SRB ENG

Černobilj: kompromisi intimnog horora

14. јуна 2019. | Autor: Mina Stanikić


NASLOV SERIJE: Černobilj (Chernobyl)

KREATOR: Kreg Mejzin

ULOGE: Džered Haris, Emili Votson, Stelan Skarsgard, Džesi Bakli, Pol Riter

PREMIJERA 1. EPIZODE: 06. maj 2019.

PRODUKCIJA: HBO

Prva je polovina juna meseca 2019. godine i gotovo se niko više ne seća zaboravljene Starbaks čaše u četvrtoj epizodi poslednje sezone Igre prestola. Komentari u vezi sa nedoslednom i sramotnom dramaturgijom i peticije za obnavljanje snimanja sezone, sasvim su se utišale. Da smo rasa koja lako zaboravlja i dobro i loše – jesmo. Stoga su retke stvari koje ostaju aktuelne i decenijama nakon što su se desile ili u slučaju Černobiljske katastrofe – postaju aktuelnije široj javnosti, nego što su to bile u vreme kada su određenom broju ljudi bile goruće.

Spekulacije da je HBO (u čijoj su produkciji nastale i Igra prestola i mini-serija Černobilj), taktički premijeru Černobilja, zakazao svega par dana nakon finala Igre prestola i sledstvene opšte nezadovoljnosti publike nemaju uporište, s obzirom da je tačan datum početka emitovanja Černobilja, bio najavljen još u martu. Međutim, oči javnosti bile su uprte upravo u isčekivanje Igre prestola, te se o Černobilju malo govorilo, da bi onda, odjednom, sve i svuda bilo posvećeno upravo njemu. Činilo se da marketing HBO-a nije u tome imao velike uloge – reč se širila od usta do usta, od preporuke do preporuke, što je već samo po sebi ukazivalo na postojanje određenog nivoa kvaliteta, kakav je potreban da bi se u današnjem moru sadržaja, neki organski izborio sam za sebe.

Do pre mesec dana reč „Černobilj“ za mnoge je bila simbol nečeg rogobatnog (kao što je donekle po zvuku i sama reč), nemilog, nečeg što se jeste desilo i bilo je strašno, simbol dvoglavih životinja, dece rođene sa malformacijama, rečju – izvitoperenog. Međutim, stvarnog znanja i razumevanja dešavanja u Černobilju 1986, posledice eksplozije i njihove rezonancije danas, pa čak i stvarnog interesovanja za razumevanje tog događaja, nije bilo mnogo u opštoj populaciji. Uspeh serije Černobilj umnogome je zasnovan na činjenici da se praktično, ako ne već nakon prve, onda nakon druge epizode, razumeva da se to što se desilo, tamo negde, tamo nekad, odrazilo na svakog od nas i tiče se svakog od nas, dan danas. Ili, još gore – ni ne znamo koliko nas se tačno tiče i koliko nam preti, niti ćemo ikada saznati, a to što nam preti, nevidljivo je i samim tim više zastrašujuće. Dakle, bazu uspeha čini zahvalna i potentna tema, značajna svakom pojedincu jer u njemu budi strah zasnovan na nevidljivom i nepoznatom, koje zaista škodi našim životima. Možda bi trenutno jedina tema, više zastrašujuća i isto tako nevidljiva, mada osetna, bila tema globalnog zagrevanja. Doduše, nekako je još uvek nedovoljno strašna da potencira pravljenje horor serije, ali dajmo joj još tridesetak godina. Naposletku, toliko je i Černobilj čekao.

Jasno je da samo potentna i univerzalna tema, ma koliko zastrašujuća bila, nikad nije dovoljna. Velik deo ili gotovo sve što se o ovoj seriji može reći, na direktan ili indirektan način, rečeno je kroz podkaste koji su objavljivani uporedo sa epizodama i koje je sa kreatorom serije Kregom Mejzinom vodio komičar Peter Sagal. Ovih pet podkasta, postaju praktično integrisani deo pet epizoda, dajući odgovor na pitanje zašto je Černobilj toliko uspešan (mimo teme) – zbog kompromisa.

Prvi kompromis bio je izbor igrane forme. Dokumentarna forma nikad nije bila jednako uspešna kao igrana, a i dokumentaraca o Černobilju ima onoliko. Ljudi vole priče i vole fikciju (iako je ovo dokufikcija), kako kaže Mejzin. Drugi kompromis i jedan od glavnih predmeta polemike u vezi sa upitnim aspektima serije, jeste izbor jezika. Da je serija snimana na ruskom, izgubila bi pola svog tržišta, jer koliko god mi bili naviknuti na čitanje titlova, toliko druga tržišta, veća i značajnija nisu, a to bi dobar deo publike odbilo od gledanja. Mejzin u podkastima objašnjava da je imitiranje ruskog akcenta bilo nemoguće jer su glumci težili glumljenju akcenta, a ne glumljenju radnje i stanja, pa je kompromis bio nenagaženi britanski akcenat (mnogim glumcima u seriji nativan). Iako je kombinacija, često upotrebljavanog britanskog „comrade“, i vrsnih replika sovjetskih enterijera i eksterijera, kostima, šminke i celog vizuelnog identiteta serije teško spojiva, uz poznata skliznuća ruskog akcenta u karikature i realne nemogućnosti da se ova serija (na ovaj način) snimi u ruskoj produkciji, britanski akcenat nameće se kao najbolji kompromis. Treći i možda najbitniji kompromis je spajanje fakata (doslednost faktografiji Mejzin objašnjava osećajem odgovornosti prema stradalima i pogođenima) i ličnih priča sa postulatima storytelling-a, što rezultuje fuzijom intimno dirljivog, dokumentarnog i naučnog u seriju potentnu za gledanje.

