Dame biraju… Naša današnja gošća je Sandra Rančić, novinarka, autorka tv serijala „Balkan Art Report“, dokumentaristkinja i osnivačica/umetnička direktorka Festivala muzičkog dokumentarnog filma Dok’n’Ritam. Evo njenog izbora…
„Pozvana da izdvojim omiljenih pet filmova domaće produkcije, nađoh se u teškim mukama. Kao prvo, za mene su dokumentarni filmovi značajniji, a često su mi i zanimljiviji od igranih. Kao drugo – igrani filmovi koje najviše volim, uglavnom su snimljeni do 1991. a posle dužeg razmišljanja, ispalo je da većina tih filmova, bez obzira na to što su jugoslovenski filmovi, spadaju, organski, u hrvatsku i bosansku produkciju. Shvativši da moram da napravim novi ram za sliku „mojih pet“ odlučih se za filmove snimljene u periodu 1992-2018, odnosno, period u kom je pojam „zemlja proizvodnje“ filma (unekoliko) jasniji.
Kad bih morala da izdvojim isključivo igrane filmove koje volim, snimljene u tom periodu, na toj listi bi se svakako, od dvehiljaditih nadalje, našao film Život i smrt porno bande; devedesete godine, počev od 1992. uključile bi naslove Crni bombarder i Ni na nebu ni na zemlji…
Oduševljena saznanjem da je potpuno legitimno listu sastaviti od filmova svih žanrova, izabrah (jedva!) svojih top 5 dokumentaraca (u najužoj konkurenciji bilo ih je 13). Ispostavilo se da su mi najdraže koprodukcije. S obzirom da je muzika neodvojivi deo moje ličnosti, to što dišem, moram i da pišem, pa ću uz svaki film priložiti i pesmu koja mi je direktna asocijacija na navedene filmske naslove.
Dakle, moj trenutni izbor izgleda ovako:
Made in Srbija
Mladen Đorđević, Nenad Bekvalac
Srbija i Crna Gora, 2005
Ovo je film koji me ostavio bez daha. Posle prvog gledanja, danima mi nije bilo dobro. Pre pojave filma Made in Srbija, bila sam svesna decenije koja je iza mene, generacijske loše sreće na ovim koordinatama, a intimno sam mislila da moj dotadašnji život jeste unikatni skup nesreća kojima se ne nazire kraj,tj. da nikom nije baš toliko loše kao što je meni lično. Posle gledanja filma, shvatila sam da sam da se svi mi koji živimo na tom jadnom, otrovanom, izmučenom prostoru nalazimo u mnogo dužem tunelu (iz kog se ne nazire skorašnji izlazak) nego što smo i u najpesimističnijim razmišljanjima mogli da zamislimo. U trenutku premijere, vukla se trinaesta godina kako smo pod sankcijama, šesta od NATO bombardovanja, i druga od kako je ubijen Zoran Đinđić. Kroz priče o nekoliko „gerilaca“ koji se u Srbiji bave onim što se u svetu zove „porno industrija“, veoma jasno se vidi da su sudbine, i „pravila igre“ u dotičnim krugovima, zapravo, ono što mi živimo u tom trenutku = hiruški precizna metafora. Siromaštvo koje je isprva bilo finansijske prirode tokom godina se pretvorilo se u bedu, najgoru moguću ljudsku bedu, sastavljenu od svih onih nezamislivo važnih osobina, presudnih „za uspešan život u XXI veku“, u jednoj zemlji koja je u tom trenutku pod sankcijama 13 godina… Glavni junak se tokom potrage za bivšom devojkom sa kojom želi da snimi pornić, upoznaje sa materijom i polusvetom koji čini srpski porno film, a sve je ilustrovano brojnim, često degutantnim insertima. Ono što me zapanjilo, jeste činjenica da se ne prelazi granica koja bi film odvela u stranputicu, ili suvišnom scenom pokvarila psihološku brutalnost ogoljene istine koju autori iznose najhrabrije na svetu, uz poetiku road muvija (obožavam road movie). Ne mogu da izdvojim najjači citat, svaka scena citat je za sebe; svaku sam milion puta (izdaju od strane najboljih prijatelja, neisplaćivanje krvavo zarađenog novca, nerazumevanje od strane partnera i okoline, psihičku i fizičku agresiju, konstantnu besparicu,sramotu, divljanje pravoslavne crkve i nezaobilazni „patriotizam“) videla i proživela na razne načine, ali ih nikad nisam sagledala sa distance. Ovaj film upravo je takav : autori nisu nametnuli stav, već precizno slikali nas same, i pustili nas da (se)pogledamo. Za mene, ovo je remek-delo, uzimajući hrabrost da se ispriča priča, kao osnovnu referencu, a zatim i poetiku i dinamiku.
