SRB ENG

Da li je sloboda subverzivna?

Kritika filma „Aleksandra“

26. нов 2019. | Autor: Jelena Jovanović



NASLOV FILMA: Aleksandra

SCENARIO I REŽIJA: Saša Radojević

ULOGE: Milutin Milošević, Ljuma Penov, Tatjana Venčelovski, Dubravka Kovjanić i Jelena Šušnjar

TRAJANJE: 80’

DRŽAVA: Srbija

GODINA: 2019.

 

Film Aleksandra reditelja i scenariste Saše Radojevića premijerno je prikazan, februara 2019. godine, na 47. Međunarodnom filmskom festivalu u okviru programske celine FEST predstavlja. Početak meseca novembra je u Jugoslovenskoj kinoteci u Uzun Mirkovoj obeležila projekcija restaurisane digitalne verzije filma „Bazen“ (r. Žak Dere), ali i ponovno prikazivanje Radojevićeve Aleksandre. Film je bio u i ograničenoj distribuciji od 31. oktobra u beogradskim bioskopima.

Autor, Saša Radojević, svoj film određuje kao melanholičnu priču o potrazi za identitetom i begom od zarobljenosti. Upravo zbog tih melodramskih motiva ovo nije tipičan garažni film. Ovaj, za sada još uvek nedovoljno poznat termin a nomenklaturno prisvojen od nešto poznatijeg idejnog srodnika garažnog roka, okuplja pod svoje okrilje filmove oslobođene finansijskih i ideoloških amova današnjice. Baš kao što je to slučaj sa muzikom, garažni filmovi se sa velikim poštovanjem odnose prema klasici (i avangardi) koju koriste kao polazište, stvarajući filmove sa neizostavnom kritikom savremenog sveta. Ova vrsta filmova (u) slavi(u) različitost, solidarnost, prihvatanje i toleranciju. Garažni filmovi su nastali iz potrebe za većom autorskom slobodom, kao odgovor na komercijalizaciju filmskog sadržaja, korumpirane produkcijske kuće i distributerski lobi. Autori su saglasni i još oko jedne stvari, a to je da izvornikom (praocem) garažnog filma smatraju velikog Želimira Žilnika. Iz bunta i revolta prema komercijalnom repertoarskom filmu grupa autora sličnih po afinitetu i dotadašnjem stvaralaštvu, predvođeni Milutinom Petrovićem i Sašom Radojevićem, osnivaju podžanr garažni film. Pored visokog stepena autorske slobode, odnosno slobode kao lajt motiva, za garažne filmove je karakterističan intimistički pristup u naraciji, cameo (pojavljivanje autora u glumačkim ulogama) i bavljenje metafilmom (film o filmu). Ova ostvarenja specifične estetike uz svoje umetničke kvalitete su angažovani filmovi subverzivnog karaktera koji se javljaju u vremenima represivnih političkih režima. Esencija garažnog, underground filma je, iz razloga što ni od koga ne zavisi,  u tome što govori o onome o čemu većina (mora) da ćuti. Ekspanzija ovih autentičnih ostvarenja, specifičnih i po malom broju saradnika, minimalnim finansijskim i tehničkim sredstvima, u Srbiji počinje od 2015. godine. Svakako, garažni filmovi nisu baš svačiji cup of tea, iako sam autor Radojević taj termin smatra više kao neformalnu odrednicu, baš kao i čitav talas. Ipak, taj zlatni, moćni potencijal disonantnog glasa kakvim garažni film, po svom određenju, možemo u današnje vreme smatrati, ne bi trebalo da bude opavdanje niti džoker u rukavu da zažmurimo na zanatske i tehničke omaške i nedoslednosti.

