Filmoskopija u Kragujevcu: besplatna projekcija filma Teret i radionica filmske kritike za srednjoškolce
Nakon radionica u Subotici, Požegi i Nišu redakcija Filmoskopije 8. i 9. decembra kritičarsku turneju nastavlja u Kragujevcu.
Filmoskopija – portal filmske kritike, eseja i intervjua bila je od 2019. do 2024. godine pod pokroviteljstvom Filmskog centra Srbije, a u saradnji sa Nezavisnim filmskim centrom Filmart.
Filmoskopija je osnovana 2019. godine, a idejni tvorac, suosnivač i prvi urednik Filmoskopije je scenarista Dejan Prćić. Od oktobra 2022. do januara 2024. godine urednik redakcije bio je filmski kritičar i filmolog Nikola Radić.
Reč urednika Filmoskopije
„Gde je film u tome što pišete?“ Pitanje Žaka Riveta i danas odzvanja kao poziv na dubinsko čitanje slike, na tretman medija kroz njegove specificitete, ali i na pisanu reč koja odbija da se povinuje poststrukturalističkoj ubeđenosti u nesvodivost filma na tekst usled ontološke disparatnosti dvaju činilaca.
Tekst uistinu ne može da obuhvati sliku, zvuk, vreme. No, kako tome i ne stremi, kritičko-analitički članci Filmoskopije u ovim ograničenjima pronalaze svoj raison d’être. Slika se može rasporiti, secirati, razložiti; zvuk zazviždati iza ugla brižljivo probrane leksike; posredstvom znalački tempirane sintakse, u vremenu teksta iznova se može proživeti vreme filma.
Osluškujući diskurzivno višeglasje o filmu i oko filma – filmofilske, žurnalističke, akademske, industrijske, društveno-političke uvide – Filmoskopija i sama gaji polifoniju. Raznolikost izraza odraz je činjenice da naši autori i autorke delaju na poljima od filmologije, teorije i istorije umetnosti do režije i dramaturgije.
O filmu se može i mora podrobno i pasionirano pisati, bio on termitska ili beloslonovska umetnost, da se poslužimo Farberovim tobožnjim dvojstvom. Filmska kritika i analiza nisu instrumenti u službi blagajni. One raspiruju epistemološki potencijal film(ov)a. Raspirujmo, onda.
Nikola Radić, oktobar 2022.
Nakon radionica u Subotici, Požegi i Nišu redakcija Filmoskopije 8. i 9. decembra kritičarsku turneju nastavlja u Kragujevcu.
„Smatram da metoda rada mora da bude prilagođena onome što želiš da snimaš. Lost Country nije politički angažovan film. To je film koji posmatra politiku, i posmatra je kao zanat“, kaže reditelj i scenarista Vladimir Perišić za Filmoskopiju.
Ako je jedno od merila dobrog konvencionalnog dokumentarca da gledaoca zainteresuje za temu o kojoj nije ništa znao ili do koje mu nije bilo stalo, onda je Mamula All Inclusive svojom nepretencioznom formom uspeo da skrene pažnju na univerzalni problem privatizacije nasleđa i kapitalističke pohlepe upravo zbog toga što u središte postavlja tragediju čoveka koji se bori protiv zaborava.
Suzana Purković posvetila je veliku pažnju radu sa glumcima i očito je da može iz njih da izvuče ono što joj je potrebno. Rediteljka je ta koja Sovilja vodi za ruku i pušta ga u situaciju, dajući mu dovoljno prostora, spremna da uhvati svaki novi impuls improvizacije.
Dokumentarni filmovi Snajka: dnevnik očekivanja i Što da se radi? prikazani su na minulom festivalu Slobodna Zona, u okviru programa Prva dva koraka, odnosno Horizonti Balkana. Oba ostvarenja su na festivalu i nagrađena – Tei Vidović Dalipi pripalo je posebno priznanje u pomenutoj kategoriji, dok je film Gorana Devića dobitnik specijalne nagrade u regionalnoj selekciji.
Aktivnosti redakcije Filmoskopije na Festivalu autorskog filma u Beogradu (FAF) ove godine biće bogatije i raznovrsnije nego ikada. Osim već tradicionalnog izveštavanja u vidu kritika, eseja i intervjua, naši kritičari i kritičarke na predstojećem izdanju festivala (24. novembar – 1. decembar) predstaviće knjigu Filmoskopija: Odabrani tekstovi o savremenom srpskom filmu 2010-2023. i na različite načine doprineti programu manifestacije.
Mekši kao dokumentarac, a tvrđi kao istoriografski zapis, film Mekani brodovi ne lišava nas saznanja o sopstvenoj nedovršenosti, dok daje pregled kreativnog rada tela u prostoru i sa prostorom, osobenih i kompleksnih scenografskih rešenja i, umesto savremenih floskula o interaktivnom pozorištu, prikazuje stvarnost Kugle kao glumišta koje „dovodi ljude kazalištu tamo gdje ljudi ne idu u kazalište“.
Pecoldov (delimično) meta rasplet daleko je od izlizanog i predvidivog „sve je ovo bio samo san“ razrešenja. Crveno nebo se u celosti može shvatiti kao alegorija za katkad beznadežni proces stvaranja i odnosa umetnika sa lomljivim objektivom kroz koji tumači svet oko sebe. Film preispituje kredibilitet visokoumetničkog medijuma i njegovo upitno mesto u „borbi“ sa gorućim temama sadašnjice.
Nakon radionica u Subotici i Požegi, redakcija Filmoskopije 17. i 18. novembra nastavlja kritičarsku turneju u Nišu.
Iako različiti, ovi filmovi u fokus stavljaju detinjstvo kao najkrhkije doba i služe kao primer-upozorenje kako roditeljima, tako i čitavom društvu u kom odrastamo, u kom smo odrasli.
„Svi filmovi koji su mi važni, a ima ih na hiljade, jesu videli nešto. Filmovi umiru kada izgube osećaj za svet i ljude“, kaže za Filmoskopiju istaknuti nemački reditelj i scenarista Kristijan Pecold.
Tako Što se bore misli moje postaje raskrsnica kinematografskih ćorsokaka. Iako se naziru pokušaji, mada nedovoljno ambiciozni, gotovo svaki od njih rezultirao je neuspehom – bilo da se radi o narativnoj građi, rasvetljavanju istorijski relevantnih događaja i njihovih aktera ili pak kreiranju filmskog dela upadljive umetničke vrednosti.