Reditelj hita Jesen samuraja, Danilo Bećković, govori za portal Filmskog centra Srbije o uspešnom bioskopskom pohodu svog novog filma, radu na seriji Senke nad Balkanom, uz to otkrivši i svoja dva favorita iz ovogodišnje domaće ponude.
Distribucija Jeseni samuraja ulazi u završnicu. Da li si zadovoljan postignutim rezultatima i samim filmom?
Izuzetno sam zadovoljan i filmom i reakcijom publike i kritike. Nekoliko kritičara je veoma jasno prepoznalo šta smo hteli da postignemo sa i to me veoma raduje. Prosto, nekada vam se desi da se vaš film jako dopadne nekome ko ga je razumeo potpuno drugačije nego što ste vi želeli. Tako je, na primer, Mali Budo bio podjednako drag i onima koji su ga razumeli kao laku zabavu, i onima koji su prepoznali analizu crnogorskog mentaliteta i onima koji sa ga videli prevashodno kao socijalnu kritiku. Međutim, kada neko u vašem filmu prepozna upravo ono što vi smatrate da je najzanimljivije, jasno vam je da ste uspeli da prenesete poruku. Još draže mi je bilo kada sam primetio da ni oni koji su napali film nisu uspeli da pronađu relevantne argumente protiv njega. Najgora kritika koju smo dobili za film je pohvalila režiju, glumu, montažu i scenografiju.
Iako je oba filma radila gotovo identična kreativna ekipa, gledanost Samuraja je manja od Buda. Kako to tumačiš?
Jesen samuraja je, uz Stado, najgledaniji film godine, i to u jednoj veoma ozbiljnoj konkurenciji, tako da sam ja jako zadovoljan filmom i sa te strane. Što se tiče gledanosti Malog Buda i Jeseni samuraja, svaki film ima svoj život i nije ih zahvalno porediti. Mnogo faktora utiče na gledanost nekog filma i ne postoji nikakva precizna matematička formula kojom se gledaoci mogu naterati u bioskop.
Koliko je teško/lako snimiti film u današnjoj Srbiji?
Kao i svuda u svetu, jako teško. Pritom, ne mislim samo na produkcione okolnosti koje su specifično naše. Bavljenje filmom je jedan jako naporan posao, uzima jako mnogo vremena i strašno je važno pronaći ljude koji su spremni da se u sve to upuste i potroše par godina života rizikujući zajedno sa vama. Što se samog problema prikupljanja novca tiče, Srbija pati od nekih izazova koji su zajednički skoro svim evropskim kinematografijama. Od njih je svakako najvažniji veličina tržišta, zbog koje je snimanje filma bez podrške države maltene nemoguće. Čini mi se da je još veći problem to što je zbog godina nebrige domaći film jako izgubio na ugledu. Iako je i dalje popularniji od uvoznog filma, srpski film je došao u situaciju da jedan deo publike naprosto odbija da gleda bilo šta što je proizvedeno ovde. Ovo se jako odrazilo i na bioskopske rezultate, ali i na mogućnost da produkcija pronađe sponzore i donatore. Pomaganje srpskog filma više ne deluje kao toliko prestižna stvar i imaćemo mnogo posla ukoliko želimo da se to promeni.
Na koje sve prepreke si nailazio tokom priprema za film i da li je uspeh Buda olakšao/ubrzao proces?
Teško mogu da zamislim da bismo snimili Jesen samuraja na ovaj način da pre toga Mali Budo nije postigao takav uspeh. Pre svega, na snimanju Malog Buda se naša ekipa formirala, uigrala, ali smo i razvili veliko međusobno poverenje. Naravno, sa vetrom u leđima koji nam je dao Budo, bilo je lakše i sve ostalo.
Kako ti se čini srpska filmska ponuda? Pratiš li repertoar i imaš li svoje favorite? Ima li nade za kvalitetan domaći bioskopski film?
Od srpskih filmova iz ovogodišnje ponude, moji favoriti su Dnevnik mašinovođe i Otvorena, s tim što nisam pogledao baš sve filmove koji su se pojavili. Svakako da ima nade za kvalitetan domaći repertoarski film. To je nešto što zapravo najbolje radimo i po čemu je naša kinematografija decenijama bila specifična. Srpska publika voli domaći film i to je nešto što nikako ne smemo da izgubimo, ne smemo da dozvolimo da postanemo kolonija stranih kinematografija. Institucije su taj problem počele da rešavaju i bioskopski film više nije potpuna parija, ali mislim da još uvek nema u potpunosti ravnopravan tretman. Mislim da je pre svega bitno da se shvati jedna stvar: film koji pretenduje na veliku bioskopsku gledanost je podjednako teško finansirati kao i film koji ne očekuje više od deset hiljada gledalaca. Tačno je da na blagajnama nešto zaradi, ali taj novac najčešće ode na pokrivanje dugova iz produkcije. Istovremeno, veliki sponzori više ne postoje, a repertoarskom filmu su strani fondovi praktično nedostupni. Stvar pametne kulturne politike je da održi balans. Art-house filmovi nas predstavljaju na festivalima u svetu, ali repertoarski film ima presudnu ulogu u formiranju kulturne slike u zemlji.
Ispričaj mi nešto o distribuciji Jeseni samuraja izvan Srbije. Na kojim sve tržištima se prikazuje u bioskopima, kakvi su rezultati i planovi za dalju distribuciju?
Izvan zajedničkog tržišta Srbije, Crne Gore i Srpske, film se za sada prikazuje i u bioskopima u Federaciji Bosne i Hercegovine, Hrvatskoj, Makedoniji, Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj. Nemamo još uvek ni preliminarne rezultate jer je distribucija na samom početku, ali imamo razloga za optimizam jer su premijere rasprodate. Takođe, kritike u hrvatskoj štampi su izvanredne, tako da se nadamo dobrom prijemu i od publike.
Kako idu pripreme za snimanje tvoje epizode Senki nad Balkanom? Šta možemo da očekujemo od ove serije?
Ne očekujte ništa što ste videli do sada! Senke nad Balkanom su potpuno nova stvar za srpsku televiziju i verujem da će biti veliko osveženje u ponudi. Snimanje pojedinih scena je već počelo i jako sam zadovoljan onim što smo uradili za sada.
Šta dalje? Otkrij nam šta bi voleo sledeće da režiraš i na čemu trenutno radiš?
Trenutno radimo na nekoliko stvari, ali još uvek je rano da bilo šta otkrivamo.
Razgovarao: Đorđe Bajić