U srpskim bioskopima se trenutno prikazuje „Kralj Petar I“, film koji je za prve dve nedelje prikazivanja pogledalo preko 100.000 gledalaca. To smo iskoristili kao direktan povod za ovaj intervju sa rediteljem Petrom Ristovskim. U iscrpnom razgovoru koji sledi saznaćete mnoge pojedinosti o nastavnku ovog ambicioznog istorijskog spektakla.
Imajući u vidu da je „Kralj Petar I“ vaš debitantski film, da li ste se dvoumili pre nego što ste prihvatili da uđete u jedan ovako produkcijski zahtevan i skup projekat, a uz to na temu od nacionalnog značaja?
Nisam se nimalo dvoumio da prihvatim režiju filma „Kralj Petar I“ zato što znam koliko je danas teško u Srbiji snimiti film i koliko retko reditelji dobijaju šansu. U redu čeka na stotine nesnimljenih scenarija i isto toliko reditelja. Produkciono sam znao da će moj film biti jedan od najkompleksnijih filmova u poslednjih tridesetak godina ali sam bio i svestan da snimati ratni film u Srbiji je prilika koja će mi se pružiti sada i verovatno nikada više u životu. Kasnije se ispostavilo da su sve moje pretpostavke o tome koliko će biti težak i zahtevan rad na ovom filmu bile pogrešne. Mislio sam da sam spreman na sve izazove ali ništa nije bilo onako kako sam očekivao. Moji koncepti su skoro svi padali u vodu svakodnevno uglavnom iz organizaciono tehničkih razloga. Projekat je bio pretežak za srpsku produkciju. Što se nacionalne teme tiče znao sam da će očekivanja javnosti biti ogromna. Pomislio sam, kako zadovoljiti svačija očekivanja jednim filmom od dva sata, na temu o kojoj svi misle da znaju sve. Shvatio sam da sigurno ne mogu udovoljiti svima i rešio da ću praviti film kakav bih ja voleo da gledam o kralju Petru. Od tog trenutka sam samo radio, bez osvrtanja, nisam dozvolio sebi da posumnjam u svoje odluke.
Da li je bilo treme pred kompleksnošću poverenog vam zadatka, i ako jeste kako ste je prevazišli?
Treme je bilo dva puta. Prvog dana snimanja kada sam se suočio sa organizacionim problemima moje ekipe koja je radila na skoro 2000 metara nadmorske visine u snegu do grudi. Drugi put, jednog jutra, negde na polovini snimanja. Snimali smo bitke, dolazeći na set shvatio da vozni park naše ekipe izgleda otprilike ovako: dvadeset malih automobila, dvadeset kombija, deset srednjih kamiona, pet većih kamiona, dva kamiona šlepera, dva autobusa, tri vojna kamiona, bager, vatrogasni kamion i da se sve to nalazi tu da bih ja mogao da snimim kadrove koje sam zamislio. Ta misao me je uplašila.
Prvobitno je bilo najavljeno da će film režirati vaš otac Lazar. Kako i zašto je došlo do promene u rediteljskoj stolici i koliko je ta promena izmenila pristup temi i filmu u celini?
Naravno da ovaj film ne bi bio ni približno isti ili sličan da ga je režirao Lazar. Na prvom mestu jer se naše metode i pristup režiji značajno razlikuju, a onda jer smo naravno i potpuno drugačijeg senzibiliteta ali i pristupa režiji kao zanatu. Lazar je odustao od režije ovog projekta jer je mislio da ne bi mogao da izgura ovako zahtevan projekat ponovo u trostrukoj ulozi, glavnog glumca, reditelja i producenta.
Kada smo septembra 2017. shvatili da će snimanja sigurno biti, Lazar mi je rekao da je on već razmišljao o tome da režiju prepusti meni i tada smo prvi put razgovarali kao reditelj i producent. Rekao mi je koja su njegova očekivanja od mene kao reditelja, da to znači da neću imati privatan život narednih godinu dana, da moram sve svoje poslove da ostavim i da se posvetim samo ovome. Prihvatio sam oduševljeno ali sam mu rekao da u tom slučaju želim da menjam scenario sa čim se on složio. Rešio sam da pozovem scenaristu Vladimira Ćosića koga nisam poznavao od ranije, koga mi niko nije preporučio, za koga niko oko mene nije čuo i koji je potpisan kao scenarista samo na jednom filmu „Made in YU“. Kao student, pročitao sam sve Ćosićeve scenarije koje sam našao u biblioteci FDU-a, nakon što mi je profesor Mirko Stojković skrenuo pažnju na jedan njegov scenario. Još tada sam video da je u pitanju scenarista sa osećajem za režiju i filmski jezik, neko ko razmišlja kinestetično i poznaje zanat. Gledajući kroz prizmu sudbine od tog trenutka je i projekat „Kralj Petar I“ počeo značajno da menja svoj oblik.
