SRB ENG

Dragan Pešikan: „Reakcije u plusu a gledanost u minusu“

7. нов 2017 | Autor: Zoran Janković





Akciona komedija Prokleti pas i dalje je na repertoarima bioskopa širom Srbije, a mi vam danas donosimo razgovor sa Draganom Pešikanom, izvršnim producentom, scenaristom i rediteljem ovog ostvarenja, koje je pobralo dosta simpatija svojom nedvosmislenom usredsređenošću na repertoarski, žanrovski i komunikativni film.

Na snimanju Prokletog psa: Žika Todorović i Dragan Pešikan

Da li ste zadovoljni dosadašnjim odjekom i prijemom Prokletog psa i kod publike i kod kritike i esnafa?

Ni sam nisam siguran… Ima dosta i pozitivnih ali i negativnih stvari. Činjenica da je film snimljen bez pomoći države i da su sva raspoloživa sredstva uložena u njegovu produkciju kako bi on sa tehničke strane izgledao što bolje, nije ostavila prostor za marketinšku kampanju filma, a što se onda odrazilo i na gledanost filma. Jer kad neko ne zna da film postoji, samim tim i nije u mogućnosti ni da ode da ga pogleda. Trenutno je jedina reklama za film to kad ga neko pogleda pa ga onda preporuči dalje, i za takav vid marketinga treba vremena da bi film proradio, a obaveza bioskopa je da se ponašaju tržišno i da emituju ekonomski za njih najisplativije filmove što im i ne daje kao opciju mogućnost da čekaju da neki film proradi, naročito što to može i da se ne desi… Problem u ovom trenutku za svaki film koji se prikazuje u Srbiji je i očajna ekonomska situacija gde je većina stanovništva dovedena na rub egzistencije pa kupovina dve karte od po 520 dinara, plus sok i kokice je suma koja se može voditi kao luksuz ako se ima u vidu prosečna plata u Srbiji. Plus, naravno, i piraterija jer zašto bi se neko odlučio za ovakvu investiciju ako zna da će taj isti film moći da pogleda za par nedelja, ili par meseci, negde na netu.

Pas Smoki kao Njuško/Efbiaj

Stvari koje se gledaju ovde su one koje su u medijima uspele da se izbore za status must-see filma, što njegovim gledaocima daje priliku da se pohvale u društvu da su ga gledali, a Prokleti pas, sa svojom malom zastupljenošću u medijima i sa kastom koji ne obuhvata najveće medijske zvezde naše filmske scene, nije uspeo da se izbori za taj status, tako da mu je gledanost drastično manja od one koju mislim da zaslužuje da ima. Nije danas lako zabaviti i iznenaditi publiku jer su se nagledali svega i svačega, a pritom da humor koji im servirate nije prizeman i da dramaturgija nije bazirana na psovkama što na našu žalost sve češće jeste koncept naših savremenih komercijalnih filmskih ostvarenja, tako da je trenutak kada je u Sava centru par hiljada gledalaca krenulo zdušno da se smeje, tj. da prepoznaje kao komično to što im se prikazuje, za mene bila najboja moguća pozitivna kritika gledalaca. Od tih reakcija u Sava centru još mi je draži komentar dve bake u Novom Sadu koji sam slučajno čuo izlazeći iz sale iza njih; njih dve su komentarisale film na sledeći način: Baka 1: „Ne pamtim kad sam se kao večeras zabavila na nekom domaćem fimu“… Baka 2: „Ovako kvalitetno provedenom vremenu se baš nisam nadala“… i tako slične, pozitivne reakcije dobijam svakodnevno. Pa sad da li je to državni sekretar za informisanje i njegova supruga, ili je to naš internacionalno najuspešniji pozorišni reditelj Nikita Milivojević i njegov sin Milak koji ima 15 godina, ili kolega producent Marko Paljić koji je slučajno saznao za film i posle gledanja me zvao sa pitanjem zašto nema reklame jer su se on i njegovi prijatelji baš super zabavili, tako da su reakcije u plusu a gledanost u minusu.

Novak Radulović kao Mali Džoni

 U kojoj je meri Prokleti pas (u ovom sadašnjem, završnom obliku) saobrazan ili blizak onome što ste nameravali da uradite na početku nastanka ovog filma?

