SRB ENG

Omiljeni domaći: Vesna Perić // TOP 15

3. нов 2019 | Autor: Đorđe Bajić




Vesni Perić, dramaturgu, urednicu Redakcije dramskog programa Radio Beograda, filmskoj kritičarki Drugog programa i teoretičarki filma, upravo je u izdanju Filmskog centra Srbije objavljena knjiga „Trauma i postjugoslovenski film: Narativne strategije“, njen lični omaž kinematografiji zemlje u kojoj je rođena i pokušaj da se prevaziđu ambivalencije u vezi sa gubitkom jednog identiteta. Tim povodom, dr Perić nam predstavlja svojih 15 omiljenih filmova iz opusa srpskih stvaralaca.

Naša sagovornica objašnjava: „Uglavnom su ovo krajnje lične gledalačke impresije u kojima nisam ni filmski kritičar ni teoretičar. Trećina liste su filmovi osamdesetih, meni jako važnih, jer su prethodile bolnom raspadu zemlje posle koga ništa više nije bilo isto…“

„Buđenje pacova“ (1967) – Živojin Pavlović

Zato što je Žika Pavlović bog filmskog naturalizma i zato što prvi i poslednji kadar nose nesnosnu metafizičku jezu.  A melanholični glas Slobodana Cice Perovića  nezaustavljivi je cunami.

Slobodan Cica Perović i Dušica Žegarac u filmu Buđenje pacova

„Bitka na Neretvi“ (1969) – Veljko Bulajić

Zato što je udžbenik ju-epskog spektakla i zato što me „Padaj silo i nepravdo“ kada je zapeva Stole Aranđelović seti da sam pravo partizansko unuče. I zato što sam oprostila Orsonu Velsu.

„Divlje seme“ (1967) – Kokan Rakonjac

Zato što je Ljuba Tadić ovde iskonska, razorna inkarnacija Balkana a Jelena Žigon jedna od najsnažnijih Lilit u jugoslovenskom filmu. I zato što je Kokan umeo maestralno da misli i priča slikom.

„Kičma“  (1974) – Vlatko Gilić

Zato što me klaustrofobična atmosfera ove filmske distopije proganja i dan-danas. Sreća što sam je gledala u svojim dvadesetim a ne ranije.

Kičma, foto: Arhiv jugoslovenske kinoteke

„Samo jednom se ljubi“ (1981) – Rajko Grlić

Zato što strast između Mikija (Manojlovića) i Vladice (Milosavljević) probija ekran i zato što je Grlić kralj jugoslovenske melodrame.

„Neka druga žena“  (1981) – Miomir Miki Stamenković

Zato što je ovo poslednja uloga putene i snene Merime Isaković i zato što je Miki Stamenković  uspeo da krimićem konkuriše kako „češkoj“ školi tako i poslednjim trzajima „crvenog vesterna“.

Neka druga žena – Merima Isaković i Dragan Nikolić

„Šećerna vodica“  (1983) – Svetislav Bata Prelić

Zato što je formativni film mnogih devojčica i zato što je Sonja neviđeno luda i lepa i sa tako nakaznim nosem. Nos kao falus. Girl power.

„Lepota poroka“ (1986) –   Živko Nikolić

Zato što je Mira Banjac čarobnica jugoslovenskog filma a Živko Nikolić alhemičar koji stvara nemoguće svetove. I zbog  „vodi me u Medžedže“ Mire Furlan.

„Već viđeno“  (1987) – Goran Marković

Zato što je uvek bilo hrabro igrati se žanrom u jugoslovenskom filmu i zato što pamtim krik Anice Dobre kao jednu od većih trauma.

Milorad Mandić Manda i Anica Dobra u filmu Već viđeno

„Virdžina“ (1991) – Srđan Karanović

Zato što je Điđa Karanović bez ikakve kalkulacije uveo osetljivu temu „džendera“ u jugoslovensku kinematografiju koja tada još uvek nije bila spremna za njega. I zato što je folklorni i antropološki motiv uzdigao do univerzalnosti.

Iz filma Virdžina

„Lepa sela lepo gore“  (1996) – Srđan Dragojević

Zato što je Dragojević superioran jer učio zanat najboljih a ume da se nosi i sa traumom i sa nostalgijom postjugoslovenskog bića. I zato što se ovakav film više nikad neće ponoviti. I zato što je Sirogojno porastao u genijalnog glumca.

Dragan Bjelogrlić u filmu Lepa sela lepo gore

„Klip“  (2012) – Maja Miloš

Zato što je klincima poljubac veći tabu od seksa. I zato što tačno mogu da lociram trenutak u kome se kao gledalac slomim. Tamo, u domu za nezbrinutu decu.

„Ničije dete“ (2014) – Vuk Ršumović

Zato što scenaristi kada režiraju umeju da više misle filmski i od samih reditelja. I zato što filmski minimalizam ume da donese i te kakvu katarzu.

Prizor iz filma Ničije dete

„Dubina dva“ (2016) – Ognjen Glavonić

Zato što je film o neophodnosti suočavanja sa prošlošću i govori o sveprisutnosti traume i zločina. Zato što je umetnički sofisticiraniji od „Tereta“ (igranog komplementa) istog autora.

Plakat za film Dubina dva

„Ederlezi Rising“ (2018) – Lazar Bodroža

Zato što je Stoya toliko nestvarno lepa da je harizmom uspela da pojede Sebastijana Kavacu, a to nije nimalo lako. I zato što je  Bodroža uveo sajber-matrijarhat u istoriju srpskog filma. I zato što Jugoslavija živi i u dalekom svemiru.

Stoja i Sebastijan Kavaca (leži) u filmu Ederlezi Risng

Đ. B.