SRB ENG

JELENA MAKSIMOVIĆ: SLOBODA JE MOJA NAJBITNIJA TEMA

Intervju sa montažerkom i rediteljkom Jelenom Maksimović

01. avgust 2020. | Autor: Ivona Janjić



Jelena Maksimović mlada je montažerka koja je samo u prethodnih deset godina bila angažovana na preko četrdeset filmova, srpskih, regionalnih i evropskih. Osim montažerskog rada, Maksimovićeva i režira filmove. Njen najnoviji film „Domovine“ po scenariju Olge Dimitrijević nedavno je prikazan na festivalu FID Marsej (FID Marseille) u Francuskoj.

Ipak, Jelena je svoje zanimanje za film pronašla dok je studirala da postane, kako kaže, podvodni arheolog:

„Svoje filmsko obrazovanje započela sam u centru za vizuelne komunikacije „Kvadrat“. Tada sam studirala Filozofski fakultet u Beogradu i želela da postanem podvodni arheolog. Međutim, tokom upoznavanja procesa stvaranja filma, počela sam da shvatam da je montaža ipak najizazovnije zanimanje za mene. Upisala sam Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu (FDU) iz drugog puta i nakon toga godinama nisam normalno spavala. Montirala sam.“

Tematska i žanrovska raznovrsnost filmova na kojima je Jelena Maksimović do sada radila vrlo je upadljiva. Sarađivala je na velikom broju dokumentarnih filmova potpuno raznorodnih estetika. Neki od njih, kao „Centar“ Ivana Markovića, ne razmatraju velike, nepoznate teme i ličnosti, već nešto sasvim blisko — propadanje beogradskog Sava Centra. U dugim kadrovima, film prati ljude koji, neuporedivo manji od tog megalomanskog prostora, predano održavaju građevinu prošlosti. S druge strane, svoj doprinos dala je i tako apartnim dokumentarnim filmovima, kao što su „Ja kad sam bila klinac, bila sam klinka“ Ivane Todorović, koji govori o Goci, transrodnoj ženi, i kroz njenu prizmu ispituje položaj transrodnih ljudi u Srbiji, zatim „Srećan božić, Yiwu“ i „Zid smrti i tako to“ Mladena Kovačevića, koja se oba bave vrlo posebnim, neobičnim pojavama — fabrikama božićnih ukrasa u kineskom gradu Jivu, i životom Brankice Nađ, akrobatkinje na „zidu smrti“ — kružnom buretu visine šest metara, unutar koga ona vozi motor, prkoseći gravitaciji.

„Projekte biram na osnovu intuicije i osećaja vezanom za ljude sa kojima bi trebalo da sarađujem. Ipak, najvažniji kriterijum vezan je za samu prirodu filma i moju eventualnu sposobnost da mu doprinesem. Skoro sve filmove na kojima sam radila veoma volim i mislim da su svi bili izazovni na svoj način. Ipak, izdvojila bih kratki film Vladimira Perišića „Naše će sjeni“, film Vlade Škafara „Mama“ (prvi dugometražni film koji sam montirala), „Teret“ Ognjena Glavonića i „Ti imaš noć“ Ivana Salatića.

Ali, ako se kratko zadržimo na ovom delu tematske raznolikosti, možda ćemo neočekivano uočiti razlog zašto je Jelena Maksimović „najuposleniji“ montažer mlađe generacije, kako se to često govori. Estetika dokumentarnog filma „Centar“ već je gore bila markirana. Pozabavimo se, u najvažnijim crtama, estetikom filma „Ja kada sam bila klinac, bila sam klinka“ Ivane Todorović, na primer. Reč je o intimnom kratkometražnom dokumentarnom filmu, koji prodire u lične prostore, bez ulepšavanja prati jednu ženu koja „želi da bude vidljiva, da bi bila nevidljiva“. Ti dugi kadrovi uverljivi su toliko da se čini kao da je u pitanju igrana forma. Zaista, i u „Centru“, visokosimboličkom ostvarenju, i u ovom filmu, jasnom i prizemnom, bez visokih refleksija, Jelena Maksimović jednako daje svoj doprinos, jednako dobro se prilagođava i ukršta, sjedinjuje….. oprečne estetike i od oba stvara celovita umetnička dela.

Iako smo do sada govorili uglavnom o dokumentarnim filmovima, Jelena Maksimović sarađivala je i na velikom broju igranih filmova, domaćih, regionalnih i evropskih.

