SRB ENG

Ko zna kakav srpski dečiji film?!

Intervju sa rediteljem Raškom Miljkovićem

02. jun 2020. | Autor: Mina Stanikić



Negde s proleća pre dve godine debitantski dugometražni film reditelja Raška Miljkovića, „Zlogonje“, imao je premijeru na dečijoj ediciji prestižnog Internacionalnog filmskog festivala u Torontu (TIFF Kids) i mnogi domaći mediji preneli su radosnu vest. Kada je film na tom festivalu osvojio i nagradu žirija mladih, još je više medija prenelo još radosniju vest. „Zlogonje“ su postale čest predmet novinskih članaka i razgovora, često posećen film u bioskopu, pa su tako čak i moji roditelji, koje je dečija tematika odavno prestala da zabavlja i zanima, rado čekali Božićno jutro 2019. godine kako bi uključili RTS i gledali „Zlogonje“. Sudeći po višemilionskoj gledanosti, verovatno nisu bili jedini roditelji dece u ranim i kasnim dvadesetim koji su tog jutra seli ispred TV-a i uključili RTS. Bilo je nečeg vrlo egzotičnog u vezi sa „Zlogonjama“, neočekivanog i nenadanog, a jedna od neočekivanih i nenadanih stvari bila je upravo činjenica da je u pitanju celovečernji domaći film namenjen deci, s obzirom da ih je do „Zlogonja“ u prethodnoj deceniji bilo svega – jedan.

Pre „Petog leptira“ Milorada Milinkovića iz 2014, u ovom veku videli smo još samo dva domaća filma za decu, „Agi i Ema“ Milutina Petrovića i „Princ od papira“ Marka Kostića, oba iz 2007. godine. Iako u bioskopima filmovi za decu, najčešće animirani filmovi velikih studija, zauzimaju četvrtinu ili čak trećinu repertoara, domaći film za decu očigledno je postao raritet, gotovo izrod, a razlozi tome mogli bi biti mnogi. Raško Miljković i ja spekulisali smo o mogućim, očekivanim ili neočekivanim razlozima nedostatka sadržaja za decu i mlade na domaćoj filmskoj sceni, o potrebi za snimljenim sadržajima za decu, kao i o njegovom iskustvu rada sa decom i još čemu.

Prvi dugometražni igrani film često se shvata kao ritual inicijacije u esnaf filmskih stvaralaca, prvi veliki ritual nakon položenog prijemnog ispita za filmsku školu. U tom smislu, bilo mi je zanimljivo da se neko – Raško − odlučuje da mu prvi film bude film o deci ili za decu, ili, na kraju krajeva, sa decom.

„Meni je taj scenario zaista pao u krilo, nedovršen, doduše. Pročitao sam ga i puno segmenata svog detinjstva prepoznao u njemu. Moj brat je u tom trenutku još uvek bio zagriženi filmadžija i hteo sam da i njemu i sestri, koji su isto deca razvedenih roditelja, kroz film, kao medijum koji je njima jako blizak, probam da pomognem da se neke kockice slože. Ni u jednom trenutku dok sam pravio film nisam razmišljao da li je to film za decu. Meni su „Zlogonje“ film više film o deci, bave se između ostalog i temama koje maloj deci prelete preko glave, dok se u priči sa roditeljima nakon gledanja filma vidi da je ostavio neki utisak na njih.“

Raško kaže da postoji veliki pritisak zbog mišljenja da je prvi film jedina šansa, što često vodi uzimanju zalogaja koji je nemoguće sažvakati.

„Mislim da pri stvaranju bilo kog umetničkog dela moraš da crpiš prvenstveno sopstveno iskustvo. Ako to o čemu pričaš nisi proživeo, kako očekuješ da bude uverljivo? Prvo moraš biti iskren prema sebi. Još na fakultetu sam bio okarakterisan kao reklamdžija, tako da nisam ni imao opterećenje „prvog filma”. Čini mi se da je mnogo lakše da napraviš prvi film ako iz pukog nerazmišljanja nemaš takva opterećenja na umu, nego se prosto baviš samim filmom.“

Gledajući holivudske filmove često mislim kako su njihova deca glumci mnogo uverljivija nego naša, a duboko verujem da njihova deca glumci nisu bolja od naše dece glumaca, već da postoje propusti u radu sa decom kod nas, ili da domaći reditelji radi pragmatičnosti izbegavaju rad sa decom. Raško kaže da je urbana legenda u svetu filmadžija – ne praviti prvi film sa decom i životinjama.

