Jugoslovenska kinoteka je nedavno javnosti obznanila listu od sto srpskih filmova koji su, nakon glasanja za to pozvanih, proglašeni kulturnim dobrom; a pred čitaoce je tokom ovog meseca stigao prvi broj filmskog časopisa Kinoteka. I to nije sve… Iza Jugoslovenske kinoteke je godina puna i drugih događaja i poduhvata, a dosta toga sledi u godini koju smo načeli. Više saznajte iz razgovora sa Jugoslavom Pantelićem, direktorom ove kuće.
Kako vam izgleda 2016? U retrovizoru, naravno, kada je reč o delovanju i ostvarenom u radu Jugoslovenske kinoteke u toj godini?
Hvala Vam na džentlmenskom pitanju na početku razgovora. Ono se obično postavlja sagovorniku da bi iskoristio priliku da kaže nešto lepo o svom radu i dostignućima. Ipak, smatram da sam na poziciji koja od mene zahteva delovanje o kome vi treba da date sud…
Koja Vam se od prepreka na koje ste naišli čini najizazovnijom za savladavanje u skoroj budućnosti?
To je vrlo kompleksno pitanje. Treba imati u vidu da je, nakon što sam imenovan za direktora Jugoslovenske kinoteke, nažalost, već bilo kasno za rešavanje nekih „prepreka”. Ipak, sve sam učinio da ublažim potencijalne loše posledice na način koji mi dozvoljava pozicija na kojoj se nalazim. Izazova je mnogo, a ono što je izvesno jeste odlučnost i spremnost da u svakom od njih pobedi film.
Predstavljen je i prvi broj novopokrenutog časopisa Kinoteka, recite nam nešto više o ciljevima, planovima…
Reč je o evolutivnom pomaku naše donedavne mesečne publikacije. Sadržajniji, redizajnirani i za vreme u kome živimo prihvatljiviji program Jugoslovenske kinoteke stavili smo u okvir modernog filmskog časopisa, animirali neke od autoritativnih imena da nam se pridruže i sa Kinotekom izašli u javnost. Časopis je moguće naći u Kinoteci, DKC-u, DOB-u, bioskopu Fontana, kao i u Nišu, Novom Sadu i drugim gradovima širom Srbije, ali i u Puli, Zagrebu, Sarajevu.
Dosta pažnje a pomalo i bure u filmofilskoj javnosti pokrenula je Kinotekina objava sto najboljih srpskih filmova. Objasnite, kako je tekao odabir, koji su bili kriterijumi, koje su bile najprisutnije nedoumice, kako Vama lično izgleda krajnji izbor?
Stvar je sasvim jednostavna. Svi filmovi (negativi slike i tona) zavedeni u registru Jugoslovenske kinoteke jesu kulturna dobra nad kojima se sprovodi Zakonom predviđen način čuvanja, korišćenja i održavanja. Zakon o kulturnim dobrima omogućava Kinoteci da pokretna kulturna dobra, dakle, filmove, proglasi kulturnim dobrima od velikog značaja, te da to predloži resornom ministarstvu, a ono, ukoliko se saglasi, podnese parlamentu na usvajanje odluku da filmovi koji ispunjavaju zakonom predviđene standarde postanu kulturno dobro od izuzetnog značaja. Jugoslovenska kinoteka je 1980. i 1991. posredstvom tadašnjih resornih ministarstava predložila deo svog filmskog fonda (do 1945. godine), a parlament doneo odluku o njegovom proglašenju za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Na taj način samo četiri srpska igrana filma dobila su tu kategorizaciju (S verom u Boga, Nevinost bez zaštite, Rudareva sreća i Grešnica bez greha). Najstariji srpski igrani film Karađorđe (1911) nije bio obuhvaćen odlukom iz 1991. jer je pronađen znatno kasnije. Od 1992. do 2016. Jugoslovenska kinoteka nije iskoristila svoje pravo da proglasi filmove kulturnim dobrom od velikog značaja (na šta ima pravo), niti da predloži filmove koje bi parlament proglasio kulturnim dobrom od izuzetnog značaja. Negde u to vreme desila se privatizacija velikih srpskih filmskih produkcijskih kuća. U proleće 2016. Jugoslovenska kinoteka započela je pripremu proglašenja prvih sto domaćih filmova kulturnim dobrom od velikog značaja. Najpre je ustanovljen pravilnik, preispitivan svaki naslov snimljen od 1911. do 1999. i sačinjena lista onih filmova koji po zakonu mogu biti tretirani kao srpski. Kod takvog izbora nisu postojale nikakve nedoumice. Imate filmove koje su proizvele srpske filmske produkcije, imate filmove u kojima su naše produkcijske kuće manjinski participirale i imate filmove koji su snimani bez novca iz Srbije, ali u kojima su značajno učešće uzeli profesionalci iz Srbije, i u tim slučajevima primenjuje se sistem bodovanja. Određene delatnosti važne za nastanak filma nose tri, dva i jedan poen; skupite 10 i više od ukupnih 19 i film možete tretirati zakonski kao svoj nacionalni film. U toku priprema veoma značajno bilo nam je iskustvo čeških kolega koje su sprovele takav izbor po principu glasanja, za šta smo se i mi