Šutka: Knjiga rekorda
Aleksandar Manić
Srbija i Crna Gora, Republika Češka, 2005.
Ovaj veseli dokumentarni film o mestu Šutka, poznatom kao Srećna dolina, neslužbenom glavnom gradu Roma, počinje obećanjem Čička Fazlija, najmoćnijeg derviša na planeti da će stanovnika Šutke, koji želi da ode u Ameriku bez vize, putem dematerijalizacije, a zatim materijalizacije, momentalno ekspeditovati u SAD. Komična scena, a precizna poruka – ukoliko neko ode iz Šutke, pojaviće se „negde tamo“ (kao) druga(čija) osoba, uvukla me je od samog početka u svoj svet toliko jako da sam netremice gledala film do kraja, a onda sam ga pogledala „na repeat“ nebrojeno puta. I uvek mi je bio iznova zanimljiv. O čemu se radi? Svi stanovnici makedonskog mesta Šutka, imaju šampionske ambicije, svako od njih želi da bude rekorder u nekoj sumanutoj disciplini koja ne postoji nigde na svetu osim tu. Vampir je telesno biće, pa se svi spremaju za život posle smrti…Celo mesto se brani od „džinova”, protagonista sa početka piše romski rečnik godinama (“dok njegova porodica gladuje” – citat), a bezbroj sumanutih običaja i ideja, na svakodnevnom nivou, dolaze iz scenografije koja je sama po sebi, kontradiktorna – siromašne i oronule kuće, smenjuju se sa kadrovima iz Šutkinog „Beverli Hilsa“ gde stanuje najbogatiji trgovac (koji nije najvažnija persona u mestu). Najsiromašniji stanovnik Šutke, „ima samo fotku svog najboljeg prijatelja“ i on istu, nasmejan, nosi svuda sa sobom…Kombinacija kolor i crno- belih kadrova, podseća na stare dokumentarne filmove, a uz fantastične opaske Dr. Kolje, stvarnog lika iz filma Crna mačka, beli mačor, sve to zajedno, čini da se svaki put ponovo oduševim prikazom ove neobične tačke na karti sveta, i njenih stanovnika. Njihov način razmišljanja jeste da je važno biti pobednik, dakle,nije neophodno materijalno bogatstvo za sreću, već postići record u nečemu. Za kraj, moram da priložim citat: „Svaki šampion kao da dobije krila i leti visoko, sanja o tome da se materijalizuje negde na zapadu gde ga čeka ogromno bogatstvo, a svi ostali, da mu zavide. Ali, ko jednom ode iz Šutke gubi pravo na titulu šampiona, a to – to je ozbiljan razlog da ne mrdaš od kuće. Jer, šampion ti možeš biti samo u Šutki“.
Shuffle: Politics, Bullshit, Rock’n’Roll
Edon Rizvanolli & Ylber Mehmedaliu
Produkcija :1244 Productions, 2005.
