SRB ENG

Iris Blauenštajner: Volim kada u filmu postoji slobodan prostor

25. окт 2019. | Autor: Borisav Matić



Volim kada u filmu postoji slobodan prostor u koji gledaoci mogu da zarone i da sami dovrše neki deo naracije, možda da i sami do kraja izgrade neke likove. Ja lično volim da budem veoma aktivna dok gledam filmove i želim publici da omogućim isto dok gledaju moje filmove. Dam im neke smernice kako bi trebalo da razmišljaju i da se osećaju, ali ih onda ostavim na miru i pustim ih da interpretiraju shodno svojim iskustvima i stavovima.

Srpska publika je imala prvi put priliku da se susretne sa radom austrijske rediteljke Iris Blauenštajner na prošlogodišnjem beogradskom Alternative film/video festivalu na kom je učestvovala sa filmom Druge slike koji je odlikovan specijalnom nagradom. Kao proizvod toga, ove godine je autorka bila gošća na rezidencijalnom programu galerije „Nadežda Petrović“ u Čačku gde je, između ostalog, organizovana izložba njenih kraćih i eksperimentalnijih ostvarenja, kao i projekcija njenih dužih filmova. Iris Blauenštajner se u trenutku izlaska ovog intervjua nalazi u Beogradu na rezidenciji gde se u okviru Akademskog filmskog centra takođe organizuje projekcija njenih filmova. Koristimo priliku da sa Iris razgovaramo o njenom radu, pristupu filmu i boravku u Srbiji.

Tvoj film je prikazan na Alternative film/video festivalu i zahvaljujući njemu si dobitnica specijalne nagrade „Sonja Savić“. Zbog toga si u oktobru na rezidenciji u Čačku i Beogradu gde, između ostalog, radiš i na svom sledećem filmu. Da li bi mogla da nam kažeš nešto više o tvom trenutnom projektu?

Da, radim na jednom dugotrajnom projekatu na kome ću raditi narednih deset godina. Projakat je o Evropi i o evropskim gradovima. Trenutno sam na početku i i dalje osmišljavam koncept. Za sada znam da će to biti dugometražni film koji će biti ekperimentalan, ali i narativan, mada još uvek ne znam precizno kakva će forma biti. Nadam se da ću uhvatiti atmosferu razvoja koji će se dešavati u toku narednih deset godina na različitim mestima i u različitim vremenskim periodima. Volela bih da sve to prikažem iz subjektivne i lične perspektive. Sada snimam određene zvukove, upoznajem ljude i radim intervjue sa njima…

Pomenula si forme… Zanimljivo je da si se bavila gotovo svim formama – dokumentarnim, eksperimentalnim, igranim… Ali kakve god forme koristila, u tvom radu se prepoznaje atmosferičnost kao najvažniji aspekt filma.

Za mene je atmosfera najznačajniji element filma. Volim atmosferu koja vas natera da budete znatiželjni i koja vas ostavlja bez konačnog odgovora na neka pitanja. Postoji toliko mogućnosti… Neke stvari se dešavaju, neke ne, neke naslućujemo, a neke su snažnije od drugih. Volim kada u filmu postoji slobodan prostor u koji gledaoci mogu da zarone i da sami dovrše neki deo naracije, možda da i sami do kraja izgrade neke likove. Takođe mislim da je zvuk veoma važan jer on utiče dosta na atmosferu. Ja lično volim da budem veoma aktivna dok gledam filmove i želim publici da omogućim isto dok gledaju moje filmove. Dam im neke smernice kako bi trebalo da razmišljaju i da se osećaju, ali ih onda ostavim na miru i pustim ih da interpretiraju shodno svojim iskustvima i stavovima.

Smatram da takav pristup zaista funkcioniše u tvojim filmovima. Kada smo u galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku imali razgovor sa publikom o tvojim filmovima, zadržali smo se na tumačenju filma Znoj. Reč je o polučasovnom igranom filmu o odrastanju dve tinejdžerke koje ispoljavaju agresiju i prema sebi ali i prema drugima. Jedan gledalac je film interpretirao kao kvir priču o dve tinejdžerke koje potiskuju svoju lezbejsku ljubav, zbog čega se u njima stvara agresija. Reč je, dakle, o jednom slobodnom tumačenju koje ipak nije nasilno učitavanje, zar ne?

Tako je. Zapravo, film je prikazivan na kvir festivalima iako, moram da priznam, moja namera nije bila da napravim lezbejsku priču. Mada sam donekle znala da će postojati mogućnost za takvu interpretaciju. Pokušala sam da izgradim ambivalentan odnost između njih. Obe imaju po petnaest godina i ni one same nisu sigurne da li su deca ili odrasle ili nešto između. Zbog toga one i imaju dosta mogućnosti, imaju širok repertoar ponašanja – mogu da rade neke detinjaste stvari, ali i stvari koje su svojstvene za odrasle. One se igraju i isprobavaju razne mogućnosti. Možda će odrasti i postati lezbejski par, a možda i neće. Nije mi važno da kategorizujem njihov odnos. Jedna drugoj se sviđaju i to je to. Ali mi se dopala njegova interpretacija iz frojdovskog i psihoanalitičkog ugla.

