Dobar deo ovog leta Damjan Radovanović, direktor fotografije izvanredno prihvaćenog filma Ničije dete, scenariste i reditelja Vuka Ršumovića, proveo je kao član žirija ovogodišnjih filmskih festivala u Bajinoj Bašti i Sopotu. Upravo iz tog razloga popričali smo sa njim o stanju filmske fotografije kod nas, saradnji sa rediteljima i drugim filmskih referencama, nadahnućima, željama i aktuelnim planovima…
Nakon učešća u žirijima na festivalima u Bajinoj Bašti i Sopotu, da li ste saznali nešto novo o stanju filmske fotografije u Srbiji danas?
Svakako je bilo značajno iskustvo provesti skoro deset dana gledajući filmove na Bašta festu i Sofestu. Značajno je bilo i to što sam imao priliku da gledam i kratkometražne i dugometražne filmove, dakle, na neki način i mlade nade ali i one koji su već neko vreme tu. Moj utisak je da opet postoji jedna nova struja u filmskoj fotografiji kod nas, koja bi možda ovog puta mogla da se malo duže zadrži na filmskoj sceni i da ostavi više traga. Kažem opet, jer kod nas se svakih nekoliko godina pojave novi, mladi, veoma talentovani snimatelji koji imaju izražen stav i mišljenje. Ali, problem je što ne postoji dovoljan kontinuitet u radu. Odnosno, veoma je teško kreativno se izražavati i ostaviti traga kada radite na celovečernjem filmu jednom u nekoliko godina, u najboljem slučaju. Taj užasan protok vremena nekako sve kao da razblaži, i ti autori se okreću u međuvremenu nekim drugim stvarima, gubi se fokus, samim tim i snaga. Takođe, ono što smatram veoma važnim je i stvaranje tandema sa rediteljima. Spojiti ljude koji se kreativno razumeju i inspirišu jedan drugog, nadopunjuju se i zajedno razvijaju. To je prava snaga. Međutim, u Srbiji, mladi reditelji nakon uspešnog debitanstkog filma čekaju predugo na sledeći projekat. Dakle, jasno je da postoji veliki talenat kod nas, samo je jako teško da on dođe do izražaja usled niza okolnosti.
Da li ste opazili nešto što bi na polju filmske fotografije mogli da podvedemo pod zajednički sadržatelj ili čak odliku/znak vremena u kome su ti filmovi nastali?
Već više godina postoji jedan dokumentaristički stil/pristup filmskoj fotografiji kod nas. Može se reći da je to delimično aktuelan stil i u svetu, ali kod nas je zaista imao jednu posebnu crtu. Ta tendencija ka realizmu i autentičnom prikazu stvari je prethodnih godina često delovala poprilično neartikulisano, čak i preterano, osim naravno određenih direktora fotografije koji su u suštini taj stil u velikoj meri i postavili. Ali, danas čini mi se da su se stvari na neki način podigle na jedan viši nivo razmišljanja i izražavanja. Na Bašta Festu sam imao prilike da vidim nekoliko kratkih filmova koji neguju taj stil kroz više nivoa. Nekako je sada to iskrenije i zrelije, odmerenije. Više u funkciji priče i samog filma. Očigledno je da taj stil odgovara ovom vremenu i govori o ovom vremenu i istorijskom trenutku. To je utisak i sa Sofesta gde su najsnažniji utisak ostavili baš filmovi takvog stila i fotografije.
Ničije dete je bio vaš prvi angažman na polju celovečernjeg igranog filma, te kako se sa ove vremenske distance sećate tog iskustva?