Film o prištinskoj alternativnoj muzičkoj sceni. Dokumentarac o jednoj fantastičnoj muzičkoj sceni, stilski raznovrsnoj, kreativno i vizuelno drugačijoj od svih drugih scena u regionu. Veoma emotivan prikaz života mladih na tom prostoru, samo pet godina posle 1999. Moram da naglasim, moja predstava o svakodnevnom životu na Kosovu, pa čak i o muzičkoj sceni tog prostora, bila je – nepostojeća,sve dok nisam pogledala ovaj film. Bez obzira na što sam u to doba uređivala na jednoj TV stanici muzičke top liste novih bendova sa “ovih prostora”, činjenica je da su mi informacije sa Kosova bile gotovo nedostupne. Dakle, doživela sam potpuni šok videvši fenomenalne bendove – muzičko osveženje, čiji su spotovi uglavnom, bili bolje urađeni od onih sa zapadnijeg dela regiona; još jednom sam utvrdila gradivo na temu da “više novca ne garantuje da će nešto biti bolje napravljeno”. Mladi ljudi koji tamo žive, saznah tom prilikom, takođe biju bitke godinama protiv turbo folka. Većina njih ne poznaje bendove iz regiona, sem onih najvećih iz 80-ih, ali, za Kraljicu turbo-folka na Balkanu, svi znaju… I svi imaju stav. Ovaj film daje nam dobar uvid ne samo u muzičku scenu, već i u stanje duha u datom, kontradiktornom, haotičnom (neki to zovu inspirativnom) vremenu i prostoru. Istorijski događaji iz marta 2004, tretirani su kao važni, i protagonisti filma odgovaraju na ovo pitanje tako da možemo jasno da sagledamo njihov odnos prema tome. Moderna režija, MTV-ijevski pristup priči o pokušaju da neko u tom trenutku, na tom mestu, kroz sviranje u pank bendu, saopštava “svoju istinu” (računa se kao izuzetno hrabar čin (!) – na mene je sveukupno uticalo tako što sam narednih dana došla do informacija, preslušala neke pesme, pogledala spotove i tako doživela još prijatnih iznenađenja. Na kraju, dodaću sećanje na beogradsku projekciju filma, u DOB-u, na festivalu „Gledaj najglasnije!” (decembar 2006): sala je bila nezagrejana, prilično popunjena. U štampanim najavama za film, nije pisalo ime zemlje iz koje dolazi, već samo godina, 2005. a pitanje “zašto nije se pojavilo među pitanjima upućenim reditelju. Reakcija smrznute publike bila je očigledna već tokom trajanja filma – nisam videla da je neko izašao bez obzira na uslove u kojima se projekcija odvijala. Nakon filma, aplauz je (po)trajao.
Zvezda je rođena
Vanja Kovačević
Srbija, 2010.
Muzički dokumentarac koji bi, odgovorno tvrdim, trebalo da pogledaju, pre svega, svi oni, koji u određenoj fazi života osete nasušnu potrebu da nauče da sviraju neki instrument, sa posebnim akcentom na one koji bi želeli da budu osnivači, ili članovi nekog benda. Rediteljka, Vanja Kovačević, odmalena je imala žarku želju da svira bubnjeve. Ova želja nije je napuštala bez obzira što se tokom života odlučila za profesionalni put u drugoj oblasti, diplomirala je filmsku i TV montažu. Njena autobiografska priča jeste nadahnuta, vedra, strastvena priča o apsolutnom početniku koji želi ne samo da nauči da svira bubnjeve, već ima ideju o tome da svirku dovede do savršenstva – da na toj sceni postane zvezda. Kako ispričati priču, a da se to ne pretvori u površno i dosadnjikavo prepričavanje o željama osobe, koja, sa 29 godina (na našim prostorima, posebno za ženu, ta ideja se odmah proglašava besmislenom, zato što je „kasno”) pokušava da uđe u nešto potpuno novo, i da na tom terenu postane najbolji?! Dakle, pratimo Vanju u njenim nastojanjima da sakupi bend putem oglasa na koji se javljaju raznorazne individue, od onih sa diplomom muzičke akademije, do persona koje su tu iz radoznalosti, a njihovo sviračko znanje je na nivou ispod Vanjinog, zatim je pratimo u Berlin na koncert benda The Decemberists čiji tribjut želi da napravi, a prolazimo, zajedno sa njom, i kroz deset meseci učenja, dileme koje ono donosi, kroz danonoćno vežbanje, u kom joj pomažu „instruktori”- članovi poznatih beogradskih bendova. Dobar zvuk, koji iz drugog plana često, neosetno, tačno tamo gde treba, prelazi u prvi (montaža je sjajna) gledaoca uvlači u priču na taj način da on iz sveg srca počinje da navija za Vanju. U konačnom ishodu, posle gledanja filma, imala sam osećaj da sam upravo bila na jednoj dobroj svirci, koju ću se sećati. S obzirom na lične želje iz srednjoškolskog perioda, i neuspešne poušaje da naučim da sviram upravo taj instrument (imali smo hevimetal bend, na papiru ) ovaj film me baš prodrmao, čak sam par dana razmišljala da se upišem u neku od novonastalih škola rokenrola. Na kraju, Vanja je naučila da svira bubnjeve, a mnogi muzičari tvrde da je odlična bubnjarka. Dakle, talenat za tu svirku recipročan je talent dam filmskim jezikom, nadahnuto , duboko, a zabavno, ispriča priču čiji se kraj, vođen predrasudama ovih prostora, unapred određuje neuspešnim ekcesom. Ali, nije tako. Ovaj film je važan, pre svega, zbog poruke – strast, talenat i upornost, mogu nas vinuti visoko.