Prva verzija scenarija je nosila naslov „Čarape kralja Petra”. Koliko se ona razlikuje odnosu na film koji danas gledamo u bioskopima?
Vladimir i ja pisali smo scenario do poslednjeg trenutka. Bili smo na nedelju dana do početka snimanja kada smo morali da prekinemo zbog plana snimanja koji više nije trpeo scenarističke izmene. Priča se drastično razlikuje, ja sam zahtevao da se vremenski okvir priče smanji zato što sam procenio da neću uspeti da napravim dobar film na zadatu temu, a da pri tom obuhvatim period od šesnaest godina, od 1903. do 1916. Tako smo rešili da napravimo istorijski (anti)ratni film. To je već nešto značajno drugačije u odnosu na priču prvobitnog scenarija. Rešili smo da likove Marinka Spasojevića (Milan Kolak) i Momčila Gavrića (dečak Ivan Vujić) značajno proširimo i uvedemo jedan novi lik, Životu (Radovan Vujović). Života je Prekaljeni vojnik veteran, ironičan i pun gorčine, neretko pljuje kralja i vlast, puši neprestano, bez hrane može, bez cigara ne može. Zakleti je cinik koji misli da su Srbi najlošiji narod, a on najgori medju njima. U stvari, on voli život i sve normalno u životu.
Sve promene nam nisu rešile jedan od suštinskih problema, a to je lik kralja. Petar je istorijski lik, ispostavilo se jako nezahvalan za pisanje jer o njemu se zna sve, nije nam pružao mnogo prostora za kreiranje karaktera koji bi mogao nositi ceo film. On je u periodu koji je priča obuhvatala, a isti obuhvata i roman po kome smo pisali scenario, uglavnom bio pasivna ličnost. Već je bio stari kralj, čika Pera. Karta na koju smo rešili da igramo bila je preispitivanje njegove fundamentalne želje za slobodom uslovljene brojem žrtava svog naroda koje samo on može naslutiti. Glavno pitanje njegovog karaktera je kolika cena nije previsoka za slobodu i vredi li je platiti? Uzdali smo se da će ovakva postavka stvari dobro funkcionisati. Onda smo rešili da svedemo priču prema mogućnostima produkcije, izbacili smo scene na Vezirovom mostu iako su bile veoma atraktivne. Proračuni su bili da će sigurno polovina budžeta scenografije biti potrošena na te scene. Za četiri meseca uspeli smo da napravimo četiri ruke scenarija. Na kraju je to ispalo prilično dobro u odnosu na vreme koje smo imali.
Da li možete da nam predstavite svoj ključne saradnike na ovom projektu? Posebno me zanima kako je protekla saradnja sa Dušanom Joksimovićem, sjajnim direktorom fotografije i jednim od glavnih aduta filma…
Počeo bih prvo od maskerke Dušice Vuksanović… Nas dvoje se dobro poznajemo još iz vremena kada sam kao žutokljunac radio posao drugog asistenta režije na seriji „Selo gori, a baba se češlja“, proveli smo sedam meseci zajedno svakodnevno sarađujući. Kao autor, a onda i kao čovek Dušica je za mene broj jedan. Zatim, kostimograf Boris Čakširan, čovek o kome svi imaju reči hvale… Lazar me je savetovao kada je Boris u pitanju, a ja sam se vrlo brzo uverio u njegov kvalitet ali i sposobnost da organizuje svoju ekipu. Obući dvesta statista svaki dan nije lak zadatak. Imali smo jedan uvodni razgovor o idejama, željama i mogućnostima. Boris je odani sluga umetnosti. On i njegova ekipa su me zadivili, jednostavno bio je rešen da napravi kostime za pamćenje. Mislim da stvarno i jesu takvi. Scenografa Aljošu Spajića sam upoznao kroz rad na filmu „Dnevnik mašinovođe“ gde sam radio kao reditelj druge ekipe. Video sam kako on i Dušan sarađuju u nameri da naprave retro dizajn tog filma. Video sam njegov način razmišljanja i borbu za svaki detalj. Iako tih i povučen na prvi pogled, Aljoša ima lucidnost koja je bila neophodna da bi se izašlo na kraj sa zadacima koji su bili na granici mogućeg, prvo idejno, a naročito finansijski.
