SRB ENG

Omiljeni domaći: Iva Plemić-Divjak // „Jagode u grlu“, ili How I learned to stop worrying and love the bomb

4. мар 2018 | Autor: Zoran Janković




Nakon uspešnih filmova rediteljke Mile Turajlić, Cinema Komunisto i Druga strana svega, producentkinja mlađe generacije, Iva Plemić-Divjak, ovih dana i sedmica uveliko radi na novom filmu – takođe dokumentarnom ostvarenju Srećna Nova, YiWu! Mladena Kovačevića. Uprkos zauzestosti, Iva Plemić-Divjak je našla vremena da nam predstavi omiljeni joj domaći film.

„Starmala štreberka u meni je odmalena nekritički verovala u sistem i u ljude. Tako se i moj ukus, u jugoslovenskoj ponudi osamdesetih, ugnjezdio negde između uredaka poput Majstorske radionice, svega ikad od Gorana Markovića i – Grlom u jagode. To je komuniciralo sa mnom. Stavljalo je fokus na dobro. Tu je bilo smešteno sve što je lepo i ispravno, čak i kad je smešno il’ tužno.“

Jagode u grlu me je zato, kada sam ga desetak godina nakon što je izašao odgledala, naljutio kao nijedan film do tada. ‘Pa on je ubio svoje junake’, huktala sam:’Ovo je perverzno i ružno! Zašto ih toliko mrzi?!’  Onda mi je vremenom, postepeno postajalo jasnije u šta je sve jedan reditelj, Karanovićeve generacije, mogao da se razočara, na šta da se naljuti i reši da snimi takav film. Da pokaže naličje. Ukaže na trulež koja (tada već uveliko) smrdi odasvud, a svoje junake… prokaže, razotkrije, demistifikuje, razromansira i gurne prst u oko svojoj publici. A onda smo jedne godine Jagode u grlu i ja sklopili neopozivi mir. U Motovunu (Grlom u Jagode – pun intended!), 2007. popodnevna fjaka, svi su poskakali da u poslednjem trenutku pokupe svoje karte za taj dan i ja ostajem sama za stolom, predem u šarenom hladu i umirem od sreće jer sunce more Motovun. Kad odjednom, čujem glas starog čike za stolom levo, koji neobično glasno dobacuje nekome za stolom desno, preko mene, kao da nisam tu: ‘A ja sam uvek mislio – TI si pametan momak, ako iko, TI ćeš otići van iz Jugoslavije i napraviti čudo. A ti? Ostao i ništa’. ‘Momak’ za stolom desno, stanoviti Srđan Karanović, ne dižući pogled sa svojih novina se smejuljne i uzvraća: ‘E znaš šta? Ja sam odavno shvatio da je glupost neuništiva i da je ima svugde. I onda sam rešio – ovdašnju glupost makar razumem’.“

„Mali ukradeni razgovor čijim sam svedokom postala slučajno, učinio je da Srđanu Karanoviću oprostim Jagode u grlu.  Dapače, ubedio me je da treba govoriti samo o stvarima koje razumemo. Da ih je, ma koliko ružne, važno nazivati pravim imenom i da se mora reagovati na glupost. Na neki način vikati da je ona tu i da nije prošla neopaženo.“

Zoran Janković