SRB ENG

EFEKAT LEPTIRA

Kritika filma „Zaceli me“

07. oktobar 2020. | Autor: Ivona Janjić



NASLOV FILMA: Zaceli me (Hold Me Right)

REŽIJA: Danijela Štajnfeld

TRAJANJE: 75'

ZEMLJA: SAD

GODINA: 2020.

 

Zamislite da je ovo tekst iz novina, da na njega niste naišli listajući pretraživače ili društvene mreže, i da nemate nikakvo apriorno znanje o predočenoj tematici koje korišćenje interneta podrazumeva, jer iščitavate novine, iščitavate sve, pa i ovaj tekst. Zamislite da obično ne čitate filmske kritike i da ne očekujete u prvih nekoliko pasusa da znate sve tehničke informacije, već jednostavno čitate čitanja radi. Zamislite da film niste gledali, da o njemu, njegovim tvorcima, nikada niste čuli, ali, sigurno razmišljate, čim postoji tekst o njemu, mora da se radi o po nečemu izvanrednom filmu. Zaista, dobro razmišljate.

Reč je o vrlo specifičnom dugometražnom dokumentarnom filmu Danijele Štajnfeld „Zaceli me“, koji je svoju svetsku premijeru imao nedavno na 26. Sarajevo Film Festivalu, a domaću premijeru doživeo na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić, gde se, nakon aplauza dugog nekoliko minuta, publici obratila i rediteljka filma, ponudivši se da odgovori na svako pitanje koje bi joj publika postavila. Jer, takav je bio i film: prožet ličnim doživljajima, od početka do kraja, otvorenim ispovestima i žrtava i nasilnika, dok su se scene iz prošlosti prikazivale u metaforičnoj animiranoj formi. Jednostavna crno-bela animacija stilizovano će prikazivati ponekad sam čin nasilja, a ponekad metaforično emotivno stanje likova, usamljenost ili svađe. Tako će se ispovesti protagonista i same autorke, ravnomerno smenjivati sa ovakvim animacijama. Međutim, ovaj se film ne fokusira toliko na ispovesti žrtava, već svoje interesovanje širi na to kako jedan izolovani događaj, seksualno nasilje, oblikuje i utiče na život pojedinca, i kako takav jedan događaj ima efekta na čitavo okruženje kako agresora tako i žrtve.

Film se u tom smislu sastoji iz različito raspoređenih fragmenata ispovesti, ili iskaza, različitih ljudi, žena i muškaraca koji su na različite načine bili izloženi ovoj vrsti zlostavljanja. Jednu lepezu narativa čini će žene koje su pretrpele seksualno nasilje na poslu — kao na primer jedna policajka koja je pretrpela nasilje u porodici od strane sopstvenog muža, muškarci koji su bili tome izloženi u mladosti, tokom školovanja ili kad su pristupili američkoj mornarici. Drugu lepezu, mada ne sasvim odvojenu, čine počinioci, u ovom kontekstu to su samo muškarci, koji iz različitih pozicija sagledavaju svoja ranija dela.

Takođe, jedan od autorkinih sagovornika bio je i čovek srednjih godina koji je u svom detinjstvu bio žrtva seksualnog nasilja, da bi, kada je sam dospeo u pretpostavljane godine svog nasilnika, počeo isto tako da se ponaša, ulazeći u vezu sa osmogodišnjom devojčicom. Autorka mu daje dovoljno prostora da se izrazi, da opiše svoj doživljaj: on govori o tome kako je znao da je to što čini pogrešno, kako bi se kajao, ali bi se opet vraćao istom. Takođe, govori o tome da svoju decu zbog ovakvog zločina nije video već nekoliko godina.

Slično tome, snažan pečat na bliske ljude ostavilo je nasilje koje su pretrpele žrtve. Rediteljka zato posvećuje nekoliko delova filma samo njihovim ispovestima, onim rečitim i onim bez reči. Tako će jedan otac, nakon ćerkine ispovesti, govoriti koliko je teško bilo izaći na kraj sa tako složenom situacijom, i do koje je mere to uticalo na život ne samo starije ćerke koja je to proživela i preživela, već i mlađe, koja zbog toga oseća strah i nelagodu iako je jako mlada. S druge strane, članovi porodice bivše policijske službenice mnogo će teže naći reči da opišu kako se osećaju, kako su prebrodili takva dešavanja, i tu će se jedino videti tišina, suzne oči i dodiri podrške.

Tako autorka stvara jednu vrstu ogledala u kome patnja postoji sa obe strane, gde od načinjenog nedela stradaju ne samo oni koji su pretrpeli nasilje, već, na neki način, i oni koji su ga počinili. I jedni i drugi suočavaju se sa posledicama istog događaja, i kao u efektu leptira, jedan događaj temeljno oblikuje njihove živote. Međutim, ovaj antipod nije jedini koji određuje ovaj film.

Osim relacije žrtva — nasilnik, postoji i relacija subjektivno — objektivno. Štajnfeld je istovremeno i sasvim objektivni posmatrač, onaj koji često postavlja ne tako laka pitanja, dajući svojim sagovornicima dovoljno prostora da se izraze, ali je u podjednakoj meri i ona sama sagovornik. Baza ovog filma je njeno putovanje od samog događaja za koji su vezani snimci iz video dnevnika koje koristi, preko želje da izvrši samoubistvo, do suočavanja sa počiniteljem. Vraćajući se u Beograd, ona odlučuje da se vidi sa počiniocem, ali, mnogo hrabrije, i da snimi taj razgovor. Zvuk snimljen telefonom ispod stola beleži prigušenu atmosferu restorana, ali i njegov obrađen glas, i njegovu rečenicu da treba da joj bude čast što se to dogodilo. Tako njen narativ u filmu biva celovit, postavljen od početka do kraja, do konačnog suočenja sa agresorom.

Konačno, u kontekstu domaćeg filma, kome ovaj film tek delimično pripada, ovo je jedno izuzetno retko ostvaranje. S jedne strane, reč je o ženi, rediteljki, koja je po svemu sudeći ovaj dokumentarni film uvela u mejnstrim. S druge strane, reč je o filmu koji otvoreno govori o seksualnom nasilju, i to celovito, kako sa pozicija žrtava, tako i sa pozicija nasilnika. Presek ova dva skupa u savremenom srpskom filmu jednak je, zapravo, nuli. Ostaje nada da će ovaj film, poput ovakvih događaja, učiniti svoj efekat leptira, i da će podstaći na nova razmišljanja, nova priznanja, i nove glasove.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.