NASLOV FILMA: Poslednja slika o ocu SCENARIO I REŽIJA: Stefan Đorđević ULOGE: Igor Benčina, Bora Božanić, Martin Knapp, Marko Matić, Marina Redžepović, Silvija Stojanovska, Suzana Vuković TRAJANJE: 20’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2019.
Domaća kinematografija se pojavom autora kao što je Stefan Đorđević menja i transformiše, vraćajući deo svog minulog sjaja u novom ruhu. Kratkometražni igrani film „Poslednja slika o ocu“ predstavlja intimnu priču sa jasnim autorskim pečatom, koja je vešto artikulisana na univerzalnom jeziku snažnih emotivnih slika. Đorđević, po vokaciji direktor fotografije, proširio je svoju autorsku delatnost, prvo na scenarističkom planu („Kamen u ruci“, r. Stefan Ivančić) a zatim se filmom „Poslednja slika o ocu“ upušta i u režiju. Nagrađen, između ostalog, i nagradom za najbolji kratki film na 72. izdanju renomiranog filmskog festivala u Lokarnu (Locarno Film Festival), kao i nagradom Srce Sarajeva na 25. izdanju Filmskog festivala u Sarajevu (Sarajevo Film Festival), ovaj film se upisao u neka od najznačajnijih kratkometražnih ostvarenja na domaćoj kinematografskoj sceni.
Film prati Dušana (Igor Benčina) i njegovog devetogodišnjeg sina Lazu (Marko Matić) na putu za Beograd. Budući da zakasne na autobus bivaju osuđeni na neizvesno putovanje autostopom. Usput ih put odvodi u posetu zabavnom Dino parku. Bizarne figure replika dinosaurusa okružene soliterima, u pustom parku, predstavljaju izuzetnu vizuelnu metaforu dečije vizure sumorne stvarnosti u kojoj odrasta. Lazin kratki beg u „normalno detinjstvo“ završava se scenom pokušaja vožnje vozićem kroz park, koja bi dečaku trebala da ponudi zabavan doživljaj, ali koja nikako ne započinje dok dečak doziva oca – što ukazuje na događaje na kraju ovoga puta. Otac vodi sina kod tetke Marije (Marina Redžepović), koja odbija da ga primi jer za to nema finansijskih mogućnosti. Dušan sa sinom završava svoj put u bolnici, u Beogradu, gde od njega mora da se oprosti.
Stefan Đorđević ovim filmom utvrđuje i zaokružuje svoj autorski pečat. Scenario je protkan zaranjanjem u emotivna stanja, koja imaju snagu i dubinu dugometražne forme. Autor, međutim, uspeva da ih sprovede do kraja, i u potpunosti, zahvaljujući preciznoj upotrebi filmskog jezika. Ogledalo ovakvog preciznog pristupa autora se najbolje manifestuje u svedenoj i duboko tragičnoj završnici filma. U sceni u kojoj otac sinu oblači svoju preveliku jaknu, u kadru postaje prisutno vreme koje otac i sin neće imati, dajući ovoj sceni i završnici filma poetičku i duboku tugu.
Fotografija koju potpisuje Damjan Radovanović, sastavni je deo dramaturgije filma „Poslednja slika o ocu“ na krajnje aktivan način. Emotivni narativni elementi su prisutni u samoj slici, a jedan od primera je i betonska ograda iza koje se otac krije na parkingu kada mu pozli. Ograda deluje poput zatvorskih rešetaka, dok glavni junak ostaje izolovan u bolu i bolesti, a gledalac slikom uranja u njegovo unutrašnje stanje. Takođe, u sceni kada Dušan i Laza zaustave kamper vozilo kojim putuje porodica gastarbejtera, Dušan biva suočen sa klasičnom slikom porodice, koja ga iskušava da ovoj porodici ostavi svog sina. Suočen sa odbijanjem sestre da prihvati dečaka, Dušan se okreće za stolom za kojim sedi sam, tako da njegovo lice ostane van kadra, zaklonjeno zidom. U kadru ostaje samo deo njegovog tela, i tim putem je način na koji bolest, nemoć i osećanje samoće izjedaju ljudski duh otelotvorena u dubinskoj kompoziciji kadra – eminentnom sredstvu za prirodu samog filma kao medija. Upravo u ovom primeru se ogleda srodnost Đorđevićevog umetničkog, ali i emotivnog autorskog lika sa filmom kao medijem, čime se lako objašnjava njegovo uspešno bavljenje različitim aspektima u filmu: scenarijom, fotografijom i režijom. Ovakva vrsta filma zahteva izuzetno precizan i hrabar scenario, ali i glumačku igru i režiju koja će je artikulisati. Igor Benčina održava bolnu tenziju ispod površine, donoseći suštinu roditeljskih nagona i ljudskog doživljaja smrtnosti. On svoj lik uspešno gradi između pogleda u kojima, istovremeno, svom sinu govori sve što mu je potrebno da zna u životu, ali čuvajući ga od usamljenosti koja izjeda njega samog. Marko Matić nosi u sebi određenu vrstu izuzetno lucidne dečije čistoće sa emotivnim kapacitetima daleko zrelije osobe. Ritam filma, koji je jedinstveni road-movie opraštanja, uspeva da ne bude opterećen senkom bolesti koja se nadvija nad ocem i sinom, što se između ostalog, postiže i montažom (Dragan von Petrović) koja je precizno odmerena, te na pravi način dozira emotivne nivoe filma.
Put junaka ovog filma nije ni udoban niti lagodan, a ipak želimo da on što duže potraje, jer vrlo brzo postaje jasno kakva će biti njegova završnica. Đorđević informacije plasira sa velikom preciznošću i neprimetno, postavljajući narativ tako da od prve slike bude jasno o čemu se u filmu radi. Narativ je oblikovan likom, a fotografija njegovim unutrašnjim putovanjem. Delovi ove poetične i tužne slike, koji nedostaju, poput sinovljeve visine i rasta ili očevog lica u trenutku kada shvata da će sina morati da ostavi socijalnoj službi, približavaju ovaj film gledaocu. Na taj način, oduzimajući poneki deo slagalice koja čini ovu kompleksnu sliku, Stefan Đorđević navodi gledaoca da je sam emotivno dopuni svojim doživljajem onoga što vidi, te tako uvodi katarzu u film putem osvešćivanja prirode samog medija.
Film „Poslednja slika o ocu“ je odličan primer kako duboko uranjanje u prirodu filma kao medija obogaćuje način pripovedanja. Ovaj film nas podseća na važnu činjenicu da je film vizuelna pripovetka čije boje i konture čine ljudske emocije.