Pa, recimo da je na kraju ispalo 80% onoga što mi je bila početna zamisao. Limitirani budžet vas limitira i po broju snimajućih dana, po broju lokacija, komplikovanošću scena ili pokreta kamere koji iziskuju dosta vremena.

 Prokleti pas se izdvaja činjenicom da u tri značajne uloge imamo tri sveža ženska glumačka lica; kako ste došli do ovog odabira glumica (Nine Seničar, Jelene Galović i Maje Lukić)?

Želja da film odudara od svega što je prethodnih godina ovde snimano nametala je i nova lica na ekranu. Nina je od njih tri prva ušla u kast i to spletom srećnih okolnosti; bio sam na ručku sa kumama Ines i Tarom, i kad sam im se požalio da imam problem da pronađem glumicu za ulogu Aleksandre, gde mi treba neko ko je plavokos, ko perfektno priča engleski i ko ima fizičke sposobnosti za akcione scene, usledio je praktično u jedan glas njihov odgovor: „Nina Seničar!“  I taj predlog bi verovatno većinu naših filmskih radnika zbunio, ali mene nije, jer sam imao priliku da gledam nekoliko italijanskih filmova u kojima je Nina glumila, a gledao sam je i u američkoj seriji Match, gde je imala ulogu akcione heroine, tako da je moj komentar na to bio: „Jest,  baš Nina nema pametnija posla nego da snima u Srbiji niskobudžetni film..“ Ali za moj skepticizam po tom pitanju i nije bilo vremena jer je Ines odmah uzela stvari u svoje ruke (u ovom slučaju telefon) i Nina je 10 minuta kasnije imala scenario na svom mejlu. Narednog dana usledio je i Ninin poziv gde mi je rekla da je tekst oduševio i da će rado biti deo ove priče, tako da je Prokleti pas u stvari krivac što se Nina vratila u Srbiju i što je onda kasnije angažovana od strane produkcije Emotion da vodi Ja volim Srbiju, a sada i Tvoje lice zvuči poznato. Prošle godine, u tim njihovim početnim pregovorima bio sam i dvostruki agent radeći za obe strane kako bi do dogovora i došlo, pa se nadam da me posle ovog sada razotkrivanja ni jedna od tih strana neće voditi kao „domaćeg izdajnika“.

Nina Seničar u Prokletom psu

I sa Jelenom Galović je bila prilično čudna priča. Takođe spelet srećnih okolnosti. Na kastingu koji je bio organizovan glumci su se prijavljivali tako što su svoje rezimee slali na mejl (kasting je bio otvoren za sve glumce iz regiona), a onda bi ih na osnovu izgleda i godina sortirali za koji lik bi mogli da konkurišu… Jelena je bez dileme fizički bila Jovana, jedini problem je bio to što je želja da da se u filmu predstave neka nova lica diktirao i nešto mlađi kast, tako da je Jelena pretpostavljam zbog ovoga pomislila i da nema šansu za ulogu pa se i nije pojavila na kastingu,  i onda, par nedelja kasnije, u razgovoru sa Majom Šušom i Slavenom Došlom da li neku od glumica koje poznaju vide u liku Jovane usledio je njihov zajednički odgovor da je to Jelena Galović, tako da su je njih dvoje nagovorili da ipak dođe na kasting, posle kojeg više nije bilo nikakve dileme ko je lik bankarke u filmu…

Jelena Galović u filmu Prokleti pas

A lik Marije, koji tumači Maja Lukić, je za mene bio najteži i najzahtevniji ženski lik u filmu koji u samo jednoj sceni ima transformaciju od osobe koja se budi, pa preko osobe koja vodi čudan razgovor, do osobe koja iz stanja šoka pada u histeriju, i na toj sceni ceo film je lako mogao da se sruši. Majina samouverenost i ležernost i moć transformacije koju je pokazala na kastinzima su joj na kraju i doneli ponudu da bude Marija u Prokletom psu.

Pešikan na snimanju daje instrukcije glumicama Maji Lukić i Maji Šuši

Vaš Prokleti pas je film nedvosmislenih repertoarskih ambicija, zašto je, po Vašem mišljenju, repertoarski film u ovakvoj defanzivi u Srbiji u poslednjih desetak godina?