„Ipak, mislim da je mnogo veća stigma u krugovima filmadžija kod nas da je dečiji ili porodični film niža sorta filma i da se zbog toga niko ne upušta u to.“

Raško se, pak, upustio. I to sa tada trinaestogodišnjacima, Mihajlom Milavićem i Silmom Mahmuti.

„Deca na snimanju nisu deca, nego tvoji najbliži saradnici, samim tim ih ne tretiraš kao decu, već kao sebi ravne. Ono što je najvažnije od svega kada je gluma kod dece u pitanju jeste da oni, za razliku od odraslih glumaca ne znaju šta je kontekst, podtekst, oni se prosto nađu u datoj situaciji i vrlo organski reaguju na nju. U radu sa decom nema mesta mistifikaciji, jer što više budeš mistifikovao, to će njima biti sve manje jasno, a samim tim će i performans da pati. Kada smo našli Mihu i Silmu, koji igraju Jovana i Milicu, dva meseca smo se bavili isključivo emocijama. Jedan od mojih najboljih drugara sa fakulteta, Mata Popović, koji je glumac po vokaciji i koji u filmu igra fizioterapeuta Đorđa, bio je moja desna ruka i acting coach. Nas četvoro bismo se nalazili dva, tri puta nedeljno i prošli bismo kroz scenario kao kroz priču, pričajući šta znači kad si ljut, kako se osećaš, šta ti se dešava sa licem, da li ti se menja glas. Svaku emociju smo secirali i pravili neke vrste igrica od toga, moralo je biti zabavno da bi koncentracija ostala na nivou. Pre nego što uđe u kadar dete mora da zna kako se oseća, a da li će omašiti repliku ili ne, to je najmanje važno. U radu sa decom potrebno je strpljenje, biće 1000 pitanja, a ti moraš imati 1001 odgovor, moraš ostati sabran i odgovarati na pitanja kakva god da su. Ako tako budeš postupao, onda češ uspeti iz njih da izvučeš ono što ti treba, a to je životni performans.“

I Silmi i Mihajlu „Zlogonje“ su bile prvi film. Kao, uostalom, i Rašku, ali i producentkinji Jovani Karaulić, scenaristi Marku Manojloviću, direktoru fotografije Mikši Anđeliću, kostimografkinji Mileni Milenković.

„Bili smo grupa debitanata koja se skupila oko projekta koji nam je jako važan. Bilo je – ili ćemo ovo uraditi kako treba, ili ćemo crći. Na setu smo delovali kao velika porodica, ni u jednom trenutku nismo to što radimo prikazivali kao šljaku, već smo došli da se igramo, pa ćemo uz to i napraviti nešto zabavno. Valjda zato što smo svi debitanti, i mi smo bili kao neka „filmska deca“. Do trenutka dok film nije bio završen nismo razmišljali o životu tog filma. Sumanutom srećom smo i pre nego što smo počeli da snimamo upoznali jednu simpatičnu Nemicu, kojoj se dopao pitch i koja je kasnije pogledala rough cut filma i ponudila da nas zastupa. Ona je rekla da misli da je najbolje da idemo prvo na TIFF, pa ovamo, onamo i tako smo na kraju dogurali do Sandensa. To je bila, kao i sve u životu, gomila sumanutih okolnosti i sreće.“

„Zlogonje“ i dalje žive svoj festivalski život, a Raško je pre svega par dana imao (onlajn) Q&A sesiju u Torontu, gde je film imao 67. festivalsko gostovanje po redu, uz 34 osvojene nagrade. Dug festivalski život i mnogobrojne nagrade nesumnjivo prijaju, ali koliko rad na dečijem sadržaju prija finansijski?

„U Srbiji ne sme da se misli o zaradi. Mislim da ako si filmski reditelj, finansijska dobit ne sme da ti bude nešto čime se vodiš – da li ću zaraditi pare ako budem radio ovaj film – nećeš! Ono malo filmova koji su profitabilni svakako ne potpadaju u slot dečijeg filma. „Zlogonje“ sam radio skoro tri godine i kada bi se količna novca koju sam dobio za film podelila sa vremenom koje sam proveo radeći na njemu, zaradio bih više novca da sam radio na trafici te tri godine. Racionalno gledano, razumem zašto ne postoji dečiji film u Srbiji. Takmičimo se sa sinhronizovanom Pixar-ovim filmovima, ljudi su često skeptični i roditelj će radije dati 500 dinara na „Incredibles 2“, za koji zna da valja, nego za ko zna kakav srpski dečiji film. Ali, moramo da stvaramo razmišljajući da u filmu postoji nešto više sem zarade.“

„Zlogonje“

Nakon uspeha „Zlogonja“, Filmski centar Srbije je 2019. uspostavio konkurs za dugometražni igrani film za decu i omladinu. Raško je trenutno u komisiji za konkurs za debitantski film, ali je producentkinjaZlogonja“ Jovana Karaulić članica komisije za konkurs za film za decu i omladinu.