Film Aleksandra kao melodrama (žanr pomalo nepravedno zapostavljen u domaćoj kinematografiji)  bavi se, kako autor Radojević ističe, krhkim osećanjima i nestabilnim identitetom. Rade, ubedljivi i svedeni Milutin Milošević, sitni je prevarant i džeparoš iz Beograda. Ko su njegove žrtve? Žene koje su nesigurne u sebe, nesrećne i sputane, a kojima on govori baš ono što u tom trenutku žele da čuju. Autor gradi zaplet oko toga što su u Radeta zaljubljene (i u paralelnoj vezi) majka (Tatjana Venčelovski) i njena pomalo nezrela-dvadesetsedmogodišnja-bolešljiva ćerka Aleksandra (Jelena Šušnjar). Ipak, Aleksandra nije film o ljubavnom trouglu, iako bi ispravnije bilo reći da se radi o (Radetovoj) mreži u koju se upliću sve žene sa kojima stupi u kontakt – Aleksandrina prijateljica koju tumači heroina garažnog filma autentična Ljuma Penov, žena sa kojom živi (Dubravka Kovjanić) i razne druge prolaznice. Film Aleksandra klasične narativne strukture na širem planu govori o vapaju tih žena da se prekine rutina i usamljenost. Prilika da ih neko spasi. Upitna je premise za koju se Saša Radojević odlučio, budući da ženski likovi u filmu, sami sebi nisu dovoljni već je potrebno (neophodno) da se pojavi neki muškarac za koga će se spremiti i zbog koga će ponovo biti lepe. Da je autor veštije profilisao i nijansirao ženske likove, dublje ukorenio njihovu motivaciju (ne zaustavivši se samo na primarnim nagonima) i razradio njihovu prošlost sa manje generičnih rešenja, ovakva odluka bi bila daleko opravdanija i izazvala bi manje oprečnih mišljenja. Doduše, Radojevićev scenario i jeste najslabija karika Aleksandre. Osim značenjskog nivoa sama struktura scenarija i dijalozi se nameću kao krivac za relativno slab utisak o Radojevićevom filmu vrlo potentnog, ali neiskorišćenog, sinopsisa. Glavna linija radnje, što je sukob majke Draginje i ćerke Aleksandre oko Radeta je prilično zanatski tačan i dobro ide prema svom raspletu. Čak i sam kraj, u kom Rade za tren prevari naša očekivanja i ubedi nas da će se zbog Aleksandre promeniti, te nas onda razuveri vraćajući se „svom” životu je prilično uzbudljiv. Međutim, bočni rukavci priče ili taj svet van majke i ćerke stoji na prilično klimavim nogama. Draginjini susreti sa Sašom (Saša Radojević), prijateljem-lekarom sa kojim je prevarila muža, i Aleksandrini sa prijateljicom, koja se takođe viđa sa Radetom, monotoni su, te repetativni u svojim rediteljskim i dramaturškim rešenjima. Tako, na primer, Draginja i Saša se sastaju  (matematički precizno) u svakoj trećoj sceni u uličnom restoranu/kafiću i vode jedan, manje više, isti razgovor.  Uz to, sami dijalozi su prazni i bez podteksta. Likovi u filmu „Aleksandra” se vode izrekom što na um to na drum iako takva odluka nije u korelaciji sa pretpostavljenim biografijama likova. Takođe, jedna od odlika garažnog filma je da se u priču suptilno inkorporira dnevno – politički komentar, skrene pažnja na problem o kome se ćuti i stimuliše na razmišljanje o nedaćama u društvu. U filmu Aleksandra ta mesta, iako dobro zamišljena i vrlo tačno izabrana, realizovana su na granici lošeg ukusa te se postiže suprotni efekat (podrugljivi kikot u sali umesto očekivanog uzdaha prepoznavanja i odobravanja). Prva slobodna asocijacija na umetnutu kritiku bi bila na komentare kakve možemo pročitati na online portalima lošijih dnevnih novina. Rediteljski aspekt filma Aleksandra je pozitivniji, iako ne preterano inspirativan, uz pomalo pseudo art house pristup. Jasna je namera autora da priču smesti na društvenu marginu koja svoju socijalnu olinjalost potencira kako bi potcrtala jednako stanje naših privatnih života. Utoliko je jasna i razumljiva referenca autora na filmove crnog talasa, u smislu biranja ambijenata. Konkretno su to prljavi prolazi, neugledni haustori zgrada, ne tako prometni delovi ispod mosta ili neistražene ulice kroz koje svakodnevno prolazimo. Ipak, razlika u odnosu na svoje uzore i inspiraciju, Radojević je napravio u tome što su ova mračna mesta zapravo prikazana u svetlu. Zašto? Možda zbog uzusa tehničkih ograničenja a možda i kao spotlight na ubrzano propadanje kog smo (ne)svesni svedoci. Utoliko je opredeljenje za melodramu kao žanr koji trpi skoro sve opravdano – jer govoreći o „ljubavi” zapravo slika se čitava pastorala (što je u potpunosti tačan termin za iluziju koju slepi živimo). Ipak neinovativna rediteljska rešenja na nivou scena, neopravdana upotreba neobičnih i neadekvatnih filmskih planova i dosadan rad kamerom su umnogome pokvarili opšti utisak. Glumački aspekt je možda i najzanimljiviji za tumačenje zbog ambivalentnosti. Svaki član podele je, sam za sebe, veoma ubedljiv i opravdan ali (uvek ima to ali) oni zajedno nisu profunkcionisali. Čini se kao da nisu deo istog sveta. Tim neujednačenim stilom glume oni su sami jedno drugom podmetnuli nogu i to prilično smeta. Tatjana Venčelovski isuviše teatralno, na tragu pozorišne glume ili u ključu starih melodrama donosi lik Draginje, dok njen partner Milutin Milošević, igra svedeno, gotovo minimalistički. Taj nesklad ide na štetu iskusne Tatjane Venčelovski.

