Mladi crnogorski reditelj Ivan Salatić je nedavno premijerno predstavio svoj debitantski dugometražni film Ti imaš noć – i to na čuvenom Filmskom festivalu u Venciji. Film je svetsku premijeru imao u okviru 33. „Nedelje kritike“, a u pitanju je o crnogorsko-srpska koprodukcija, nastala i uz podršku Filmskog centra Srbije. Na našu molbu, Salatić je za portal FCS zapisao svoje utiske iz Venecije. Pročitajte.
***
Septembar 2018. U Veneciji sam sa svojim prvim dugometražnim filmom Ti imaš noć, u selekciji Nedelja kritike. Jelena Angelovski, Dušan Kasalica i ja smo stigli još prvog dana festivala. Smešteni smo u stanu iznad crnogorskog paviljona, pored Palazzo Malipiero i Campo San Samuele, odakle uzimamo vaporeto za Lido. Na drugom spratu zgrade Pallazo del Casino na Lidu, se napokon upoznajem sa Đonom Nazaro, direktorom Nedelje kritike. U njihovoj kancelariji ostavljamo promotivni materijal koji smo jedva dovukli u kartonskim kutijama. Đona mi traži poster. Jako mu se dopao. Spominjemo Stefana Ivančića koji neće moći da dodje na projekciju. Prolazimo detaljno protokol za premijeru. Svi u Đoninom timu su ljubazni i pažljivi. Nešto kasnije, u kafeu Al Leone D’Oro se nalazim sa Olafom Milerom, čovekom koji mi je bio velika podrška. Osećam da će sve biti uredu.
Festival u Veneciji. Jelena, Dušan i ja na nekom od koktela u hotelu Excelsior. Uzimamo proseko ili šta je već došlo na tacni. Izlazimo na terasu koja gleda ka moru. Talasi poliraju plažu. Razmišljam u crtežima. Neka žena sedi i lista katalog sa filmovima. Nešto joj nije jasno dok joj vetar pomera kosu. Jedan čovek mi prilazi i moli da ga fotografišem njegovim telefon. Želi da se vidi more, plaža, deo hotela. Pravim fotografiju. Vidim decu na plaži kako igraju fudbal. Takva scena je svuda ista. Lopta pada između dve kabine za kupače. Pada mi na pamet Dirk Bogard. Čujem nekoga kako hvali novi film Alfonsa Kuarona. It’s a masterpiece! Odlazimo sa koktela i ulazimo u pogrešan hodnik koji vodi do parkinga za vodeni taksi. Tamo Naomi Vats čeka prevoz. Pravimo selfi sa Naomi. Guglamo šta da stavimo kao naslov za post dok tražimo pravi izlaz. This is the girl?
Dan premijere. Dolaze Jelena Maksimović, Ivan Marković, Jakov Munižaba, Draga Baćović, Lidija Andrić, Momo Pićurić, Novak Maltezi i Sehad Čekić. Dolazi moj brat Milan, Jovana i moja majka. Nalazimo se svi ispred Palazzo del Casino. Spremni smo da uđemo u salu nakon fotografisanja kraj bilborda Nedelje kritike. Vruće je. Giona nas predstavlja publici. Film počinje. Tehnički sve ide kako treba. Ipak, ne mogu da uživam u projekciji. Osluškujem publiku, gledam ko se pomera, ko hoće da izađe… Eto ga i kraj filma. Pale se svetla. Publika ustaje i aplaudira. Đona ne štedi dlanove do poslednjeg slova na špici. Ljudi koje ne poznajem aplaudiraju i gledaju u nas. Čini mi se da vidim zadovoljstvo na njihovim licima. Zatim gledam ove moje ljude. Kako su oni ovo doživeli? Izgleda da je sve prošlo dobro? Izlazim na binu za Q&A koji će voditi Masimo Tria, jedan od selektora. Sa njim sam još dan ranije uz piće razgovarao o filmu. Q&A se zapravo pretvorio u prijatno iskustvu uprkos tome što uvek imam osećaj da pričanjem o filmu stvari previše svodi na jednu dimenziju. Ipak, mora se nesto reći. Još par pitanja iz publike i gotovo. Pada mi na pamet opaska Vladimira Perišića vezana za naslov mog filma i Garelovog Liberté, la nuit. Noć kao prostor slobode. Q&A je gotov. Izlazimo iz sale. Ljudi prilaze i čestitaju. Napokon shvatam da je film zaista bio tu i da sam okružen onima koji odnose sa sobom slike koje smo snimali, prikupljali, stvarali, organizovali.
Na koktelu povodom filma u bašti Villa di Nidiolo. Iscrpljen sam dok dajem poslednji intevju za italijanski časopis koji će pisati o filmu. Proveravam telefonu dok novinar namesta diktafon. Stiže mi poruka od Olafa ...the film is a gem of pure light on the big screen!... Vidim mog brata i majku za stolom ispod jedne magnolije. Razmišljam kako mi je drago što su tu dok pokušavam da sročim pametan odgovor na pitanje novinara – da li su svetla koja ostaju na kraju vašeg filma kao Pasolinijevi svici, otpor… Le lucciole. Prisetio sam se kako smo hteli da ih snimamo, ali je bilo nemoguće naći ih. La scomparsa delle lucciole. Dok završavam intevju shvatam da je već pao mrak. Prilazim stolu sa mojim ljudima. Le lucciole… Razmišljam o Pasoliniju. Moramo imati svice u sledećem filmu.