opredelili. Čehoslovačko filmsko iskustvo bilo je presudno za odabir modela koji će u našem slučaju biti primenjen na ovdašnje jugoslovensko. Odabrani su filmski kritičari, publicisti, profesori FDU-a, koji nisu učestvovali u nastanku domaćih filmova u označenom periodu. Glasove je prema pravilniku prebrojala komisija i ustanovljena je lista od prvih 100 filmova. Činjenica da mnogi filmovi nisu ušli u prvu grupu proglašenih samo je dokaz kvaliteta naše kinematografije, ali oni će se naći zajedno sa onim nastalim posle 2000. u narednom izboru za kulturno dobro od velikog značaja. Cilj akcije nije bio praviti top-listu, što je postalo očigledno posle objavljivanja odabranih filmova po azbučnom redu ili godini proizvodnje, već načiniti prvi korak ka restauraciji domaćih filmova. Izbor je tekao po planu i pravilniku, a kriterijum je bio prepušten glasačima. U obzir su uzeti svi filmovi koji se na osnovu zakona mogu podvesti pod naš nacionalni film bez obzira na to da li su bili nagrađivani, osporavani, prikazivani na međunarodnim i domaćim festivalima ili jednostavno bunkerisani. Uvođenje kriterijuma bilo bi klasična diskriminacija, pre svega onih filmova koji u vreme cenzure nisu bili ravnopravni s drugima. Da li uopšte treba govoriti da filmovi nastali devedesetih godina prošlog veka nisu imali jednostavan pristup međunarodnoj sceni? Među onima koji su se odazvali glasanju bili su: Steva Jovičić, Tomislav Gavrić, Nevena Daković, Miroljub Stojanović, Ivan Velisavljević, Aleksandar S. Janković, Nikola Lorencin, Srđan Vučinić, Aleksandar Erdeljanović, Dragan Jeličić, Dragan Jovićević, Božidar Zečević, Sandra Perović, Igor Toholj, Dejan Ognjanović, Miroljub Vučković, Dejan Dabić, Nevena Matović, Radoslav Zelenović… Nedoumica nije bilo, zadovoljan sam izborom, uz ogradu da se neki od meni dražih filmova nisu našli na listi prvih sto koje je Kinoteka krajem prošle godine proglasila kulturnim dobrom od velikog značaja. No, uskoro idemo dalje. Sasvim je očekivano da će u budućnosti i filmovi čijeg smo nastanka savremenici imati najviši status koji omogućava Zakon o kulturnim dobrima Republike Srbije.
Da li je ovaj izbor uvod u opsežnu i konkretnu misiju spasavanja i restauracije srpskog filmskog blaga, budući da je to jedna od rak-rana ovdašnjeg filma i kinematografije, i šta tu praktično i koliko sama Jugoslovenska kinoteka može da učini?
Apsolutno. Kinoteka može i hoće da učini sve što može, a to je zaista mnogo. Vlasnici prava ne pokazuju veliko interesovanje za ulaganje u restauraciju, a plašim se da će se, ako ga i budu pokazali, ono zaustaviti na ekonomski najisplativijim naslovima, što nije dovoljno. Realnost upućuje na namenske fondove, ulaganje države, ali i, zašto ne reći, društveno odgovorne kompanije. Takve restaurisane kopije bi, dok vlasnik filmskih prava ne bude u mogućnosti da nadoknadi uložena sredstva, bile prikazivane u dvoranama Kinoteke, te u dogovoru s nosiocima prava na festivalskim retrospektivama u zemlji i inostranstvu. To se ne odnosi na komercijalnu eksploataciju sadašnjih nerestaurisanih kopija, na koju pravo polaže vlasnik filmskih prava, baš kao i do sada. Izuzev filmova Gorana Pakaljevića, za čije je restaurisanje država pre deceniju izdvojila sredstva, i to povodom njihove retrospektive, i četiri filma (Karađorđe, Plastični Isus, Beograd, prestonica Kraljevine Jugoslavije) čije je restaurisanje sprovela Jugoslovenska kinoteka, srpski igrani filmovi nastali posle 1945. nisu restaurisani. Da li država treba da ulaže u restauraciju pokretnih kulturnih dobara (ili kulturnih dobara od velikog značaja) i pored toga što više nisu u njenom vlasništvu? Da. Da li na taj način država omogućava privatnim vlasnicima da raspolažu restaurisanim kopijama filmova u čiju restauraciju nisu uložili sredstva? Da. Da li je to u redu? Nije. Postoji li način da se sve to završi dobro po film? Postoji, a ovo je prvi korak ka tom cilju.
Šta dalje, šta je ono što nam sprema Jugoslovenska kinoteka za godinu koju smo upravo načeli?
Mnogo toga je u pripremi. Izložbe (stvaralaštvo scenografa Veljka Despotovića), izdavaštvo (Svetislav Ivan Petrović), nastavak digitalizacije, restauracije (iznenađenje na FEST-u), izrada novih kopija, otvaranje legata, dalji plasman časopisa Kinoteka, organizacija Festivala nitratnog filma, širenje digitalnog odeljenja, organizacija izložbi u Srbiji i inostranstvu, objavljivanje kolekcije blu-rejeva i DVD-eva u našoj ediciji i još mnogo drugog.
Razgovarao: Zoran Janković