Romatnična sportska drama Led u režiji mladog i talentovanog debitanta Olega Trofima bila je ogroman hit u matičnoj Rusiji, ali i kod nas. Ovaj film, u kome glavne uloge tumače Aglaja Tarasova i Miloš Biković, pogledalo je preko 125.000 gledalaca u Srbiji, što ga je učinilo jednim od najvećih hitova ove godine, popularnijim od holivudskih blokbastera kao što su Osvetnici: Rat beskraja ili Dedpul 2. Zvezda Leda, plavooka Aglaja Tarasova, posetila je Beograd ovog leta, što smo iskoristili da za portal Filmskog centra Srbije porazgovaramo sa njom o filmu koji ju je proslavio, ljubavi prema Srbiji i njenim glumačkim planovima.
Da li si očekivala da Led bude baš ovoliko uspešan?
Da budem iskrema… Jesam. Dok smo radili na filmu, čitava ekipa je bila nasmejana i sjajno raspoložena. To je bio dobar znak i već tada sam znala da stvaramo nešto zaista posebno. Od prvog dana snimanja mi je bilo jasno da svi veoma volimo film na kome radimo i da ćemo dati sve od sebe da bude što bolji. Gledaoci mogu da osete tu našu ljubav prema Ledu i to je razlog zbog koga toliko i vole ovaj film. Zanimljivo je da naši producenti u Rusiji nisu očekivali toliki uspeh. Bila sam ljuta na njih zbog tog nepoverenja, i srećom se ispostavilo da sam ja bila u pravu. Film je samo od bioskopske distribucije u Rusiji zaradio deset puta u odnosu na cenu koštanja, što je zaista veliki uspeh.
Imajući u vidu veliki komercijalni uspeh Leda, da li je u planu nastavak?
Producenti žele nastavak. Mislim da to nije dobra ideja. Led je film koji ima svoj početak, razradu i kraj; priča je zaokružena i sve preko toga bi bilo višak i u ovom trenutku ne mogu da vidim svoj lik u nastavku. S druge strane, uloga Nadežde predstavljala ostvarenje mog sna – mnogo volim taj lik i volela bih da je igram čitavog života. Opet, svesna sam da je vreme da se krene dalje… u nove projekte. Snimanje Leda je bilo nezaboravno i dragoceno iskustvo i volela bih ponovo da radim sa istom ekipom. Ali na nekom sasvim novom filmu, u nekoj sasvim novoj priči.
Uloga u Ledu je tvoja prva velika filmska uloga. Kako si je dobila?
Jednog dana me je pozvao moj agent i rekao mi da Fedor Bondarčuk, jedan od navažnijih producenata i reditelja u Rusiji, traži mladu glumicu za glavnu ulogu u filmu o umetničkom klizanju. Isprva sam bila skeptična, pošto baš nisam sportski tip. Prva rekacija mi je bila da ne treba ni da pokušavam. Nisam sportistkinja, ne znam da klizam, nema šanse da dobijem tu ulogu. Tako sam mislila… Moj agent me je ubedio da ipak pokušam, pa kako bude. Otišla sam na audiciju. Kasnije su me pozvali još nekoliko puta na probna snimanja – isprobavala sam scene sa različitim partnerima, i na kraju dobila ulogu, još uvek nesvesna da se sve to zaista događa. Tada sam upoznala Miloša i počeli smo zajedno da treniramo. U početku smo bili poput dva pingvina na ledu, oboje nismo imali nikakvo klizačko iskustvo. Tri meseca smo trenirali po tri puta nedeljno. Vežbali smo, vežbali i savladali ono što je bilo potrebno da film bude snimljen onako kako je planirano – nisam ni sada olimpijska klizačica, ali se više ne rasplačem kad izađem na led.
U poslednje vreme često dolaziš u Srbiju, zar ne?
Da. Dolazila sam već pet puta. Prethodna dva leta sam bila na muzičkom festivalu Exit u Novom Sadu i preživela (smeh). U Beogradu imam drage prijatelje i rado u njemu boravim kad god se ukaže prilika. Srbiju veoma volim, sve mi se u njoj dopada – počevši od ljudi, preko ulica i arhitekture, do vremena. Srbi su veoma srdačni, a uočila sam i brojne sličnosti između naša dva naroda. Ranije nisam bila ni svesna koliko smo istorijski i kulturološki povezani, ali sada to znam i veoma mi je drago zbog toga.
Za kraj… Otkrij čitaocima portala FCS-a svoje planove…
Žeilm da usavršim svoje glumačke veštine u Americi i postanem što bolja glumica. Ovo leto ću provesti u Njujorku da steknem iskustvo i učim, pošto me na jesen čekaju novi glumački izazovi za koje želim da se što bolje pripremim. Na jesen se vraćam u Srbiju gde treba da učestvijem u jednom sjajnom filmskom projektu. Ovom prilikom ne bih otkrivala više od toga.
Razgovarao: Đorđe Bajić