Prvenstveno zbog nemogućnosti da se sa takvim scenarijem dobiju pare na konkursu, a bez para na konkursu nemate ni osnovu da tražite partnera u regionu pa i da idete na Eurimages za dodatna sredstva,  jer i kod svih tih fondova prednost imaju dramske priče koje imaju festivalsku težinu. A naše bioskopsko tržište, tj. box office, je toliko slabo da je svaki pokušaj privatnog finansiranja repertoarskog (komercijalnog) filma ravno samoubistvu, što je paradoksalno jer bi filmovi valjda trebali da se prave da bi bili gledani, a ne da služe za elitistička naglabanja šačice ljudi. Nije, naravno, sporno da treba da se ispričaju i socijalne, dramske priče, naročito priče koje mogu da utiču na edukaciju gledalaca i da im se pošalju jasne poruke, a nije sporno i da bi država morala da bude u obavezi da forsira finansiranje priča koje su bitne za zemlju i koje služe da se ne zaborave neki bitni trenuci iz istorije zemlje ili da se pošalje neka pozitivna umetnička poruka iz Srbije ka svetu, ali svoj deo kolača moraju da dobiju i projekti koji imaju komercijalne aspiracije, jer, ako njih nema, ovdašnjim gledaocima ostaju samo internacionalna ostvarenja kao opcija za zabavu.

Film Prokleti pas – Maja Lukić, Nina Seničar i Jelena Galović

I koliko vidim prvi od naših filmskih funkcionera koji je to shvatio je gospodin Boban Jevtić jer od njegovog dolaska u FCS stvari su počele drastično da se menjaju i po tom pitanju pa napokon i komercijalni filmovi mogu da računaju na sredstva sa konkursa. E, sad da li to treba da bude predstavljeno na način na koji trenutno jeste a to je da se dele konkursi na umetničke i komercijalne i da se umetničkim daje prilično više novca, mislim da ne. Sumu sa kojom država podržava neki projekat ne treba da se definiše žanrom već kvalitetetom scenarija i kompleksnošću projekta pa kakav god on bio.

U toj komercijalnoj sferi u poslednjih deset godina kod nas je postojao samo jedan siguran recept da napravite film, a to je da vam nacionalna televizija plati seriju, a vi onda od delova te serije sklopite i neki film pa sa njim idete u bioskope, što po meni jeste nakaradna opcija ali, sa producentske strane,  vrlo razumljiva opcija, često i neophodna da bi se projektu povećao budžet.

I kako ondadanas u Srbiji nastaje film u privatnoj produkciji, bez pomoći države?

Takvi projekti su baš retkost jer kad nemate pare sa konkursa, a nemate ni od strane države motivisane firme da se njihove investicije u film odbijaju kroz porez onda da napravite film morate ili da imate imućne roditelje, ili, što je moj slučaj, prijatelje koji žele da vam pomognu u realizaciji toga. Naravno, morate i da budete dovoljno ludi da se upustite u takvu avanturu jer ako želite i dalje da se bavite tim poslom i da i dalje snimate filmove, bilo kakav kiks u procesu realizacije za vas praktično znači i kraj daljeg bavljenja filmom, jer sledeće šanse neće biti. sve mu to dođe nešto u stilu kao da igrate „ruski rulet“ ali sa burencetom u kojem umesto jednog metka imate burence koje ima samo jednu praznu poziciju.

 Imate li već novih planova i projekata u rediteljskom i/ili producentskom smislu?

Novinar sam već više od 20 godina, znam slepo kucanje, i moj dan nije ispunjen ako nešto nisam napisao tog dana,  tako da u „fioci“ imam par završenih scenarija. ali kako sam imao fantastično iskustvu u realizaciji filma Jelena, Katarina, Marija, koji je u celosti sniman u Njujorku, trenutno sam se fokusirao na pisanje trilera čija radnja je smeštena u SAD, a paralelno pripremam i domaću krimi-seriju od 12 epizoda, i obe će te stvari scenaristički biti gotove do kraja zime,  a kad će se, i da li će se, ti projekti realizovati je pitanje na koje u filmskoj industriji nije lako dati precizan odgovor. I u oba projekta radne želje su mi okrenute isključivo ka scenarističko-izvršno producentskim obavezama, a ne i rediteljskim, mada, ako se kockice ne slože u potrazi za rediteljem, kao što je bio slučaj u Prokletom psu, nije nemoguće da se opet nađem i u rediteljskoj ulozi.

Razgovarao: Zoran Janković