NASLOV FILMA: Najtopliji dani leta SCENARIO I REŽIJA: Maša Šarović ULOGE: Jovana Gavrilović, Marko Vasiljević, Davor Golubović, Milan Anđelković, Vladimir Tagić, Tatjana Venčelovski TRAJANJE: 22’ DRŽAVA: Srbija GODINA: 2017.
Kratkometražni igrani film „Najtopliji dani leta“ rediteljke Maše Šarović u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu premijerno je prikazan na Sarajevo Film Festivalu 2018. godine. Ostvarenje koje se bavi krhkošću emotivnih odnosa mladih parova utemeljenih na pojačanoj seksualnosti u svetlu jedne zemlje u večnoj tranziciji, osvojilo je mnoge nagrade kako na regionalnim festivalima, tako i u našoj zemlji. Nagradu za najbolji kratki film na FeKK Short Film Festivalu u Ljubljani, zatim Leman nagradu na Valjevskim susretima kao pobednik u takmičarskoj selekciji, priznanje na festivalu Filmski front u Novom Sadu i Golden Indication nagradu na Bašta festu 2017. godine za najbolju režiju.
Mladi par iz Beograda želi da se osamostali iako je finansijski sputan. Računica koju izvode za preživljavanje na paradajzu i jogurtu (naravno ne u istom danu sav taj „luksuz“) daleko je veća od onoga što oni mogu da zarade. Onlajn časovi engleskog ne mogu da kupe mir od prolaska roditelja kroz njihovu spavaću sobu na putu do zamrzivača. Autorka nas je postavila u vizuru pratilaca jednog sasvim običnog, najobičnijeg toplog dana u životu ovih mladih ljudi. Pojačano insistiranje na svakodnevici dobar je put za priču koja pripoveda o životu bez perspektive. Planovi o zajedničkom životu i sulude računice su samo oblik eskapizma i ono dobro nam poznato – da prođe dan, da ubijemo vreme. Jednako kao što je prenaglašena seksualnost i insistiranje na primarnim instinktima beg. Beg od razgovora, beg od suočavanja sa problemima, beg od sagledavanja i prihvatanja realnosti takve kakva (nažalost) jeste. Čak i izlazak devojke iz najužeg kruga njenog mikrosveta, odlazak kod prijatelja, takođe biva njeno oslanjanje na ženstvenost i manipulaciju u skladu sa tim. Tupe udarce kao da tokom čitavog filma čujemo jednakim tempom. Svi sede tavoreći od danas do sutra dok ventilator (sprava koju i mi milenijalci jedva pamtimo) pokušava da otera vrućinu koja guši. Nepodnošljivu vrućinu samo na kratko prekida manje stilizovana, dnevno – politička minijatura u kojoj se pojavljuje komunalna policija i koja, ovako postavljena, kao isuviše direktan znak stilski ne pripada ovom suptilnom filmu. Priča se završava na slavskom ručku upućenim pitanjem glavnoj junakinji – „Koju slavu vi slavite?“. Da li je slava predstavljena kao malograđanski čin ili je moguće pronaći i drugačija tumačenja? Šta nama znači prepoznavanje tog dela obaveznog etosa? Tačnije, šta autorka želi da nas zapravo pita (ili nam poruči) na kraju svog ostvarenja? Da je tradicija nešto što pripada samo ljudima koji pričaju punih usta? Da je slava samo povod da se počastimo nešto ukusnijom hranom sa (opet jednako) skromne trpeze? Ili su ti sitni rituali derivati nekih pređašnjih vremena, poput okupljanja porodice oko hrane i vatre, te je upravo to ono što daje prostora za happy end. Naravno, pod uslovom da prihvatimo da su naši srećni krajevi uvek nešto gorči od standarda ostatka sveta. Taj kratki trenutak spokoja i privid da smo dobro već je dovoljan praznik.
Autorka filma, obrazovana kao filmska rediteljka, uspešno se izborila sa scenarijem. Veoma kompleksnu i u srži iznimno potresnu priču ispričala je jednostavnim i svedenim scenarističkim sredstvima. Dosledan u pogledu narativa, skoro simetrično napisanih scena scenario rediteljke Šarović prikazuje fragmente iz života mlade devojke iz Beograda. Razgovornim stilom napisani dijalozi, poprilično svedeni i opšti, još jedno su sredstvo scenarija kojim se svedoči o nedostatku prave komunikacije, neophodnosti izražavanja svojih misli i praznim rečima što dolaze iz pune glave.
Rediteljski Maša Šarović u filmu „Najtopliji dani leta“ pravi kolaž lepih fotografija (direktor fotografije: Marko Milovanović). Statični kadrovi, estetski izuzetno ukomponovani, i kamera kojoj, uz čini se dobro razrađen mizanscen, prilaze (i od nje odlaze) akteri tokom dijaloških scena. Što se kompozicije kadra tiče primetna je naklonost simetričnom raspoređivanju u okvirima ivica slike koja, iako ne originalna, dobro sprovedena prija oku. Insistiranje na mirnoći kamere je u skladu sa letargijom aktera koji žive bez ikakvih zadovoljstava – čak i kada ih doživljavaju. Fotografija mahom svetlih tonova, daleko više u enterijeru, daje prikaz teskobnog života kog smo apsolutno svi vrlo svesni i vrlo ne radimo ništa po tom pitanju.
Mlada glumica Jovana Gavrilović je, bez potrebe za skromnošću, jedna od najboljih glumica mlađe generacije veoma specifičnog izraza. Uloga devojke u filmu „Najtopliji dani leta“ nije izuzetak od pravila. Zanimljivo je kako Gavrilović i pored sve autentičnosti nikada ne pretera i ne nadglasa lik koji tumači. Njen direktni partner Marko Vasiljević dobra je glumačka podrška. U dobro poznatim, prepoznatljivim okvirima, Gavrilović i Vasiljević uspešno odgovaraju poverenom im zadatku.
Ali, da li je film Maše Šarović opšte mesto kada se stavi u kontekst savremenog srpskog filma – sa posebnim akcentom na mlađe autore, tek svršene studente Fakulteta dramskih umetnosti? Ostvarenju „Najtopliji dani leta“, koje jednako dobro održava atmosferu i gradi priču, nemamo šta krupno zameriti osim što ne donosi ništa novo. Uobičajen narativ domaćeg filma, besparica kao lajtmotiv, mladi, nesnađeni i bez motivacije, lake droge za dobro jutro i neizostavno (zlo)upotrebljavanje seksualnosti svojstveno je mladim filmskim stvaraocima. Mahom studentski filmovi obitavaju u idejno/narativnoj sigurnoj zoni koju začine različitim vizuelnim poetikama. Opravdanje ili tačnije objašnjenje ove tendencije ka unificiranju možemo tražiti u tome da je u pitanju generacijski problem koji kao najmanji zajednički sadržalac nas sve jednako progoni. A svi krećemo od sebe i (bar u početku ako ne zauvek) pričamo neke naše priče o nekim našim ljudima. Ipak, put možda počinje tek tamo gde izbegnemo obrazac i napravimo neku grešku.
Film Maše Šarović ostaje kao dobar film perspektivne mlade autorke čiji je rediteljski rukopis izdvaja iz mase dovoljno da uzburka mirnu vodu po kojoj je, među ostalim studentima, plutala.