„Ima nade. U najgorem slučaju, a voleo bih da se ne razmišlja tako, „hej ovde postoji toliko novca koji niko ne može da uzme, aj’ mi da ga uzmemo“. Neka krene tako, pa će se nešto i razviti. Svakako je bolje da postoji nego da ne postoji. Ne moramo da imamo ljude koji se bave isključivo filmovima za decu, ali hajde da imamo svake godine dvoje, troje koji se „zakače“ i urade jedan dečiji projekat.“

Međutim, uz već pomenute sinhronizovane filmove velikih studija, kao i dostupan onlajn sadržaj za decu, poput Netflixa kojim sve više ljudi u Srbiji ima pristup, postavlja se pitanje potrebe za domaćim sadržajem.

Što se tiče snimljenog sadržaja za decu, tu i dalje vrlo manjkamo. Ne mislim pritom samo na film, nego i na televizijske emisije. Još od Minje Subote se niko ne bavi samo decom, u Jugoslaviji je postojao ustaljeni program za decu, ali toga više nema. Voleo bih da se pokrene neka vrsta televizijskog kanala koja se bavi decom, tinejdžerima, ne mora da bude kanal, može da bude i platforma, poput RTS Planete.

Mislim da je dobro da postoji domaći sadržaj jer se onda bavimo našim svetom i svetom koji je deci prepoznatljiv. Ja sam „odrastao na Holivudu“ i relativno sam normalan, ali mislim da treba da postoji sadržaj koji je ovde kreiran i koji ima veze sa nama, sa okolnostima u kojima živimo, mislim da se tako teme o kojima govorimo lakše prenose. Film može da bude jedno vrlo lekovito sredstvo u socijalnom i emotivnom smislu, koje je lako za progutati.“

Ipak, uprkos oskudnom snimljenom sadržaju, čini se da nade ima makar u polju filmske edukacije dece i omladine.

„Drago mi je da postoji nekoliko radionica koja se bavi edukacijom mladih u sferi filma, Filmkultura, Kritični kamp, koje privlače nove generacije, jer ćemo u protivnom iščeznuti. Vodio sam nekoliko radionica sa Filmkulturom gde su učesnici imali 8 do 10 godina, što mislim da je super starosna dob za uključivanje u film. Ja sam sa 8 godina hteo da budem filmski reditelj, ali ja dolazim iz porodice u kojoj mi je tata filmski reditelj, kao mali sam slobodno vreme provodio na setu. Ako ne pokažeš detetu da postoji ta opcija, neće ni hteti time da se bavi, želeće da bude astronaut.“

Sledeći korak u Raškovoj karijeri najverovatnije će biti serija, a na razvoju scenarija radi sa Borisom Grgurovićem, scenaristom i prijateljem iz srednje škole, sa kojim je svirao u bendovima.

„Boris i ja smo iz zajedničke klike tadašnjeg BIGZ-a i muzičke andergraund scene, a serija na kojoj radimo je utemeljena u taj svet, ali danas. Prati četvoro mladih ljudi koji su sveže upisali faks, zajedno su u bendu od srednje škole, prati revivial underground rock and roll scene, koja se zaista i desila kod nas pre nekih godinu dana sa Hali Galijem. Taj mali korak iz dečijeg filma u tinejdžerske vode mi je delovao i kao logičan korak. Žanr coming of age filma što britanskog, nemačkog, američkog mi je uvek bio uzbudljiv. Kod nas mi je to još interesantnije, jer imamo second ili late coming of age, završio si faks, ušao u kasne dvadesete, a verovatno još živiš sa roditeljima i coming of age proživljavaš u tridesetim.“

Nadajmo se da Miljković-Grgurović nije jedini kreativni duo koji trenutno priprema sadržaj (o omladini) za omladinu (i druge), kao ni da domaći dečiji film u budućnosti neće biti smatran egzotičnim, već sasvim normalnim, jer, kako ono beše – deca su ukras sveta, a na mladima svet ostaje.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.