Novopokrenuti festival muzičkog dokumentarnog filma, Dok’n’Ritam, koji je počeo juče, 23. juna, i trajaće u prostorima Doma kulture Studentski grad sve do 26. juna, može da se pohvali i jednom svetskom premijerom. U pitanju je film Sevdalinka: Alhemija duše (na programu festivala danas od 22 časa, na Letnjoj pozornici Studentskog grada), a otud i razgovor sa rediteljem Salijem Salinijem, koji se pre par godina u filmu Drmaj trubom pozabavio i fenomenom Guče i trubača.
Koliko se nakon Guče filmičnom pokazala i sevdalinka?
Pa, to je kao da pitate pank ili bluz, hevi metal ili džez… U pitanju su dve različite stvari, tako da postoji doza filmičnosti i u sevdalinki takođe i u trubama. Konceptualno, oba filma pripadaju istoj trilogiji, međutim, isto tako su drugačije odrađeni i zamišljeni. Zbog toga ne bih voleo da pravim takvo poređenje. Prepustio bih to publici.
Šta ste to lično zanimljivo i novo naučili o fenomenu sevdalinke na ovim prostorima?
Maločas spomenuh koncept… On je veoma bitan za moju Trilogiju balkanske muzike. Upravo zbog toga, vodeći se tim konceptom, niti u jednom momentu nisam imao nameru ili cilj da pronađem nešto što niko ne zna, saznam nešto sto niko nije čuo ili sam čujem nesto što nisam znao. Put ovog filma je vođen mojim neznanjem i nepoznavanjem sevdalinke. To mozda zvuči suludo, međutim, ja sam to iskoristio kao prednost i to je doprinelo da film bude iskren. I mislim da će to publika, kao sto se desilo i sa prvim filmom o trubama, da oseti. A meni je iskrenost veoma bitna. Dakle, pitanje vezano za novo i staro je relativno i ima direktne veze sa samim poznavanjem materijala svakog gledaoca. Ali, u jedno sam siguran – slušali sevdalinku ili ne, voleli je ili ne, svi mogu da gledaju ovaj film. Baš svi. Mislim da će svako naći nešto u njemu što će ih iznenaditi i osloboditi predrasuda.
Kada se podvuče crta, da li sevdalinka i dalje povezuje ljude koji su nekada živeli pod krovom zajedničke domovine, a sada u zasebnim državama?
Granice među južnoslovenskim narodima mogu imati najozbiljnije karakteristike fizičkih granica. Možete napraviti čak i zid gori od onog berlinskog. Ali ako samo malo „uđete“ u dušu, u bilo kakav kontakt sa tim narodima, biće vam jasno da su te granice imaginarne i da se iza njih ne krije realnost već neke druge stvari i neki drugi računi. Sevdalinka je svojom snagom i dušom prešla preko granica Bosne i uvek su je stvarali svi koji su živeli u Bosni. Bez obzira na versku i ne znam kakvu pripadnost. Jeste da je sav materijal za njeno rađanje bio dostupan samo u Bosni, ali se uspostavio taj socio-kulturološki kontakt koga ne zanima ko si ti, šta si i od kojih si.
Da li vam je žao što neki segment nije ušao u završnu verziju filma? Koliko je zahtevan bio sam odabir snimljenog i montaže?
Ovo pitanje, mislim, nijedan reditelj na svetu ne voli zato što je to neka vrsta čačkanja iglom po živoj rani. Dakle, nije bilo zahtevno, već zahtevno na kub zato što se radilo o skoro šezdestosatnom materijalu. To je značiloda dosta bitnih stvari mora da otpadne u montaži. A svako izbacivanje za mene je kao da mi neko oduzima parče duše. Međutim, to je deo ovog posla. Postoji mogućnost da se napravi televizijski serijal. Ali to je druga priča… Film je film.
Da li su gledaoci u Turskoj mogu da pogledaju vaše filmove o Guči i sevdalinkama i, ako jesu, koje su reakcije bile dominantne i najzanimljivije?
Film o Guči (Drmaj trubom/Rock the Trumpet) prikazan je i na festivalima i u raznim prilikama u Turskoj. Reakcije su bile odlične. Iskren da budem, ovdašnja publika je oduševljena Gučom i onim što se događa tamo. Iako moj film nije u centru svoje priče imao ono ludilo i šou koji Guča pruža, ja sam to naravno do određene mere morao da prikažem. Posle svake projekcije mi se dešavalo da me publika pita kako može da se ode do Guče i tako neke detalje koje više veze imaju sa turizmom nego sa filmom. Dakle, film je bio odlično prihvaćen od strane turske publike. U Turskoj, inače, veoma vole balkansku muziku, a pogotovo onu sa trubama. Jedina prepreka su stereotipi o Srbiji nastali posle raspada Jugoslavije. A te stereotipe ne može samo Đoković da sredi, nego država mora da ima i vodi ozbiljnu politiku po tom pitanju. I unutra,a posebno napolju.
Nakon Guče i sevdalinke, sledi film i o tamburicama, zar ne? Hoćete li tu stati kada je reč o filmskom istraživanju muzičkih fenomena ovih prostora?
Da, trenutno se nastavlja snimanje poslednjeg filma iz trilogije koji se snima po celoj Vojvodini. U planu je da iduće godine u ovo doba bude gotov i krene svojim putem. Trenutno imam tri projekta od toga je jedan igrani, a dva su dokumentarnog tipa. Jedan od dokumentarnih filmova ima veze sa muzikom, međutim, za razliku od trilogije ovaj put će se raditi o muzici meni jako bitnoj, dakle, muzici uz koju sam odrastao. O čemu se tu tačno radi, o tom-potom.
Razgovarao: Zoran Janković