Nakon prošlojesenje svetske premijere u okviru jednog od programa Međunarodnog filmskog festivala u Čikagu i nedavne srpske premijere na upravo okončanom Festu, Izgrednici, najnoviji film reditelja Dejana Zečevića, upravo danas ulaze u redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji. Tim povodom za razgovor smo zamolili Mladena Sovilja, koji tu igra jednu od glavnih uloga, a sa njim smo popričali i o ulozi u još dva skora srpska filma – ostvarenjima Asimetrija Maše Nešković i Grubi rez Koste Đorđevića.
Ovu godinu će u tvom slučaju obeležiti dve krupne uloge u dva nova srpska filma. Da li je to sticaj okolnosti ili film postaje dominanta u tvom glumačkom izrazu?
Ne znam. Verujem da je prestalo da mi bude važno u kom formatu nešto stvaram, pod uslovom da me se to tiče. Istina je da su se u poslednje vreme stvari poređale tako da više snimam, a ređe sam u pozorištu, ali ne osećam se kao da to definiše moj dalji put. Naprotiv, miriše mi da će se situacija uskoro obrnuti naopačke. Voleo bih da, kako ti kažeš, dominanta u mojoj karijeri bude ipak nešto što nema veze sa tim. Da to budu ekipe skrojene od hrabrih, poštenih, blesavih ljudi, koji vole da istražuju, a da se ne takmiče, da im je rezultat jako važan, ali ne po svaku cenu, ali i da su spremni da se ozbiljno zamere ako im na put stanu zlikovci. Ne nužno zato što sagledavam širu sliku, već zbog toga što jedino volim da radim kada se napalim kao budala. A palim se isključivo na ljude i izmišljanje.
Kako ti je prijao rad na Zečevićevim Izgrednicima, imajući u vidu taj spoj žanrovskog i arthouse profila?
Sa ove distance, vrlo uzbudljivo. Imao sam priliku da se igram neke sopstvene, falš verzije određene glumačke metode. Da se ne perem danima, ne jedem, da konzumiram samo kafe i cigareštine, i da sanjarim da sam negde tamo preko i da radim to na pravi način. Ne pretenciozno, već naprotiv, dečački. Celokupnu tu uživanciju su mi dozvolile okolnosti, izopačeni žanr kojim smo se bavili, i naravno Zeka, čiju sam žestoku ljubav prema eksperimentisanju iskoristio koliko sam god umeo da zagrabim. Ja sad jedva čekam da se susretne sa bioskopskom publikom, i starom i mladom, samo zato što ne mogu ni da pretpostavim u kom pravcu će mu se razvijati život. Jedino što znam da nije film za klopanje kokica. Ili baš možda jeste?
U Asimetriji… još jednom sarađujueš sa debitantkinjom na poljudugometražnog filma; kakve utiske nosiš sa ovog snimanja i šta bismo mogli da očekujemo od tog filma Maše Nešković?
Ja ne očekujem više ništa od tog filma. Sve sam već dobio. A ponajviše dokaz da se film od samog začeća ideje i prve probe, pa do završetka snimanja može snimiti iz najlepše energije i čiste ljubavi, a da opet bude veoma intenzivan i nepredvidiv. Asimetrija… je smeštena u dimenziju u kojoj se postavlja pitanje da li je vreme linearno kako ga mi tumačimo, a onda u tom svetu se bavi večitim pitanjem nemogućih odnosa između dečaka i devojčica. Nekad stvarno ne mogu da poverujem da sam imao sreće da snimim tih nekoliko filmova u koje sam zaljubljen do ušiju.
Sudeći po dosadašnjem uzorku, ganjaš li uloge (po kastinzima i slično) ili one same nađu tebe?
Kako je bilo kad sam bio student, tako je i danas. Malko se uzbudim kad vidim nepoznati broj na telefonu. Lepo mi je kad me zovu, a još lepše kad me zovu za lepe stvari. A ja se uvek nadam da je nešto uzbudljivo. Imam pravo, ko mi brani. Kasting je institucija na koju se vremenom navikneš, združite se i skoro da zaboraviš koliko ti se rogobatnim činio. Naravno, vrlo sam radostan kad na kastingu imam saveznike, tad sam rasterećeniji i veće su šanse da ću manje da glumim. Sve u svemu, da odgovorim na pitanje, uglavnom sam dobijao uloge na kastinzima, tek nekoliko puta je kasting bio život sam, van četiri zida, kamere i spremljenog separata.
A na osnovu doživljenog i ostvarenog, kako ti se čini srpski film u ovom trenutku, koji su njegovi dometi, koja glavna ograničenja a koje udarne osobenosti?
Ništa mi ne smeta. Ja volim sve. I budalaštine, i genijalštine, i sve ono između. Voleo bih, i nadam se, da će toj raznovrsnosti doprineti i ovaj novonastali, nabildovani, duplirani budžet. Ništa ne bih ukidao, niti limitirao, svega mi fali u većoj količini. I festivalskog filma, i kriminalno neduhovitih komedija, preduhovitih komedija, sportskog filma, najjeftinijh narativa koji su toliko isprazni da su meditativni, žanrovskog filma, ekpserimentalnog, kupljenih licenci, namenskog filma, dečijeg svakako, budalastog sadržaja, preozbiljnog sadržaja, čak i pretencioznih filmova… svega bukvalno. Tek tada se možemo nazvati tržištem, pa onda, ukoliko želimo, i sebe ocenjivati. E sad, u svemu tome ,valjalo bi da svako postupa prema sopstvenoj savesti.
Reci nam nešto o ostalim glumačkim angažmanima (na filmu i u drugim medijima) i šta je ono što te na tom polju očekuje u bliskoj budućnosti…
Pored ova dva navedena filma, letos je takođe snimljen i film Koste Đorđevića pod nazivom Grubi rez. Projekat koji se dogodio u magnovenju, sa malo novca, i velikom količinom entuzijazma. Ulična balada u centru grada, snimljena iz dvadeset mizankadrova. Divni ljudi, hrabri svi do jednog, ogroman zalogaj. Nisu hteli da čekaju i uzeli stvar u svoje ruke. A onda, ispostaviće se, ipak dočekali. Ne računajući to, ispred sebe u ovoj godini još uvek ne znam šta me čeka. Nazire se neko prelepo pozorište, ali je još uvek na staklenim nogicama, pa da ne obelodanjujem. Možda ih bude i više. Voleo bih ove godine da uradim stvari više nego što mogu na prste da nabrojim. Imam snage.
Razgovarao: Zoran Janković