Na ideološkom planu realizacija Aleksandre Saše Radojevića otvara pitanje mizoginije budući da su ženski likovi (zlo)upotrebljeni, kao individue same sebi nedovoljne. One su nelojalne partnerke koje se međusobno sukobljavaju oko jednog muškarca. Ukoliko je to bila ciljana namera autora, problem je veći jer garažni film ustaje protiv potlačenih, ugroženih i obespravljenih grupa koje su žrtve aktuelnog trenutka. Položaj žena, objektivizacija i (nemanje) prava jesu (jedan od) gorućih problem u Srbiji danas. U prilog ovoj tvrdnji govori i scena kojom se film završava. Melanholičnoj Aleksandri, koja sedi kraj emotivno devastirane Draginje, (obe napuštene od strane Radeta) prilazi momak i samo njegovo prisustvo njoj vraća osmeh na lice a nama – pitanje. Mizoginija ili nedovoljno razvijen scenario?

Pored Milutina Petrovića i Saše Radojevića drugi autori garažnog filma su Tamara Drakulić („Okean”), Jelena Marković („Unutra”) i film „Petlja” Mirka Abrlića koji istražuje erotiku na filmu. Esejistični garažni filmovi govore o tabuima i nisu u službi  finansijske oligarhije. Glumica Tatjana Venčelovski je jednom prilikom rekla da je umesto garažnog (filma), bar što se nje tiče, primereniji onaj sa tavana zbog tajni koje otkriva sa distance, povezivanja proživljenog na nov i slobodniji način. Naklonost publike, koja još uvek istražuje ovaj relativno nepoznat žanr, ne bi valjalo da bude prokockana ne toliko kvalitetnim predstavnicima/filmovima poput „Aleksandre”. Ipak garažnom filmu, u globalu, treba dati šansu i veliki podsticaj zbog hrabrosti. Radi se o filmovima ograničene distribucije koje mahom, za sada bar, gleda uži krug publike na specijalizovanim festivalima poput Festivala meta filma, FreeDom Art Festivala u Pančevu i poznatijem Festivalu autorskog filma.

Kao što se radnja filma Aleksandra može sažeti na traganje za identitetom tako je možda i Saša Radojević tragao za svojom formulom melodrame, kao omiljenog žanra šire publike, kako bi garažni film prebacio simboličnu gledanost i proširio ciljnu grupu – ali nažalost, nije uspeo.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.