SRB ENG

David Kolaković: Glava za glavu

02. јула 2019. | Autor: Jelena Jovanović


Jedna kamera, improvizovana „oprema“ ručno izrađivana od PVC cevi, grana šljive i za nju vezana ta jedna jedina kamera umesto krana, mnogobrojne teško dostupne lokacije u šumi do kojih ne vodi trasirani put, „sijalica u šerpi“ kao reflektor, naturščici koji insistiraju na verizmu što nekada znači čak i sedam čašica domaće rakije „po kadru”, do dvadeset stepeni ispod nule koji onesposobljavaju opremu jednako kao i ekipu – i da, ekipa koju čini više desetina mladih entuzijasta, bez formalnog i stučnog znanja,  zlatiborskog okruga zaljubljenih u film, od kojih svega troje profesionalnih glumaca iz ansambla Narodnog pozorišta Užice. Rezultat dve i po godine dugog procesa? Fenomenalni dugometražni debitantski horor film „Iza zatvorenih vrata 2“ scenariste, montažera, snimatelja i reditelja Davida Kolakovića. Ovaj, samo nominalni amaterizam filmu ne oduzima ništa, već samo daje draž. David, koji za sve krivi Kadijevićevu „Leptiricu“, ističe da je pustio intuiciju da ga vodi tokom snimanja filma – baš onakvog, kaže, kakav on i njegovi prijatelji (saradnici) vole da gledaju. Filmu „Iza zatvorenih vrata 2“  u koji su implementirane priče karakteristične za folklor Zapadne Srbije sa ključnim motivom začaranog kruga prokletstva i spore ali neosporne pravde prethodi istoimeni petnaestominutni film iz 2014. godine koji se, zapravo, može smatrati njegovim prologom.

Ekipa filma „Iza zatvorenih vrata“, FOTO: Ivana Cacić

Film „Iza zatvorenih vrata 2“ egzistira u čak četiri celovite i zaokružene vremenske ravni. Pored sadašnjeg trenutka glavni lik, Todor, se kroz košmarne reminiscencije „vraća“ u kobnu noć koja prekida njegovo detinjstvo 1991. godine, 1999. godinu i njegovo, kao mladog vojnika, traumatično iskustvo na Košarama i slobodnu interpretaciju lokalnog hajdučkog mita o prvim pobunama protiv turskog zuluma iz 1789. godine. Da li smatraš da je i ova, 2019. godina, jednako košmarna i prethodi nečemu većem?

Prošlost u filmu postoji kako bi se prikazao kontinuitet i cikličnost tog prokletstva, zapravo zla probuđenog stradanjem nevinih – što su u ovom konkretnom slučaju deca, ćerke. Pravda će biti ostvarena i ravnoteža uspostavljena samo „na isti način“ – ako ponovo stradaju oni koji to ničim nisu zaslužili. Mi danas ispaštamo zbog grešaka i nedela naših predaka.

Jedna od prvih replika u filmu je „Čovek bez korena nije čovek“ koju izgovara general u kasarni dok setno gleda u naslikanu seosku, porodičnu kuću uramljenu na zidu. Kasnije, protagonista i njegov brat stradaju baš zbog tih korena.

Nož kojim se ubistva izvrše zapravo simbolizuje te korene i breme koje oni nose. Nasleđe kao neodvojivi deo nas a može nas i koštati nas. Nožem kojim je ubijen poturica, turski vazal, čime se usud te 1789. godine pokreće, isti je nož kojim brat ubija brata čime se krug, priča a i film završava u 2019. godini. Glava za glavu. Tačnije, bar ova verzija filma se tako završava. Prvi, petnaestominutni film „Iza zatvorenih vrata“ je već na Youtube– u. Drugi dugometražni, „Iza zatvorenih vrata 2“ će uskoro biti dostupan publici na XNITRO Youtube kanalu. Gledaoci će imati tu mogućnost da izaberu koji će kraj filma gledati. Film je do sada, na moje insistiranje besplatno, prikazivan u Čajetinskom domu kulture i bioskopu u Užicu.

Poturicu ubija hajduk Milutin tako što mu nožem prereže vrat a njegovu ženu usmrti pucnjem u stomak. To je odmazda za šurovanje sa Turcima. Hajdukovi potomci stradaju na identičan način kao i te njegove žrtve. Time je 1789. godine nestala porodica poturice a 2019. godine „seme se zatravilo” i porodici hajduka Milutina.