Slatko od ništa
Boris Mitić
Srbija, Hrvatska, Francuska, 2017.
Moja prva asocijacija nakon informacije da se sprema film o Ničemu, bio je album riječkog sastava Let 3, iz 1997. Album se zove Nečuveno, i na njemu se ne čuje – ništa. Dakle, na vinilu nema ni snimljene tišine; bukvalno, tu se nalazi jedno Ništa, označeno serijskim brojevima, i prodato je, koliko se sećam, oko 500 primeraka – ničega, tj.albuma Nečuveno. Bila sam jako radoznala kako će se na vizuelni nivo preneti Ništa. Jasno je da je reč o retoričkoj provokaciji, ali, film je, za razliku od duhovitog, ali ne preterano zahtevnog koncepta za realizaciju, u slučaju albuma grupe LET3, ipak jedna puno zahtevnija forma. Pritom, moj ukus uvek ide u smeru- od teksta, izgovorenih reči, ka vizuelnom. Filmovi koji su bazirani i pretežno realizovani na asocijacijama i metaforama, nisu moja „šolja čaja“. Međutim, početna skepsa bila je nagrižena novim informacijama – „to je film koji ima sličnosti sa Pohvalom ludosti”, „tekst će čitati Džek Nikolson”, „Više od 60 snimatelja iz celog sveta poslalo je kadrove Ničega“… Zaista, zvučalo je kao neviđeni izazov. Na kraju, Igi Pop je bio narator, što me dodatno zainteresovalo. Tekst o Ničemu, autor je, prema sopstvenim rečima,napisao za jedan dan, i to u stihu. Pretpostavljam da su kadrovi koji su pristizali tokom osmogodišnje pripreme filma o Ničemu, bili zanimljivi i da nije bilo lako poređati u (nekakav ?) smisleni niz iz kog će svakom od nas biti jasan pojam Ništa. Snimljeno je, navodno, preko hiljadu kadrova Ničega a autor je, kad je osetio da je došao Taj dan, dopustio sebi „iskustvo transa“, i sastavio je pristigle kadrove, po osećaju. Kao u Pohvali Ludosti (engleski naziv filma je In Praise of Nothing, što bi značilo Pohvala Ničega) ludost ide po svetu, govori o sebi, rasčinjuje pojam sebe same, dovodi nas do shvatanja da ne postoji ništa slađe i bitnije od života kao takvog, ovde Ništa lamentuje nad svetom, povremeno skrećući u zamku u kojoj se svakodnevno nalazimo – a to je želja da ništa bude nešto. Na koncu, shvatamo da su i zanesenost, i osećanje pobede, i potreba za borbom za nešto, jednako zanimljive i- prolazne. Tako smo dobili interesantno obrtanje – nije bitno da se snimi film o nečemu, već film o ničemu. Lično, moje Ništa bilo bi sastavljeno možda na drugi način, ali, suština priče jeste da se i asocijativni kadrovi ničega, i to u dugominutažnoj varijanti, zadržavaju u glavi, dovoljno dugo da se posle gledanja može otvoriti diskusija na temu prolaznosti nečega, odnosno,neprolaznosti ničega.“
Đ. B.