Čini mi se da su Druge slike i Jedna od njih peva tvoja dva najeksperimentalnija filma. Simptomatično, i u jednom i u drugom se baviš temom memorije – digitalne i ljudske memorije. U Drugim slikama se poigravaš granicom između ljudske i digitalne memorije, a u Jedna od njih peva uzimaš scenu iz Šternbergovog filma Plavi anđeo i svu pažnju fokusiraš na statistkinju koja je gotovo nevidljiva. Njene telesne konture nisu precizne, jer je ipak u pitanju film iz 30-ih godina, te se postavlja pitanje da li je identitet ove osobe uopšte zapamćen. Da li smatraš da ova dva filma korenspondiraju?

Oba filma su eseji, tako da postoji tekstualni, slikovni i zvučni slojevi. Uvek me interesuju stvari koje su skrivene i pokušavam da zapitam gledaoce vidljivim sredstvima. Kombinujem te slojeve filma kako bih stvorila osećaj „da smo negde između“. Inače se dosta interesujem za temu memorije. Takođe sam napisala roman Kopfzecke – na nemačkom je, još uvek nije preveden, nadam se da će uskoro biti. Reč je o romanu u čijem je fokusu odnos između ćerke i majke koja ima Alchajmerovu bolest. Ćerka pokušava da izvuče neke majčine tajne koje su joj potrebne kako bi u potpunosti spoznala svoj identitet, a majka umire… Postavlja se pitanje šta se dešava sa pamćenjem ako svi ljudi koji ga poseduju umru. Mislim da je za mene pitanje pamćenja izuzetno važno.

Sa druge strane, tvoj verovatno „najklasičniji film“ je dokumentarac Odmor, o putnicima koje si snimala kraj puta. Snimala si radnike, vozače kamiona, ljude na odmoru, itd. Parafraziraću citat jedne osobe iz filma – ovde na putu je svejedo da li ste bogat ili siromašni, mladi ili stari, levičari ili desničari, ovde smo svi jednaki. To je jedna divna, romantizovana rečenica. Sa druge strane, iz filma je jasno da određeni ljudi provode veoma teško vreme na putu, poput vozača kamiona, dok drugi, poput ljudi na odmoru, uživaju. Ista osoba koja je psihoanalitički tumačila Znoj je primetila u ovom filmu razliku između ljudi koji dolaze iz istočne Evrope (uglavnom vozači kamiona) i iz zapadne (uglavnom ljudi na odmoru). I, naravno, Austrija je tu na raskršću puteva, gde je film i sniman. Da li je sve ovo proisteklo iz tvoje namere?

Otišli smo na lokaciju – put u okolini Beča – i nismo znali ko će doći. Vozači kamiona su ostajali na pauzi u proseku četiri sata, a neko ko je kampovao je ostajao i po dva dana, po neko čak i duže.  Morali smo da se prilagođavamo ljudima. Snimali smo u avgustu 2015. i bili smo na lokaciji 15 dana. I ja sam se na kraju iznenadila rezultatom, nije bila moja namera da na taj način vršim podelu ljudi.

Dakle, ponovo je reč o filmu sa otvorenom strukturom koji dozvoljava široku interpretativnu slobodu gledaocima, ali je reč i o minimalnom rediteljskom uplitanju u stvarnost koju film prikazuje.

Zapravo, imali smo veoma striktan koncept jer ja volim da planiram snimanje dosta detaljno. Međutim, kada smo bili tamo, stvari su se dešavale ispred naših očiju  i u jednom trenutku smo koncept stavili sa strane i prepustili se gledanju onoga što je zaista ispred nas. Uvek imam veoma jasan plan, ali se i prilagođavam situaciji jer ne želim da primoravam bilo koga ni na šta. Mada, potrebno je da se na kraju dobije film sa početkom i krajem i sa razvojnim lukom, pa su uvek po sredi oba principa. Želim da budem vrlo otvorena jer smatram da je život dosta bogatiji nego što mi mislimo i uvek se stvore razni pokloni i iznenađenja kada snimamo filmove, ali – kao što rekoh – na kraju ipak moramo da ih složimo (smeh).

Provodiš određeno vreme ovde u Srbiji, u Čačku i u Beogradu, a dobitnica si nagrade koja nosi naziv poznate i cenjene srpske glumice. Da li si imala vremena da istražiš srpsku kinematografiju i kako ti se ona čini?

Gledala sam filmove Sonje Savić dok sam bila u Čačku, dobila sam ih iz galerije „Nadežda Petrović“. Neki su bili prevedeni na engleski, ili bar njihovi delovi, pa sam mogla da ih gledam, dok su neki bili isključivo na srpskom i to mi nije olakšalo situaciju (smeh). Ali su mi se dopali. Veoma su razigrani. Više su me zainteresovali filmovi koje je Sonja Savić režirala, zapravo više od filmova u kojima je ona glumila, iako znam da je prvenstveno poznata kao glumica. Uz pomoć njenih filmova sam dobila obris stanja koje je ovde bilo 90-ih. Takođe sam primetila toliko različitih priča i slojeva… izuzetno mi se dopalo. Mislim da će mi biti vrlo inspirativno iako nisam trenutno sigurna na koji način.

 

FOTOGRAFIJA: Natascha Unkart

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.