Ovi filmovi stapaju se u pokušaju da prikažu sazrevanje mladih u različitim dobima i situacijama kroz neprestano tinjanje anksioznosti u pozadini (individualne, kolektivne, pa i ekološke), koja na kraju svakog filma konačno i proključa.
Dejan Petrović, selektor takmičarskog programa festivala Interakcija, napravio je izuzetan internacionalni program kratkog kreativnog dokumentarca, koji obiluje dinamičnim, kontemplativnim i uzbudljivim filmovima.
Asteroid Siti bi olako mogao biti i poslednji Andersonov film, ako ga posmatramo kao sažetak njegovog stila. Međutim, suština ovog filma, koja izvire iz međuprostora između crno-belog sveta i onog u boji, krije se upravo u jednom potentnom truizmu: treba (samo) nastaviti pričati priču.
Iako obrađuje teme često prisutne u ovdašnjim kinematografijama, Šahmanović zamke već viđenog izbegava svežinom vizuelnog i rediteljskog pristupa, u čemu mu neizmerno pomažu dobro izgrađen lik Natali/Sanele i gluma Danice Ćurčić.
Film koji toliko insistira na komunikaciji se upravo o nju i sapliće kada, pred kraj, rediteljka pokuša da iskomunicira gotovo sve: od preispitivanja seksualnosti do patrijarhata, preko generacijskog jaza, braka, ali i problematike abortusa i kontracepcije.
Živi svetac pomalo je nalik Bresonovom Baltazaru – obojica nemo bivaju natopljeni ljudskom patnjom, ogorčenošću i strahom. Nevinost i milost koja isijava iz njegovog prisustva može se pripisati neutralnom spokoju u glumi Georgea Babluanija.
Glavni junak novog Vendersovog filma „vaja“ svoj poetski prostor, ispunjavajući ga asketskom lirikom dnevnih delanja radničke klase.
Naizgled nepovezani kadrovi postaju mikro-narativi, a svaka od priča koja je u početku delovala kao novi beg od suočavanja sa velikim gubitkom postaje ključni alat za razumevanje sopstvenih osećanja.
Kratki metar ovogodišnjeg Bašta Festa pun je praznog – ispunjen prazninom – ispražnjen. Svesna ili ne, odluka da se raspoloživih dvadesetak minuta filma krcka, čeka, tumara, umesto da se u njih sabiju razjašnjenja, tumačenja, događaji-spektakli malog formata, odgovara kako zadatom vremenskom okviru tako i Zeitgeist-u.
Hints neguje intimni opservacionizam, postavljajući gledaoca na mesto saučesnika i približavajući ga primordijalnom i mističnom.
Pitajući se da li čovek ikada može da nađe osobu od poverenja, autori nam poručuju da je to, bez obzira na ishod, izuzetno bolan proces.
Film kreira prećutni dijalog iskustva jedne epidemije sa iskustvom druge, one čiji prenos uživo je bio neizostavna stavka i gorući simptom infodemije savremenog društva.