Mlada dramaturškinja Katarina Janković nedavno je dovršila i snimanje svoje prve filmske režije: iako uposlena radom na kratkom filmu Norveška, ipak je našla vremena da nam otkrije koji joj je to film omiljeni domaći.
Evo šta nam je Katarina Janković rekla na tu temu: „Jako mi je teško da se opredelim na samo jedno domaće ostvarenje i nazovem ga omiljenim. U istoriji jugoslovenskog i srpskog filma postoje mnoga dela, pisci, reditelji, glumci, kadrovi, replike i tematike, koji su me na različite načine dotakli. Razmišljajući o tome šta bih izdvojila, odlučila sam da se odvojim od tehničkih stvari i razmislim o tome koji me je film nasmejao i rastužio, i pod time koji je to učinio najviše. Otac na službenom putu je film koji me uvek gane jer je ispričan iz perspektive deteta.“
„Nemoćnog bića koje na svoj način stvara percepciju realnosti i vidi je kroz nevine oči, oči koje nisu naviknute na podlost, ljubomoru, oportunizam… U dečjem svetu nema objašnjenja za to gde bi njegovog oca mogli da odvedu i zašto kakav god da je otac ili sistem – to je njegov roditelj, i kakav bio potreban mu je. I zato on prihvata ono što mu je rečeno jer je to jedini izbor koji ima (kao i narod kom je režim nametnut).“
„S druge strane vidimo i kritiku jednog društva i vremena koje je tu decu osakatilo, njihove roditelje i na kraju i samo sebe poništilo. Ovo je scenario koji lepo stari, jer je priča koju priča univerzalna iako naizgled deluje da opisuje i kritikuje samo jedan istorijski momenat.“
„Govoreći o ovom ostvarenju Emira Kusturice, spomenuću da su za mene slično učinili i skorašnja ostvarenja Ničije dete i Enklava, što zbog genijalnog talenta Denisa Murića, što zbog baš tog objašnjenja kako sistem i svet utiču i formiraju jedan nevini život koji jednog dana to prestane da bude, kao što svi i jesmo ili ćemo.“
Zoran Janković