„Saradnja sa ljudima iz regiona mi je neverovatno bitna. Bez toga ništa ne bi imalo smisla. Zanimaju me naši prostori, ljudi i jezici i želim zauvek da učestvujem u filmovima koji se bave njima.“

I u ovim saradnjama se može uočiti ista ona raznovrsnost koja odlikuje i dokumentarne filmove. Njeno ime pojavljuje se u filmovima poput „Ja sam Frenk“ Metoda Peveca, „Teret“ Ognjena Glavonića ili „Mamonga“ Stefana Maleševića. Dok „Ja sam Frenk“ govori o posledicama raspada Jugoslavije u jednom dugoročnom i ličnom planu, gde je Jugoslavija jedan daleki ideal, „Teret“ se bavi gotovo direktnim posledicama ratova devedesetih, koji su mnogo više i mnogo drugačiji od onoga kako su prikazani u filmu „Ja sam Frenk“ − o moralnom i fizičkom teretu jednog vozača kamiona koji prevozi leševe albanskih civila sa Kosova do masovnih grobnica kraj Beograda. Dâ se pretpostaviti da je rad na ovom filmu, zahtevnom na svaki način, bio izrazito izazovan. Sa treće strane, „Mamonga“ ne teži da govori ni o kakvom širem kontekstu, već o disfunkcionalnim porodicama koje su prikazane kroz tri vremenski udaljene priče. Čini se da je bezbedno reći da „Mamonga“ stoji nasuprot prethodna dva pomenuta filma, a da je Maksimović uspela da dâ izuzetan doprinos svakom od ovih ostvarenja.

Osim montažerskog rada, Jelena Maksimović je i rediteljka. Čini se da se raznovrsnost koja odlikuje njena montažerska ostvarenja, jednako karakteristična i za njen rediteljski rad. Film „Taurunum Boy“ stilizovani je dokumentarac režiran  u saradnji sa Dušanom Grubinom, a govori o odrastanju mladića nakon osnovne škole u Zemunu, gde je Zemun uzet za simbol konteksta koji zahteva „mačoizam“. Stilski ga odlikuju sve one letnje scene koje biste i očekivali od tih mladih zemunskih tinejdžera: rođendani, baklje, gluvarenja. S druge strane, njen najnoviji film „Domovine“ govori o ženi koja je u istinskoj i simboličkoj potrazi za domom i domovinom. Filmom dominiraju lirični kadrovi pejzaža, zime i leta u grčkom selu, dugi kadrovi napuštenih enterijera, sa primesama dokumentarističkog pristupa. Scenario za ovaj film je potpisala Olga Dimitrijević.

„Taurunum boy“ i „Domovine“ su dva potpuno različita filma, tokom čijeg stvaranja smo želeli da ostvarimo ideje koje su nam zanimljive u strukturalnom i narativnom smislu. Smatram da je prirodno da oba filma sadrže poneke elemente, ideje ili čak male omaže filmovima koje volim ili koje sam montirala. Možda je zanimljivo što su oba filma veoma lična − „Domovine“ su film posvećen mojoj baki i bave se potragom za domom u bukvalnom i poetskom smislu, dok je „Taurunum boy“ film posvećen Zemunu, mom rodnom kraju.

Pa ipak, postoji nešto što bi se nazvalo zajedničkom niti dosadašnjeg filmskog opusa i rada na filmu Jelene Maksimović, što bi i objasnilo težnju da se svaki film sagleda na njemu svojstven način, bez apriornih ubeđenja i predrasuda.

„Sloboda je moja najbitnija tema u svakom smislu. Sloboda govora, izražavanja, bavljenja stvarima koje volimo na način na koji volimo. Sloboda koja nam je svima neophodna, a imamo je sve manje.“

Osim filmskog, Jelena Maksimović bavi se još i pedagoškim radom. Predaje na Fakultetu za medije i komunikaciju na nekoliko različitih modula.

„Za mene je najvažnije da pokušam da prenesem svoje dosadašnje iskustvo i ljubav prema filmovima koji su me promenili u profesionalnom i životnom smislu. Mlade ljude treba pozivati na hrabrost, a upozoravati na lenjost i letargiju.“

Nagradu „Marko Glušac“ za najperspektivnijeg mladog montažera, odnosno montažerku, Jelena Maksimović je dobila 2017. godine. Pitamo je − koliko priznanja u Srbiji imaju suštinski uticaj na razvoj jedne mlade umetnice, odnosno umetnika?

„Svako priznanje je značajno, ali nije presudno. Ponekad mi se desi da najbolje ideje dobijem kada priznanje izostane…“

 Čak iako je stvaralačke slobode sve manje, Jelena Maksimović nastavlja da stvara.

„Domovine“ su tek započele svoj festivalski život. Nakon svetske premijere na festivalu FID Marsej u Francuskoj, regionalnu premijeru imaće na DokuFest-u u Prizrenu. Završili smo montažu filmova „Elegija lovora“ Dušana Kasalice, „Pejzaži otpora“ Marte Popivode i „Kelti“ Milice Tomović i ti filmovi polako počinju da traže svoje mesto na festivalima. U toku je montaža filmova „Gorka vrela“, Kumjane Novakove i Giljerma Karerasa-Kandija (Guillermo Carreras – Candi), „Orkester“ Matevža Luzara i „Bez“ Luke Papića. Takođe radim na svom obrazovanju u okviru doktorskih studija na FMK i to me u ovom trenutku podjednako raduje koliko i film.“

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.