SRB ENG

DVOSTRUKI ODNOSI

Kritika filma „Tranzicija“

18. oktobar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Tranzicija

SCENARIO I REŽIJA: Milica Tomović

ULOGE: Ivana Vuković, Anita Mančić, 
Boris Isaković, Nikola Rakočević, 
Milica Stefanović, Jovana Belović

TRAJANJE: 21’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2016.

 

Kratkometražni igrani film Milice TomovićTranzicija od 2016, kada je snimljen, imao je bogat festivalski život. Prikazan je na festivalima poput Lokarna (Locarno Film Festival), na Sarajevo Film Festivalu, u Torontu (Toronto International Film Festival), i mnogim drugim manje i više poznatim festivalima. U Beogradu je te godine premijerno prikazan na Martovskom filmskom festivalu, gde je osvojio Zlatnu plaketu Beograda u selekciji kratkometražnih domaćih filmova za najbolji igrani film. Pored toga, na Festivalu autorskog filma, „Tranzicija“ je osvojila nagradu za najbolji film u selekciji Hrabri Balkan, nagradu Srce Sarajeva za najbolji kratki film, kao i nagradu za najbolji kratki queer film u regionalnoj selekciji na 8. izdanju festivala Merlinka.

Ovaj dvadesetominutni film prati dva dana transrodne osobe, Jane, pred njen odlazak u Ameriku. Prijatelji i porodica veruju da ona ide u Mičigen na studije, dok je istina nešto drugačija: Jana — odnosno, Vukša, ide na operaciju promene pola. Tomović se fokusira na konkretne fragmente Vukšinog života: svirke, dom, porodicu, prijatelje koji s njim dele život, sa kojima je on pomalo povučen, pomalo nedorečen, i uglavnom vrlo tih. Ivana Vuković, koja tumači ovaj lik, stoga je uvek rezervisana, gleda u pod, ima tek nekoliko replika u čitavom filmu, dok se žamor okruženja nadvija nad njom.

Međutim, okosnicu „Tranzicije“ čine dve scene u kojoj je Vukša sam u kadru i prostoru, i oba puta to je isti, zatvoreni, nepropustljivi prostor kupatila. Film se otvara kadrom u kome Vukša, posle tuširanja, češlja dugu kosu, i pred ogledalom pokušava da sagleda svoje telo kao telo muškarca. Pretposlednji kadar filma, međutim, prikazuje Vukšu u tom istom prostoru, kako sedi na šolji, pri čemu se vide samo noge do pojasa i šake oslonjene na butinama. Vukša počinje da stiska i udara svoje butine, i to traje neko vreme. Između ova dva kadra koji slikaju unutrašnji podvojeni svet, nalazi se lepeza doživljaja spoljašnjeg sveta obojenog jesenjim betonom Novog Beograda, koji je isto tako podeljen na one koje znaju tajnu, s kojima Vukša može biti ono što jeste, i na one koje to ne znaju, i zbog čega to još valja sakriti. I sa jednima i sa drugima Vukša ima prisan odnos, nema negodovanja prema roditeljima, već jedino tuge što će to sve ostati iza njega, što nijednu osobu koja je činila njegov dosadašnji život neće više videti. Taj dvostruki odnos prema sebi, svom okruženju i, najpre, svom telu, kao prepreci, s jedne, i polju svojevoljnog delovanja, s druge strane, jeste zapravo osnov ovog filma i njegovog shvatanja transrodnih osoba.

Kada se onda film poput „Tranzicije“ stavi u srpski kontekst, u kontekst savremenog srpskog filma, jasno je da filmova koji se bave transrodnim osobama nema previše. Sama činjenica da se govori o ovoj temi u Srbiji već izdvaja ovo ostvarenje od uobičajenog domaćeg narativa. U poslednjoj deceniji, jedino značajno ostvarenje sa ovom tematikom je film Ivane Todorović, „Ja, kad sam bila klinac, bila sam klinka“, pri čemu je značajna razlika to što je u pitanju dokumentarni film. Međutim, u širem istorijskom kontekstu, nemoguće je zaobići film Želimira Žilnika „Dupe od mramora“, gde glavnu ulogu nosi Vjeran Miladinović Merlinka. Razlika između ova dva filma i „Tranzicije“ međutim, vrlo je velika: dok Žilnik i Todorović za svoje naslovne uloge biraju transrodne osobe, Tomović se radije opredeljuje za cis ženu. Iako ona bira odličnu glumicu, izrazito androgenu, čini se da je transrodnosti pristupljeno previše „spolja“ − kako cis ljudi zamišljaju da se trans ljudi osećaju. Nedovoljno prostora je dato autentičnim razmišljanjima, osećanjima, pa i problemima. Pomalo se čini kao da bi se u ovom filmu promena pola mogla izjednačiti sa bilo kojom drugom nedoumicom, i ta vrsta opštosti jeste ono što opterećuje ovaj film.

Konačno, iako bi se na polju reprezentacije ovom filmu moglo oštro zameriti, sama činjenica da on postoji u ovom je trenutku, možda, važnija. Van problema reprezentacije, međutim, Milica Tomović uspeva tačno, precizno i svedeno da markira probleme podvojenog unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta, i nađe za unutrašnja stanja vrlo opipljive spoljašnje manifestacije. Uz uglavnom statičnu kameru i fotografiju često tamnih tonova kada su ljudi jedva vidljivi, kadrova punih žamora, jedva raspoznatljivih reči (direktor fotografije Dalibor Tonković), Tomović zapravo daje jedan autentičan prikaz istovremeno dragog i teskobnog sveta, i ta sačuvana ambivalencija je ono što izdvaja ovaj film iz korpusa opštih mesta.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.