Od samog početka jasno je da ovo neće biti senzacionalistička, holivudska serija, iako jeste nastala u američkoj produkciji: nema velikih i gromoglasnih eksplozija, zastrašujućih muzičkih efekata, naricanja, prinudnog izazivanja emocije. Ovo je serija koja o događaju, ljudima koji su u njemu učestvovali, njihovim sudbinama i državi koja ih je vodila, priča na odmeren, elegantan, filmski način. A serija o događaju koji je uključivao na desetine hiljada ljudi, ne može elegantno da isprati svakog od njih – ergo scenaristički kompromisi. Otud postojanje fikcionalnog lika Ulane Komjuk (Emili Votson), naučnice koja iz Minska otkriva katastrofu i postaje deo komiteta za černobiljsko pitanje. Njen lik, kako se to na kraju serije i kaže, predstavlja čitavu grupu naučnika koji su radili uz Valerija Legasova (Džered Haris), načelnika naučnog tima za sanaciju štete. Njen lik, kontrapunkt je njegovom i istovremeno najveća mu podrška: ona mu donosi otrežnjenje u momentima izgubljenosti, ona ga opominje na delanje, ona ga podseća na zaboravljene vrednosti. Naravno je da je njen lik više herojski nego što što bi to bio slučaj da su njene akcije podeljene na četrdeset drugih ljudi, ali, setimo se, ovo je igrana forma. Igrana forma koja ostaje dosledna ključnim (i onim manje krucijalnim) činjenicama.

Kompromise na stranu, ono što je fascinantno jeste koliko elemenata horora Černobilj postiže na suptilne načine. Jedna od najstrašnijih scena, predstavljena je gotovo bajkovito – neposredno nakon eksplozije narod se okuplja na mostu kako bi gledao divno prelamanje svetlosti nad otvorenim reaktorom, a po njima pada sitan pepeo. Racio u gledaocu govori: „Beži nazad u kuću i ne izlazi.“, dok radioaktivni pepeo pada po goloj koži, po bebama, po licu i kosama, a Černobilj se u svom hororu oslanja na svest gledaoca o posledicama tog snolikog događaja. Teško je poverovati koliko narod nije znao o radijaciji (a možda ne zna ni danas), stoga je ova serija značajna i u edukativnom smislu. Černobilj nije od nas načinio nuklearne fizičare, ali činjenica je da svako ko je pogledao seriju, shvata šta se desilo u nuklearnom reaktoru i kakve je megalomanske posledice to imalo. Kreatori serije nisu potcenjivali gledaoce, nisu im servirali pojednostavljenu priču, već naučnu, onakvu kakva jeste, a da se pritom serija nikad ne pretvori u suvoparni školski čas.

Ono što ostaje manjkavo prikazano, jeste nezaustavljivost radijacije kao neprijatelja – jasno je da će ona naštetiti ljudima koji su bili tamo, ali nije dovoljno jasno prikazano da će migracije tih ljudi naštetiti drugim ljudima sa kojima budu u kontaktu, jer svaka ozračena stvar ili deo tela postaje novi izvor zračenja. Nije dovoljno jasno da svaki odlazak nekog od članova komiteta iz Černobilja u Moskvu, predstavlja opasnost za ljude koji sede u kancelariji Kremlja, a da potom ti ljudi iz te kancelarije predstavljaju opasnost za svoje porodice i da njihova deca potom predstavljaju opasnost za drugu decu u obdaništu, itd.

Sa druge strane, Kremlj, Gorbačov i sistem u Sovjetskom savezu prikazani su vrlo jasno i kroz priču istaknuto, a opet ne propagandski iskrivljeno. Naposletku se ispostavlja da je černobiljska katastrofa nastala zbog mogućnosti promocije – pomeranja za jedno mesto gore u nikad završavajućoj lestvici funkcija jednog moćnog sistema. Pravila koja su postojala u hijerarhiji nuklearne elektrane, postojala su i u čitavoj državi – zasnovana na formi nad suštinom, bila su to pravila sistema u kom zadatak, odrađen do naznačenog datuma, znači promociju, makar kako bio odrađen – u nepovoljnim uslovima izvodi se bezbednosni test, radi promocije, i opalac, eto nuklearne katastrofe koju do tad čovečanstvo nije videlo. Površan i baziran na autopropagandi i prigodnoj laži u koju se slepo veruje, bio je to sistem koji je i nama, danas i ovde, prepoznatljiv, a u kom partijska knjižica znači više nego stručna sprema. U katastrofu utkano predstavljanje opresivnog sistema, predvođenog velikim idejama, dodatni je sloj horora Černobilja.

Černobilj je serija koja ljudski opominje i podseća kolike mogu da budu razmere nesreće, ukoliko struku ne vode stručni, ukoliko je forma bitnija od suštine i laž od istine. A setimo se, stvarne razmere još i ne znamo (a verovatno nikad i nećemo).

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.