Na kraju Dušan Joksimović, u čijoj sam ekipi kamere bio na filmu „Sveti Georgije ubija aždahu“ kao klinac od dvadeset jedne godine, tada kao video plejbek operater, a zatim smo sarađivali osam godina kasnije na filmu „Dnevnik mašinovođe“. Pričali smo mnogo, jedan drugome nabacivali primere iz filmova, ja sam mu uglavnom spominjao Rodžera Dikinsa. Na kraju smo snimili film onako kako smo o tome pričali na početku. Želeo sam sirovu sliku, sa puno detalja, monolitnu, gvozdeno tvrdu, sa jakim kontrastima, zasićenih boja. On je zahtevao da film snimamo širokim objektivima kada god je to moguće, da krupnjake radimo sa 32 mm ponekad čak i sa 24 mm. Prvo mi je to delovalo malo čudno ali onda mi je pokazao nekoliko testova i pristao sam na to. Želeo sam da u filmu bude više noći ali to nije bilo moguće iz produkcionih razloga. Dušan je čovek koji razmišlja o kadrovima i dok spava, on je konstantno u filmu. Imao sam nekoliko zahteva zbog kojih je kukao da će izgubiti snimateljsku dozvolu, iz psiholoških razloga tražio sam da svetlo promašuje likove u pojedinim scenama i da nemaju potpuno pravilno osvetljeno lice, da budu akcentovani neki delovi kostima ili scenografije sve do trenutka kada ćemo promenom ugla kamere ili mizanscenom aktera uvesti u svetlo, a sve u odnosu na dramski momenat. Zbog toga smo se često prepirali ali na kraju smo pronalazili kompromis. U filmu ima zaista mnogo kadrova koje mi je Dušan predložio i koji su značajno podigli kvalitet moje režije. Sa druge strane ja sam oduvek imao razumevanja za filmsku sliku, prvo sam želeo da budem snimatelj dok nisam došao na konsultacije za prijemni na FDU kada sam odlučio da pokušam da položim prijemni iz režije. Zaista smo se posvetili slici na ovom filmu. Uz mene je velikim delom snimanja bio i reditelj i montažer Miodrag Cicović, moj najbolji prijatelj sa fakulteta, koji je i komponovao muziku za film.
Na filmu ste sarađivali sa roditeljima. Da li vam je ova okolnost otežala ili olakšala rad?
Moja najveća prednost u poslu je što sam ceo život rastao uz roditelje glumce i što su me glumci odgojili. Mislim da sam zbog toga uspeo temeljno da upoznam glumačke mehanizme i način kako da danas u poslu priđem i steknem glumčevo poverenje. To je najvažnije, da među autorima vlada poverenje. Konkretno na ovom projektu rad sa Danicom i Lazarom vidim kao olakšavajuću okolnost jer su oni dali sve što su mogli za moj film i kao roditelji i kao glumci. Bili su moj dodatni oslonac kad god je to bilo potrebno. Nisu se mešali u moj deo posla. Znaju da razgraniče profesiju od roditeljstva i to je najveća njihova vrlina. Lazar se mešao ali kao producent. Bili smo požrtvovani i iskreni, kad nešto ne valja bili smo glasni. Moj i Lazarov odnos bio je konstantno kreativno zategnut, nervozan i živopisan. Mišljenja su nam se mimoilazila oko mnogih stvari ali najviše u vezi sa likom Kralja. Često sam tražio da Kralj bude ćutljiv, tih, mudar ali on nije baš uvek imao strpljenja za takve postupke. Daničina uloga, kao i mnoge druge, je nažalost u filmu drastično skraćena tako da jedva čekam reakcije na njenu ulogu u seriji.
Pored doajena srpskog glumišta, važne uloge u filmu ostvarila su i neka nova lica… Koliko je bilo teško pronaći mlade glumce za tako zahtevne i kompleksne uloge?