Ima nečeg u tome. Vukašinov i Todorov otac u sekvenci iz 1991. godine za nož kaže sinu da ne sme da ga dira jer je njime „Prađed klao Turke”. Njihova kuća je sazidana na pepelu tuđe nesreće. Oteto prokleto. Pa makar, kako to kaže narator u filmu, taj kome se svete bio čist kao suza.

U sekvenci „Košare 1999. godina” jedan od likova kaže: „Dobrovoljno se ni na svadbu ne ide” na šta mu drugi replicira: „Bićemo narodni heroji”. Mi danas znamo da nepravedno oni to nisu. Da li svoj film smatraš društveno angažovanim?

Da. Možda je malo čudno spojivo horor i društveni komentar, ali da, svakako. Teško je ograditi se od sadašnjeg trenutka kad je tako, u najmanju ruku, živopisan. Vojsku sam želeo da prikažem kao jaku i dobro organizovanu jer je moje iskustvo, kao nekoga ko je poslednja generacija koja je služila vojni rok, takvo. Bio sam uporan i na sva odbijanja pisao nove molbe dok nisam dobio „Lađevce” kao lokaciju za snimanje dela filma. Da nisu odobrili, ne bih tu prvu scenu ni snimao. Sa druge strane, policiju sam prikazao… da kažemo, suprotno od vojske jer je moj stav takav. Isto je bilo i sa naslovom u novinama na početku prvog filma „Iza zatvorenih vrata”. Piše – „Krao nakit sa leševa pa prodavao”.

Naše stanje (ne)svesti?

Upravo. Srbija danas. Taj naslov sam pročitao u novinama baš na dan kada smo snimali tu scenu. Dakle, ništa nije namešteno nego su mi te više sile bile naklonjene. (Smeh)

Odjavna špica se završava citatom Jima Morrisona koji kaže da „Postoje stvari koje su poznate i koje nisu a između njih su vrata“. Da li je u tvom slučaju tačan drugi Morrisonov citat koji sugeriše „Izloži se svom najdubljem strahu. Nakon toga ćeš biti slobodan“?

Dogodila mi se situacija, u period kada sam stvarao priču za film, u kojoj sam osetio strah. Ne onaj kratkotrajni ali prodorni kada te žigne u predelu grudi. Osetio sam istinski strah koji je pokrenuo nagon za preživljavanjem. Baš kao i moji junaci, Todor i njegov brat Vukašin. Zapravo, u film sam ubacio mnoge priče koje još iz detinjstva pamtim a kojima su nas stari plašili. Ovako zabeležene ih ni mlađi neće zaboraviti. Noći punog meseca, vilina kola na livadama gde se ne kosi i gljive ne beru, gluvo doba noći kada se onima koji su vani ukazuju čudne, strane prikaze ili utvare i druge stvari koje pripadaju toj horor atmosferi su nešto što mi, kao što kažu, nije dalo mira. Stari su usmenim predanjem, sa kolena na koleno, prenosili strašne priče koje su im se događale a za koje nisu imali zdravorazumsko objašnjenje. Oni su ta čuda pripisivali Bogu a mi danas, nešto obrazovaniji, nauci. U suštini, na kraju, sve je to Prvi zakon termodinamike. Energija se pretvara i kruži. A mi… mi je ponekad, eto, vidimo.

Da li smatraš da je za dobar horor film potrebno malo tog sujeverja?

Mislim da nije nužno ali je svakako poželjno. U filmu „Iza zatvorenih vrata 2“ horor je ambijent a drama je u suštini. Budući da nisam školovani reditelj nisam imao formu za koju bih se držao prelazeći faze prema nekom propisanom redosledu. Obilazio sam lokacije koje smo uspeli da dobijemo pa bih potom u glavi osmislio kako želim da određena scena izgleda. To bih onda, zajedno sa koscenaristom Đorđem Žilovićem, pretočio u neki šturi scenario. Ali, kako to obično biva, sve što može i pođe po zlu. Onda se, u datim okolnostima, dovijaš i snalaziš uglavnom ne kako želiš već kako moraš. A to… to je draž. Kažu snimili smo film samo uz pomoć štapa i kanapa a ja volim da se našalim i odgovorim im „Kamo sreće da je bilo kanapa“.

