I Mina Stanikić, mlada filmska kritičarka i novinarka, učesnica prošlogodišnjeg izdanja programa Talents Sarajevo i polaznica FIPRESCI radionice filmske kritike tokom Filmskog festival u Varšavi, ima favorite na temu „omiljeni domaći“. Evo njenog izbor za ovaj kutak našeg portala.
„Uz dužno poštovanje klasicima, koji obično bivaju izdvojeni u rubrici ‘Omiljeni domaći’, šansu ću u ovom izboru dati novom srpskom filmu, čije mesto biva pomalo skrajnuto u moru publici danas dostupnog sadržaja. U okviru antiratnog filma, kao jednog od zastupljenijih žanrova na domaćoj sceni, posebno me dirnu filmovi koji ovu tematiku posmatraju očima deteta. Koncept lika deteta, te kroz njega ispitivanje uticaja ratnih okolnosti na odrastanje i sudbinu doživljavam kao veoma bitan način diskusije o ratu, s obzirom da ratne reperkusije sežu daleko u budućnost, a pozamašan broj njhiovih posledica ogleda se kroz tadašnju decu, a danas odrasle mlade ljude – kroz ljude u koje i ja spadam, kao dete rođeno početkom devedesetih.“
„Stoga vrlo lično doživljavam priče poput Skerlićevog filma Top je bio vreo, svesna da me je nekoliko stotina kilometara i par godina delilo od moguće slične priče koja ističe značaj opasnosti zanemarivanja deteta i prepuštanja deteta usvajanju mustri ponašanja odraslih u vremenu kada se odrasli ne ponašaju kako bi trebalo (mada je teško reći kako bi to tačno trebalo). Po periodu radnje nešto aktuelniji, a po značaju priče jednako bitan je drugi film koji bih izdvojila – Enklava Gorana Radovanovića, u kom ipak do izražaja više dolazi detinja nevinost i (još) neukaljan osećaj za ispravno, spram od odraslih kopiranih standarda za ‘normalno’ i oblika ponašanja. Kao vrhunac dečijeg antiratnog (koliko god ove dve reči jedna pored druge delovale poražavajuće) filma u Srbiji uzimam Ničije dete Vuka Ršumovića.“
„Ničije dete slika slatkoću odrastanja koje naprasno nestaje i zamenjuje se ratom, baš kao što je to i bio slučaj sa mnogim odrastanjima tog doba, dok istovremeno postaje spomenik jednoj vrsnoj priči o borbi i saglasju prirode i života, o tome koliko ime jednog momenta znači malo, a drugog mnogo, i sve to uz pravu glumačku bravuru Denisa Murića, sa kojim je Ršumović odradio vrstan posao. Radujem se narednim ulogama Murića, kao i narednim filmovima Ršumovića, uz nadu da će generacije koje dolaze imati znatno manje ratne zaostavštine za filmsku obradu.“
Zoran Janković