SRB ENG

FILM MOŽE DA ULEPŠA ŽIVOT

Intervju sa rediteljkom Ivanom Todorović

19. jul 2020. | Autor: Ivona Janjić



Ivana Todorović je rediteljka iz Beograda i do sada je snimila šest dokumantarnih i jedan igrani film. Njeni filmovi karakteristični su po društvenoj poziciji koju zauzimaju, dubini do koje sagledavaju svoje protagoniste, i nesvakidašnjoj bliskosti sa njima, kako u dokumentarnom, tako i u igranom filmu. O svojim filmovima, narednim projektima, položaju filma u društvu i društva u filmu, Ivana Todorović govorila je za Filmoskopiju.

Vaši dokumentarni filmovi uvek se bave konkretnim društvenim kontekstom, i imaju nesvakidašnji kvalitet da gledaoca sasvim uvuku u „kožu” svojih protagonista. Koliko je teško izbeći trusnu poziciju „povlašćenog posmatrača” kada se radi o marginalizovanim grupama i pojedincima — izbeći, zapravo, eksploatatorski „pogled privilegovanog”?

Nema razloga da se izbegne taj „pogled privilegovanog“ već da se otvoreno priča o tome. Mislim da je sticaj životnih i društvenih okolnosti odlučio ko će biti privilegovan a ko marginalizovan.

Sa svakom osobom, o kojoj sam pravila film, pričala sam o toj temi jer želim da upoznam njih i njiihov način života. Filmove dugo pravim jer je potrebno vreme da se ljudi upoznaju. Zato gledalac oseća da je u koži protagonista, jer živi sa njima njihov život, kao što sam i ja.

Na početku filmske karijere, imala sam tremu. Kada je trebalo da upoznam devetnaestogodišnjeg Bojana Rapresenta, kolena su mi klecala jer je meni njegov život ratnog siročeta i beskućnika bio potpuno stran. Na kraju snimajućeg dana, ja bih odlazila kući da spavam, a on u vagon na Železničkoj stanici. Ponudila sam mu svoj dom kao utočište, ali on to nije hteo da prihvati. Naučio me je da se bolje nosim sa svojom ulogom pripovedača.

Vaši su protagonisti neverovatno iskreni pred kamerom. Od Bojana iz „Rapresenta“, do Goce iz „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“, oni kao da ne žele ništa da sakriju: do te mere je izraz uverljiv i prirodan da deluje kao da gledamo igranu formu. Kako su se gradili ti odnosi?

Odnosi se grade iskrenošću jer imamo zajednički cilj, da ispričamo njihovu priču. Dugo sam boravila u životima svojih karaktera, viđali bismo se par puta nedeljno, provodili vreme zajedno. Ponekada  bih snimala a nekada ne bih, zavisno od  situacije. Sa Gocom sam spremala ručak, sa Bojanom sam sedela i pričala satima. Meni je bitno da ja osetim šta je tu film i da to zabeležim kamerom. Snimanja su nekada trajala i po godinu dana.

Kada je BBC prošle godine sproveo međunarodno glasanje među priznatim filmskim kritičarima, da bi se sastavila lista od stotinu najboljih dugometražnih filmova, u ovaj odabir ušlo je samo dva dokumentarna filma, od kojih je jedan „Čovek s filmskom kamerom“ Dzige Vertova. U svojoj dosadašnjoj filmskoj karijeri, Vi ste se uglavnom bavili dokumentarnim filmovima. Kako gledate na ovu nepravednu disproporciju?

Nažalost za dokumentarni film je dugo važilo da nije „pravi film“ bez obzira na njegovu dugu istoriju i kvalitet. Mislim da dokumentarni film polako dobija svoje mesto. Sve je više dokumentarnih filmova koji su poznati široj publici. Prošle godine, makedonski dokumentarni film „Medena zemlja“ je bio u dve Oskar nominacije,  za najbolji dokumentni film  i za najbolji strani film, po prvi put u istoriji Oskara. Ove godine, u žiriju za Oskara je i naša  Mila Turajlić, rediteljka dokumentarnih filmova.