Pesma „Ime moje” je lajt motiv filma. Ti i ekipa filma „Iza zatvorenih vrata 2” ste je iskoristili na veoma znakovit i originalan način. Najpre je nejasno čujemo, kao nešto između ženskog jecaja i kikota, dok kako se radnja filma razvija a time i delići mozaika sklapaju postaje sve razgovetnija. Na kraju čujemo tekst pesme u celosti, koji potcrtava suštinu priče koju si želeo da ispričaš.

Tekstopisac i autor originalne pesme „Ime moje” koja je nastala specijalno za potrebe filma je Mirjana Ranković Luković a otpevale su je glumice Dijana, Dejana i Zorana Berlić. Milje čitavog filma je ukorenjen u etnologiji, to mi je bilo bitno i od toga nisam odstupao, a nadgradnja je fikcija.

Šta je najzanimljivija, po tvom mišljenju, anegdota sa snimanja filma „Iza zatvorenih vrata 2”?

Bilo ih je mnogo a neke ne smem ni da ispričam.(Smeh) Mnogo je zavrzlama bilo dok smo snimali segment 1789. godine u muzeju na otvorenom „Staro selo” Sirogojno. Kada smo snimali eksploziju za potrebe scene Košara baterija se pomerila iz ležišta te ništa nismo snimili a bili smo ograničeni pirotehnikom. Ali, eto, možda mi se kao „najdraža” situacija izdvaja to kada smo došli da snimamo jednu od finalnih scena potere. Kraj stare seoske kuće, u kojoj se veći deo radnje odigrava je autentični i veoma filmični poljski wc. Ja sam osmislio scenu koju ćemo u njemu snimiti i kad smo došli na set tog objekta jednostavno nije bilo. Taj poljski wc je tu stajao, ne da ga ja pamtim nego i moji tri kolena unazad, ali ,eto, bio je „žrtvovan” i pretvoren u daske dan uoči snimanja.

Kakvi su budući planovi tebe i ekipe talentovanih filmofila koje vešto i hrabro predvodiš?

Radim na scenariju i pripremamo se za snimanje prvog zlatiborskog omnibusa koji će po mnogo čemu biti autentičan i drugačiji od onih kakve sam, bar ja, do sada gledao. Takođe razvijam priču o najvećem od svih hajduka i borcu u Prvom srpskom ustanku Jovanu Mićiću. Ostajem u domenu “zlatiborskog” a sa žanrovima planiram da eksperimentišem.

Rad Davida Kolakovića i ekipe petnaestominutnog filma “Iza zatvorenih vrata” je 2015. godine nagrađen Zlatnom piramidom na desetom Festivalu srpske fantastike u tematskoj selekciji adaptacija urbanih legendi. Njegov „naslednik” i nastavak, u čijem stvaranju je učestvovao oprobani tim koji pobeđuje a koji David opravdano nije želeo da menja, je dugometražni debi horor „Iza zatvorenih vrata 2”. Uprkos tehničkom deficitu, darovitu ekipu koja hrabro pomera granice čine, od prvih među jednakima – jedan od glavih glumaca, talentovani Blagoje Radišić, po struci kuvar a „za vreme” već više od pet godina zaposlen kao pekar, izuzetni koscenarista Đorđe Žilović, diplomirani turizmolog „zatočen” kao fizičko obezbeđenje u banci i brilijanti David Kolaković koji trenutno radi kao montažer u televiziji pri kulturno – sportskom centru „Čajetina”. Ovaj film je pravi primer kako ograničenja ne postoje već su samo opravdanje. Bez profesionalne opreme, sa simboličnim budžetom odobrenim od opštine Čajetina i bez „školskog” znanja u oblasti filma ovi mladi i pre svega beskrajno talentovani Umetnici (sa velikim U) su napravili film iz koga bi mnogi, oni sa malim u, mogli podosta da nauče. Ovaj višeslojni film sa momentima jumpscare tipičnog za moderni američki žanrovski horor film a zapravo okrenut japanskom modelu istog žanra koji se temelji na gubitku razuma kao najvećoj opasnosti i strahu a sve to ukorenjeno u etnologiji Zapadne Srbije te mitovima i legendama koje preoznajemo je, baš kao i Zlatibor, sirovo blago kome se treba prepustiti.

 „Ime ti se izgubilo

Seme ti se zatravilo

Šta su nejač kome kriva

Kuća mi se zatravila”[1]

[1] „Ime moje” Mirjana Ranković Luković

 

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.