Posle scenarija kasting je najvažniji po mom mišljenju, ali u odabiru glumaca mora da postoji metoda. Kroz taj process, na ovom filmu, shvatio sam da ja uvek moram po tri puta da vidim uživo glumca za kog mislim da bi bio odgovarajuć za ulogu, pa čak i ako ga znam od ranije. Mnogi faktori su uključeni, prvi je naravno talenat, drugi tehnika govora kroz koju se opet demonstrira talenat, fotogeničnost, tačnije fizionomija lica, četvrti motoričke sposobnosti, biomehanika tela, i na kraju podjednako važni su ljudski kvaliteti o kojima mogu saznati ponešto kroz neformalan razgovor. Sve to posmatram na probnom snimanju. Kasting je jedna neprirodna situacija, uglavnom i neprijatna. Dečaka koji je igrao Momčila Gavrića tražili smo u oblasti Jadar zbog naglaska ali i zbog specifičnog senzibiliteta te istorijske ličnosti. Bilo je preko 500 dečaka uzrasta od 7 do 12 godina, posle dva meseca pronašli smo fenomenalnog Ivana Vujića. Po istom principu su i svi ostali dobili uloge, radio sam kastinge i probna snimanja svakodnevno preko dva meseca. Prethodno sam pregledao fotografije svih glumca u Srbiji koji su po godinama odgovarali ulogama, čak i nekih neaktivnih. Milan Kolak koji tumači lik Marinka Spasojevića prošao je tri ili četiri kruga kastinga. Radovan Vujović je takođe bio na kastingu i uradio ga je fenomenalno. Raditi kasting za ovaj film bilo je uzbudljivo ali zamarajuće i često je delovalo bezizlazno. Nažalost nisam imao vremena da uradim temeljan kasting za neke manje uloge. Morali smo da uđemo u snimanje zbog snega koji se otapao na planinama.
Istovremeno kad i film, snimana je i serija od deset epizoda za RTS. Šta će to serija doneti novo i drugačije u odnosu na film, i kada možemo da očekujemo da stigne na male ekrane?
Serija će nam prvo prikazati Petra u vreme kada je bio aktivan kralj, kada je učestvovao u državnim poslovima. Uvodne epizode će nam prikazati period u kome se Petar trudi da pozicionira sebe u društvu i u politici. Videćemo nestabilnu sliku Srbije, uzdrmanu atentatom i kako se Petar nosio sa žigom kraljeubice. Videćemo Petra kao jednog visprenog, modernog vladara, mudrog i sposobnog državnika koji izlazi na kraj sa političkim intrigama i pritiscima stranih sila. U seriji će znatno veći prostor imati kontroverzni sinovi Đorđe (Marko Todorović) i Aleksandar (Aleksandar Vučković) ali i dva ljuta neprijatelja Pašić (Marko Baćović) i Apis (Ljubiša Savanović). Videćemo kako je došlo do Đorđeve abdikacije. Makrena (Danica Ristovski) biće u mnogome drugačije postavljena kao lik, sa fokusom na profesionalno naricanje po grobljima kojim uspeva da zaradi za hranu. U seriji će biti mnogo više laganog humora nego u filmu. Mislim da će serija koja počinje u februaru 2019. na iznenađenje mnogih, doneti osvežavajuć i neočekivan sadržaj u odnosu na onaj koji se video na filmu. Epizode će žanrovski biti raznolike od političkog trilera preko porodične drame do ratnog spektakla.
„Kralj Petar I“ uspešno se prikazuje širom Srbije… Kako ljudi reaguju na film? Šta vam najčešće kažu? Koja reakcija vas je najviše iznenadila?
Nisam očekivao da će film u ovoj meri emotivno prodrmati gledaoce. Čuo sam komentar „Plačem, a smeje mi se. Smejem se, a plakao bih“ mislim da te reči najbolje opisuju reakciju javnosti na film. Ljudi uglavnom osećaju mešavinu tuge i ponosa tokom filma. Po završetku projekcije lica jesu snuždena ali osećaj ponosa se budi. Mnogi su rekli kako se posle projekcije pognute glave u tišini okrenu sami sebi sa idejom da slave, što su živi, imaju krov nad glavom, krevet u koji će leći, obrok koji će pojesti. Osete se mâlo i ništavno. Počnu da poštuju svoj život kao priliku koju imaju da učine nešto plemenito i korisno za sebe i svoj narod. Neki kažu da razmišljaju o filmu i po nekoliko dana, da ih tera na preispitivanje dimenzija ličnih problema. U tom smislu mislim da je „Kralj Petar I“ sa svim svojim vrlinama i manama uspeo da nadiđe očekivanja. Mnogi zameraju što film nema trijumfalan kraj ali ja mislim da trijumf postoji u ovoj priči, trijumf srpskog inata koji se ogleda u unutrašnjoj snazi pojedinca da istrpi sve ratove, bolesti, glad, mraz, nepravdu, da gura dalje, da preživi i u svemu tome bude dostojanstven.
Razgovarao: Đorđe Bajić