NASLOV FILMA: 4 godine u 10 minuta SCENARIO I REŽIJA: Mladen Kovačević TRAJANJE: 63’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2018.
Drumsko štivo, bilo ono književno ili filmsko, iznova nas uči da putnike ne oblikuje odredište, već putovanje. Da se na zacrtanoj destinaciji sublimiraju stanice i predasi, nedoumice i pokleknuća, male pobede i usputni susreti, skretanja i digresije. Takvim pripovestima pripada i jednočasovni dokumentarni film „4 godine u 10 minuta“ posvećen istorijskom podvigu Dragana Jaćimovića, prvog Srbina koji se popeo na Mont Everest, 2000. godine. Pa, iako ne žmuri na nacionalnu potku uspona (zastave na vrhu, novosti o sumraku Miloševićeve vlasti, izvinjenje drugih alpinista zbog NATO bombardovanja), Mladen Kovačević prevashodno nastoji da ispriča univerzalnu dramu čovekove borbe sa planinom, ekstremnim uslovima i nedaćama, ali ponajviše njegov megdan sa sobom i spoznaju vlastitih granica.
Staza do univerzalnog neumitno je zavejana ličnim. „4 godine i 10 minuta“ tako je izgrađen oko Jaćimovićevih privatnih amaterskih zapisa i odlomaka iz njegovih opširnih dnevničkih beleški. Eksperimentalnost ne bode oči, jer su vizuelna i tekstualna građa odabrane i organizovane tako da se film odvija po gledalački komotno uočljivim shemama (ugrubo: priprema i faza pred sam vrh, uspon i povratak). Kratki kadrovi daju dovoljno informacija o okruženju i društvu, ali se na njima ne zadržavaju, s pravom time zaobilazeći etnološke tonove i etnografsku zagledanost u kulturu Šerpi.
Koliko god impresivan bio poduhvat srpskog alpiniste, ovaj film odstupa od viđenih alpinističkih odiseja. Primo, budući da je većinu drhtavih kadrova usnimio Jaćimović, gledalac se poistovećuje sa njegovom tačkom gledišta, ostavljajući po strani lagodno mesto posmatrača totala u kojima ljudsko telo gutaju surovi planinski predeli. Secundo, slike su ne samo prizemne – naslagane boce kiseonika, pranje sudova, mokre čarape, nered u šatoru – već i podvučene nesavršenim kadriranjem (proizvoljno zumiranje, nagli pokreti) i DIY fakturom zapisa. Tertio, Kovačević ne uzdiže brojne probleme Dragana i njegovog saputnika Gorana, poput visinskog kašlja, smrznutih prstiju, nedostatka kiseonika i zastarele opreme (Draganova maska datira iz doba Korejskog rata), već se zadovoljava prikazom njihove trivijalnosti, utoliko upadljivije u kontrapunktu sa monumentalnim i mističnim slikama snegom i maglom obavijenih vrhova Himalaja.
Kako Dragan kaže, kategorija vremena gotovo da ni ne postoji u magnovenju uspona, a hod na ivici provalije ne poznaje hronologiju. Takva tvrdnja Kovačevića ne vodi kontemplativnosti, naprotiv, Draganove promene raspoloženja, nalete spokoja i nemira, euforije i straha sekundiraju disruptivni postupci: zamrznut ekran i sinkopirano umetanje dnevničkih zapisa u vidu nametljivog plavog teksta uokvirenom belom. Kakvu-takvu ritmičku ravnotežu pak održava Draganovo metronomsko teško disanje iza kamere. U svojoj zadihanosti, alpinista često uspeva da ispali tek po jednu reč („Everest“, „jutro“, „magla“), koje u datom sazvežđu odzvanjaju kao gongovi.
I onda odredište. Dragan, izopšten na vrhu sveta, izmoren, bez kiseonika, nespretno pokazuje zastave, dok mu artikulacija ponire. Očekivao je oduševljenje, dočekali su ga praznina, vetar i halucinacije. Zatim povratak u kamp. Ne povratak harizmatičnog pustolova, već usukanog čoveka tupog pogleda. Četiri godine priprema – i fragmentarno prikazana dva završna meseca uspona – možda jesu stale u „10 minuta“ na Mont Everestu, ali im odjeci ne jenjavaju, ako je suditi po Jaćimovićevoj karijeri i dokumentarcu snimljenom 18 godina nakon ekspedicije.
„4 godine u 10 minuta“ nije vrhunac Kovačevićevog dosadašnjeg stvaralaštva. Pre će biti čvrsta stavka u opusu jednog eklektika koji ume i sa alpinistima, i sa zidovima smrti, i sa sviračima lista. Na kraju krajeva, prilagoditi izraz priči i svojstvenosti protagonista odlika je onih iskrenijih stvaralaca, što Mladen Kovačević bez sumnje jeste.
