trenuci kada ćuti su u stvari najekspresivniji. To mi se veoma dopalo, jer mislim da svako od nas može da se barem delimično prepozna u tom licu.

Aleksandar Nikolić

Kako su tekle pripreme i samo snimanje Vodiča kroz crnu rupu?

Pranjić: Pripreme i snimanje trajali su pet godina. Prvo smo posmatrali Suleta, razgovarali, upoznavali ga kroz film, prilagodjavali se, razmatrali moguće pristupe, čekali da se nešto desi, da se priča otvori, da Sule zaboravi na kameru. Kako je Suletu otvorenost u karakteru, što kroz poeziju, što kroz razgovor ili gestu, brzo smo postavili koordinate karaktera i njegove životne drame. Sa događajima je išlo sporije ali sa svakim susretom film je napredovao. Aleksandar Nikolić Saša je od pocetka iscrpno radio na fotografiji filma, imajući pred sobom protagonistu kojeg kamera lako voli.

Zlatko Pranjić i Sule Arnautović

Koji su bili najveći izazovi radeći sa ključnim likom priče koji tako intenzivno doživljava život? Da li je bilo trenutaka kada vam se činilo da se priča i Sule opiru vašim autorskim namerama?

Pranjić: Najveći izazov je istrajnost. Kako u filmu bez finansijske i bilo koje podrške filmskih i drugih institucija zadržati pokretački entuzijazam? Kako Suletu objasniti zašto je toliko vremena potrebno da se napravi film? I dok smo radili na filmu, Sule se u jednom trenutku umorio i htio je stati, trebala mu je pauza. Pustili smo ga kratko, a on se nakon nekoliko nedelja zapitao zašto nas nema, zašto smo stali. Ono što je meni u tom odnosu reditelja i protagoniste naročito važno, a i Saši, naravno, jeste da se vidi promjena u unutrašnjem životu protagoniste. Ako Sule pije i kocka i ništa se ne mijenja, ako ga prijatelji i porodica izbjegavaju jer se u alkoholu i kocki ponavlja i nigdje ne stiže, pitali smo se da li će Sule pokušati nesto u tom odnosu sa sobom i drugima promijeniti. Čekali smo i dočekali. Sule je dobio priliku da izloži svoje slike u ambasadi BiH u Londonu. Istovremeno umire njegov najbolji prijatelj Soša, takođe protagonista našeg filma. Smrt prijatelja potresla je Suleta i on prestaje da pije, ali se kasnije vraća alkoholu. Moram reći da mi mnogo znači da je Sule stekao dovoljno samopouzdanja kroz rad na filmu da pokuša i prestane sa kockom koja ga je redovno ogoljevala jer onog dana kad bi primio penziju, ostavljao bi je u kladionici. Danas Sule ne ulazi u kladionice, već dvije godine nije kockao i vratili su mu se i životno samopouzdanje i prijatelji i porodica. Dobar je osjećaj kada karakter filma napreduje kroz film.

Zlatko Pranjić

Kako izgleda rad na jednom ovakvom filmu u četiri ruke, dva uma i četiri oka?

Pranjić: Saša i ja smo dugogodišnji prijatelji i imamo zajedničke prijatelje, često se družimo, za londonske prilike, prečesto. Bilo je pravo zadovoljstvo raditi sa Sašom. Već smo radili na dva kratka filma i pomagao sam Saši u nekoliko situacija dok je radio Srpskog advokata tako da smo imali dobru osnovu za rad na ovom filmu. U samoj produkciji i razvojnoj fazi filma, Saša i ja smo bili kao dvije ruke i dva oka, kao jedna glava. Znali smo šta želimo i lako smo usaglašavali stavove i pristupe. Ja bih donosio ideje i predlagao realizaciju. Saša bi često rekao da su moje ideje neostvarive a onda smo se bacali na posao i realizaciju. U postprodukciji, u samoj montaži, u artikulaciji filma došlo je do prvih razilaženja i tako je moralo biti. Saša i ja se nikad nismo posvađali u petnaest  godina koliko smo prijatelji, ali tad je doslo do malih iskri i do sukoba, kreativnog sukoba neophodnog za rađanje djela.
Nikolić: Zlaja je bio inicijator projekta. On je taj koji bio bliži protagonisti i njegovoj priči. Donekle je to bila i njegova priča i samim tim on je bio glavni generator ideja. Ja sam video svoju ulogu kao neko čiji je posao više da uobliči te ideje. Mislim da je u tom procesu nastala neka vrsta dijalektičkog odnosa između nas kao autora i da je to bilo veoma konstruktivno.

Šta dalje? Šta novo spremate i šta čeka Vodič kroz crnu rupu nakon sarajevskih projekcija?

Pranjić: Vodič kroz crnu rupu će nastaviti festivalski život i nadam se imati i bioskopsku distribuciju. I Saša i ja vec radimo na novim projektima. Saša će vam reći o svom novom projektu, po meni važnom projektu, možda do sada najvažnijem u njegovom opusu.  Ja radim na novom filmu sa radnim naslovom Nebo iznad Zenice, koji nastaje u saradnji sa danskom rediteljkom Nanom Frank Moler. Film je koliko intimna toliko i društveno angažovana priča. Na neki način film je nastavak priče o Suletu koji u Vodiču kroz crnu rupu nikada ne stiže u Banja Luku. U ovom filmu ja se vraćam u Bosnu nakon 24 godine i Nana me prati dok otkrivam priču o mom rodnom gradu koji poslednjih 100 godina živi pod dimnjacima zarđale željezare koja danonoćno bljuje i guta vatru. Priča je o mojim sugrađanima zaljubljenim u svoj grad koji se sve teže  opiru željeznoj prašini.
Nikolić: Moj novi projekat se zove War Under False Pretences (nemam još uvek naslov na srpskom, ali bukvalno prevedeno to je Rat na osnovu laži). To je film koji će biti sastavljen isključivo od arhive i koji poredi tri rata koja su započeta na osnovu laži: Suetska kriza (1956), Vijetnam (1964) i Irak (2003). Film će pokazati kako se mehanika propagande i stvaranja preduslova za rat nije mnogo promenila u poslednjih 70 godina, ali više od toga, to je film koji istražuje kako društvo koristi priče da konstruise svoj identitet i da opravda svoje postupke. Film će se baviti pričama Velike Britanije, Amerike – onoga što mi nazivamo Zapadom, ali u suštini mehanizam je sličan i kod nas i bilo gde drugo u svetu

Razgovarao: Zoran Janković