NASLOV FILMA: Telenovela, sivo u koloru SCENARIO I REŽIJA: Filip Martinović TRAJANJE: 63’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2021.
Dugometražni dokumentarac „Telenovela sivo u koloru“ mladog reditelja Filipa Martinovića nagrađen je nagradom za najbolju montažu (Ana Žugić i Olga Košarić) na nedavno završenom, 14. izdanju Međunarodnog festivala dokumentarnog filma – Beldoks (Beldocs), tokom kojeg je i premijerno prikazan. Svetska premijera je održana tokom 24. izdanja Filmskog festivala u Malagi (Malaga Film Festival), a u fazi razvoja ovaj projekat je nagrađen više puta: u okviru First Look programa prestižnog Filmskog festivala u Lokarnu (Locarno Film Festival), te u okviru programa za razvoj na Beldoksu, kao i na velikom Filmskom festivalu u Jihlavi (Ji.hlava International Documentary Film Festival).
Fluidan u formi, ovo je film koji koketira sa fikcijom, ali njegova višeslojnost se odnosi i na stil i žanr, pa je tako reč kako o preispitivanju melodrame tako i komedije, te na kraju i samog fenomena telenovela. Tematski, ovo je film o problemu identiteta i pripadanja. Autor se bavi svojom ličnom porodičnom istorijom i kroz nju problematizuje daleko šire filozofsko i emotivno pitanje pripadnosti.
Dubokom analizom lična priča postaje unikatna vizija naše i katalonske kulture i neobičnih veza između njih. Autorova porodica je emigrirala iz Beograda u Barselonu pre 30 godina, a Filip se vratio na studije u Beograd. On pokušava da na kastingu pronađe glumce koji bi učestvovali u prikazu njegove porodične priče, iskarikirane u stilu latinoameričkih telenovela. Ovde se autor osvrće na popularnost telenovela u Srbiji, te činjenicu da su mnogi građani gledajući serije naučili španski jezik, te su ih zvali „španske serije“ iako dolaze iz Latinske Amerike. Kič, prenaglašenost i drama kao sastavni elementi telenovela pokazuju se kao odlične alatke kada se upotrebe u brehtovskom postupku, kojim autor prikazuje priču svoje porodice. Osim što film prati i kasting za telenovelu protagoniste, autor putuje do manastira gde mu boravi baka, ali i u Barselonu. On na oba puta kreće zarad donošenja odluke gde bi trebalo da počivaju ostaci njegovog oca. U svakom segmentu filma stilizovano izdeljenog na činove, poput palp ostvarenja, saznajemo nešto o glavnom junaku, ali istovremeno on saznaje nešto i o sebi. U Barseloni upoznaje Ašu, Etiopljanku, koja je baš kao i on, ljudsko biće sa komplikovanim shvatanjem pripadanja i identiteta. Aša odlazi sa Filipom u daleku zemlju Srbiju, a zatim u rodno selo njegovog pradede u Hrvatskoj, da bi na kraju prosuli pepeo njegovog oca u reci u blizini sela.
Vizuelni aspekt filma duboko je promišljen i višeznačan, što je i očekivano s obzirom da fotografiju potpisuje Marko Milovanović, jedan od najperspektivnijih mladih direktora fotografije. S obzirom da je reč o veoma složenoj strukturi – pre svega dokumentarnom filmu sa rediteljskim i dramaturškim izletima u igranu formu, a zatim i eksperimentu sa žanrom i stilom, i slika ovog filma ima nekoliko slojeva. Kako su telenovele obeležene kičem i jarkim bojama – autor ovde scenu koju režira u stilu telenovele predstavlja u skoro monohromatskim tonovima. Sa druge strane, kako je u svetu telenovela stvarnost pojednostavljena i polarizovana – na dobro i loše, crno i belo, u ostatku filma smo svedoci postepenog uvođenja sve većeg spektra boja u fotografiji. Sa ulaskom Aše u autorov svet, ona postaje njegova glavna junakinja, partnerka i ceo utisak o njegovom putovanju menja svoj karakter, te se to uočava i u pogledu fotografije – ne radi se više o usamljenoj potrazi za odgovorom „gde pripadam i odakle sam“, već i o putu razvoja ljubavne priče. Tako je u drugom delu filma, u kadrovima daleko više prisutna Aša nego sam Filip, otkrivajući kako se njegova pažnja pomera sa introspekcije na nju, s obzirom da je on jasno uspostavljen kao tačka fokalizacije celog filma.
Kao sekundarnu temu, ali podjednako važnu, Martinović u svom filmu nudi temu migracija. U njegovom životu, pa i u životima njegovih predaka, migracije su konstantno stanje. Tako je i film koncipiran u neprestanom pokretu, povremeno odajući utisak da je reč o road movie-ju. S obzirom da se radi o junaku koji je u potrazi, ovaj žanr je u formalnom smislu odlična matrica. Putovanje je prisutno u nekoliko pravaca: sekvencama u kojima sâm autor vozi bicikl po Beogradu i Barseloni, putovanjem do manastira u kojem mu je baka, te putovanjem kroz Hrvatsku do groblja na kojem su mu preci i konačno do reke u koju će prosuti očev pepeo. Metaforički, prosipanje pepela u reku predstavlja idealan završetak autorovog putovanja zbog stanja neprestanog toka i kretanja u kojem se reka nalazi. On pronalazi svoj identitet unutar stanja konstantnog pokreta, istovremeno otkrivajući da je u potrazi za identitetom umesto mesta kojem bi pripadao pronašao osobu kojoj pripada.
Evolucija kroz koju glavni junak prolazi od početka do kraja ostvarenja, a koja direktno utiče na ritam i tempo filma, tako postaje njegov najveći montažni kvalitet. Potraga u koju se autor upušta je filozofska, ali je čvrstim ritmom road movie-ja zadržana na zemlji a živahnim tempom joj je dat harizmatičan karakter koji krasi neke od najboljih primera američke nezavisne kinematografije.
Dokumentarni film „Telenovela, sivo o koloru“ govori o ljudima kao sponama između različitih kultura, redefiniše, poziva na analizu i nova shvatanja pojmova kao što su „pripadnost“ i „identitet“ zbog čega je izuzetno važan. Filip Martinović nudi novi rediteljski glas, hrabro eksperimentišući u fluidnom prostoru između dokumentarnog i igranog, upuštajući se u eksperimentisanje sa različitim stilovima i žanrovima. U ovom složenom kolažu rađa se snažan autorski glas, koji sa diskretnim humorom nosi važne društvene ideje i snažne emocije.