Iako sam više godina uglavnom bio okrenut kratkim formama i pažljivo birao duže projekte, Ničije dete je bio taj prelomni trenutak kada sam odlučio da se upustim u dugometražni film. Ključna stvar u tome je bio odnos sa Vukom Ršumovićem i Jelenom Sopić, sa kojima se od prvog trenutka stvorila neka neraskidiva veza. Za mene je odnos sa najbližim saradnicima na filmu ključna stvar. Tu mora da postoji povezanost na toliko nivoa. Bez toga, bez te unutrašnje strasti, nema dobrog filma. Govorim, naravno, o filmu u ovim našim lokalnim uslovima, gde filmska industrija kao takva ne postoji. Veoma puno vremena, energije i truda je uloženo u taj film. Ali, bilo je dovoljno da prisustvujem premijeri u Veneciji i da se sav taj uloženi trud vrati u nekoliko minuta. Reakcija publike nakon same premijere, kao i komentari i interesovanje koje smo dobijali tamo tokom ta četiri dana, to je nešto što se ne zaboravlja nikada. Nakon toga je bilo samo uživanje. Gledajući danas, sa ove vremenske distance, to je svakako jedan od najvažnijih projekata u mojoj karijeri do sada. Mislim da smo napravili jedan dobar i važan film u pravom trenutku. Mislim i da je uspeh koji je taj film postigao nekako na idealan način uticao na stanje u srpskoj kinematografiji. Odziv i publicitet koji je Ničije dete imalo u Srbiji je meni podjednako značio kao i pažnja koju smo dobili u inostranstvu. Siguran sam da je sve to, i uspeh filma i pažnja koju je privukao, neka vrsta inspiracije za nove ili mlade filmske stvaraoce kod nas.
Da li u ovom trenutku, nalik Božidaru Boti Nikolići, koji je bio u fokusu festivala u Spotu, imate i rediteljskih ambicija?
Ja sam oduvek imao rediteljske ambicije ali vezano za kratke forme, najviše muzičke spotove. To je nešto što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo i u stvari mi je veoma pomoglo. Mislim da su ti „izleti“ veoma zdravi i važni i da donose neprocenjivo iskustvo i znanje. Divno je sa vremena na vreme nekako proširiti ili promeniti tu uobičajenu ulogu koju imam. Meni je to strašno uzbudljivo i pokušavam uvek da ostavim vremena i za takve projekte. Što se filma tiče, ne znam, možda jednog dana.
Povedemo li priču o uzorima i nadahnućima, koje direktore fotografije izdvajate kao najinspirativnije i vama najbliže?
Nadahnuća dolaze svaki dan, sa najneočekivanijih strana. Ali govoreći o direktorima fotografije, ma koliko puta se vraćao na njega, svaki put mi je velika inspiracija Rodžer Dikins. Njegov rad i senzibilitet mi je strašno uzbudljiv. Volim jako i Stiva Enisa, Luku Bigacija, Kaspera Tuksena. U poslednje vreme opet gledam filmove Robija Milera i podsećam se koliko volim njegov rad. Naravno da ima puno njih koji su inspiracija, ali recimo da je ovo nešto što mi je baš značilo u poslednje vreme.
Na čemu trenutno radite, sledi li nova saradnja sa Vukom Ršumovićem?
Da, sledi nova saradnja sa Vukom. Pre nekoliko meseci smo krenuli da se bavimo jednom novom idejom za film. Još uvek je sve u prvim fazama, dakle, tek počinje da se radi na scenariju. To je ono što i jeste interesantno kod saradnje sa Vukom, ta želja da se i u tako ranim fazama zajedno pozabavimo nekim stvarima. Razmenimo ideje, misli. Nalazimo se sa Jelenom Sopić, sedimo i pričamo o svemu, nalazimo reference, crtamo, skiciramo. Vuk sada piše scenario, pa ćemo videti kako ide. Dosta je složena priča, tako da će to biti jedan veliki zahtevan projekat. Ako sve bude kako treba 2018. godine bismo mogli da se upustimo u snimanje. Iskreno, jedva čekam, Mislim da je vreme za novi film. U međuvremenu, tu je kratka forma.
Autor prve fotografije: Ivan Šardi
Razgovarao: Zoran Janković