Snimili ste i jedan kratkometražni igrani film, „Kada sam kod kuće“. To je bio prvi igrani film nakon niza dokumentarnih. Koliko se rad na njemu razlikovao od rada na prethodnim filmovima?

Bavila sam se temom suočavanja sa seksulanim nasiljem u porodici i došla do priče koju želim da ispričam. Upisala sam master studije igranog filma na FDU pod mentorstvom Stefana Arsenijevića da bih se razvila u izrazu igrane forme filma. Temu sam duže istraživala kroz literaturu, filmove, razgovore sa ljudima i stručnjacima, za razliku od dokumentarnog gde bih najviše vremena provodila u životu ljudi. Melina Pota Koljević je napisala scenario. Sa snimateljkom Milicom Drakulić sam istražila lokacije filma. Sa glumicama sam radila probe i dugo razgovarala o temi. Imala sam sreću da sarađujem sa sjajnim profesionalcima – glumcima Milicom Stefanović, Draganom Varagić, Sarom Dinić i Radojem Čupićem. Rad na  dokumentarnom filmu me je naučio da osećam to što snimam i da je emocija jedino merilo kadra. Tu metodu sam primenjivala u radu sa glumcima, tražeći uvek sirovu emociju. Snimanje filma se odvijalo u malom stanu u Bloku 63 (Novi Beograd), na filmu je radilo 23 ljudi od kojih su većina studenti Fakulteta dramskih umetnosti (FDU).  Radili smo  harmonizovano  i usaglašeno tokom pet snimajućih dana, a meni kao rediteljki je dat prostor da se samo bavim kadrom i radu sa glumcima. U dokumentarnom filmu, sam, ili sama ili sa još dvoje ljudi u ekipi i svi radimo sve. Kombinacija, jedan dokumentarni, jedan igrani film bi bila idealna za nastavak moje karijere!

Vaše filmove karekteriše i izvesna aktivistička tendencija. Koliko je u Srbiji zastupljena takva vrsta filmova — da li postoji interesovanje za nju bilo kod reditelja, bilo kod publike?

Postoji interesovanje kod publike, što vidimo po posećenosti filmskih festivala kod nas. Ali mislim da je nedovoljno zastupljen van festivalskog života, u medijima, u obrazovnim institucijama, kulturnim centrima. Volela bih da se socijalno angažovani film, bilo dokumentarni bilo igrani,  više prikazuje u društvu jer mu je to namena, da otvori dijalog.  I nadam se da će se to promeniti.

Svaka vrsta javnog izraza je politična, čak iako odbija da to jasno deklariše. Vaši filmovi imaju vrlo jasnu poziciju kada je u pitanju, pre svega, reprezentacija koja nije česta u savremenom srpskom filmu. Koliko je bitno da film razmišlja o svojoj političnosti treba li film time da se „opterećuje”?

Mislim da ne treba, ali da svaki autor mora da zna o čemu govori. Ja sam se odlučila na socijalno angažovani film, što znači da se bavim društvenim problemima kroz lične priče.

Film ne može da promeni svet; može li pomoći pojedincima?

Film ne može pojedincu da promeni život, iako sam ja u to verovala na početku svoje karijere, ali može da mu ga ulepša. Romska deca, i kasnije njihovo potomstvo i sada 13 godina nakon snimanja filma dobijaju novogodišnje poklone, nekoliko stranih umetnika ih je posetilo i radilo radionice sa njima. Bojan je dobio posao i radio za Balkanime festival i pravio prvi internacionalni grafiti dzem dok je Goca je putovala na filmske festivale u Berlin, Sarajevo, Prizren. Publika koja gleda film takođe doživljava ličnu transformaciju vezanu za neku temu, emociju, iskustvo ili samo osvešćenje,  u novom svetlu.

Iz filma „Azil“

Na čemu sada radite, šta nam naredno spremate?

Završavamo kratki dokumentarni film „AZIL“ koji se bavi brigom čoveka za konja. Kuva se ideja za novi igrani film.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Nebojša Petrović

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.