SRB ENG

KOLEKTIVNO (NE)SVESNO

Kritika filma „Umetnost sećanja“

18. нов 2019. | Autor: Dunja Matić



NASLOV FILMA: Umetnost sećanja

REŽIJA: Jelena Radenović

ŽANR: dokumentarni film

TRAJANJE: 61’

GODINA: 2019

 

Na festivalu Slobodna Zona premijerno je prikazan film Umetnost sećanja, rediteljke Jelene Radenović. Analizirajući mogućnost opstanka umetnosti i njenog značaja u drugačijim istorijskim periodima i društveno-kulturnim kontekstima, a stavljajući akcenat na umetnička dela iz prošlosti, ovaj film istovremeno preispituje kulturne i društvene vrednosti sadašnjosti. Rediteljka filma dovodi u pitanje potrebu za spomenicima u vremenu u kom su građeni, ujedno istražujući njihovu umetničku i društvenu vrednost danas, u drugačijem kontekstu, lišenog vrednosne strukture koja ih je stvorila. Propraćen gromoglasnim aplauzom, uz dodeljeno posebno priznanje u regionalnoj selekciji, o drugom filmu Jelene Radenović važno je govoriti iz više razloga.
Prvi razlog je značaj kulturnog nasleđa. Ovaj dokumentarni film govori o jugoslovenskoj kulturnoj zaostavštini, sa fokusom na spomenicima kulture, monumentalnim spomenicima građenim i čuvanim u vreme socijalizma, a danas skrajnutim, srušenim i aktivno zaboravljenim. Aktivno – jer nije lako zaboraviti nešto što je odmah tu, pred nosom, gromoglasno u svojoj tišini, značaju, pa i samoj veličini, poput spomenika. Umetnost sećanja bez izražavanja ličnog stava i bez emotivnog ili tezično-potpomognutog narativa uspeva da dočara spomenike građene u komunizmu u svom punom sjaju. Posebna pažnja je stavljena na fotografiju filma, koja uspeva da dočara veličinu, monumentalnost i lepotu spomenika u svojoj biti namenjenih real life interakciji; čak i zaista masivni spomenici poput Kadinjače ili Sutjeske Miodraga Živkovića uspevaju da „probiju“ bioskopsko platno i upravo svojom veličinom i lepotom ostave utisak na publiku u jednoj sali. Univerzalni bez obzira na to gde se nalaze, lišeni bilo kakvih simbola (poput srpa i čekića ili zvezde petokrake), o glavnim akterima filma govore i oni sami, što rediteljka vešto dozvoljava dužim kadrovima koji prikazuju kontrast prirode i spomenika, ljudi koji ih (ne)obilaze, akcentujući njihovu neminovnu prisutnost bez obzira da li su pored njih danas ovce ili grupe stranih turista. U tom smislu, autorka dovodi ekipu parkur penjača koji, premda povremeno bez fokusa, nastoje da dočaraju ono što je glavna namena spomenika – interakcija sa publikom, sa posmatračima, koji bi trebalo da mogu da ih sagledaju, dožive, dodirnu. Kroz pažljiv izbor arhivskih snimaka, kojih nema mnogo, rediteljka uspeva da oživi spomenike, istovremeno oslikavajući društvene i kulturne razlike pristupa prema spomenicima u periodu od kad su građeni do danas, te i oni dobijaju svoju ekspoziciju, svoju „ličnu“ istoriju. Film stavlja fokus na umetničku vrednost spomenika, ne nužno na njihov politički ili društveni značaj, te dobro raspoređenim izborom arhivskih snimaka, razgovora sa sagovornicima o njihovoj vrednosti, te samim izborom spomenika o kojima govori (Kadinjača, Moslavina, Kosmaj, Kozara, Sutjeska, Jasenovac…) ona potvrđuje tezu filma – da je kulturna politika u kom su ovi spomenici građeni imala za cilj da ih učini trans-vremenskim.
Drugi razlog zbog čega govorimo o ovom filmu je sama istorija. Uprkos tome što sećanje može da vara, i često mislimo da ono prikazuje prošlost u drugom, zamagljenom ili bledom svetlu u odnosu na to što je ona zaista bila, ovaj film, uprkos svom nazivu, zapravo radi upravo suprotno – govori o prošlosti u čistom, faktografskom i jednostavnom narativu, stavljajući fizičke dokaze o sećanju (spomenike) u prvi plan; kroz filmski medij sećanje postaje opipljivo, stvarno, ono prestaje da bude sećanje i postaje istorijski događaj. Iako isprva deluje kao da filmu nedostaje kontra-teža, nešto što bi govorilo protivno ideji koja se neminovno nameće u filmu – da je kulturna politika u Jugoslaviji bila značajno ispred svog (i sadašnjeg) vremena te da Jugoslavija nije, u pravom smislu te reči, bila totalitarna država – ono što nakon filma postaje jasno jeste da je ovaj film sam kontrapunkt opšteprihvaćenoj ideji da je sve što je postojalo u Jugoslaviji bilo loše, nametnuto i obojeno ideologijom. To je sažeto u jednoj rečenici, koju u filmu izgovara Đorđe Kadijević: jugoslovenska ideja je bila velika ali mi smo bili mali. Umetnost sećanja tu tezu potvrđuje jednostavno; govoreći o prošlosti ovaj film akcentuje probleme današnjice – bilo da je to odsustvo bilo kakve nove planske/organizovane kulturne politike, bilo da je to odsustvo kritičke svesti o onoj koja je nekad postojala. Prikazujući spomenike danas, oronule, raznesene dinamitom ili pokradene, autorka ostavlja publici da zaključi da li su vrednosti po kojima su ti spomenici građeni – zajedništvo, borba, jedinstvo, mir i pobeda nad nepravdom i zlom – one koje smatramo socijalističkim ili ljudskim. Autorka razigrava protagoniste svog filma, uvodeći sagovornike različitih profila, i one koji su zaslužni za stvaranje tih spomenika, (indirektno – poput partizanke Anđelke Radelić Jovanović ili direktno – poput Miodraga Živkovića) kao i one koji su zaslužni što se o tim spomenicima i danas govori (mahom strance – Andy Day, Jan Kempenaers) time još jednom ukazujući na odnos prema kulturi i umetnosti danas, i podsećajući nas da su tragovi istorije i dalje živi – bili to spomenici ili ljudi.
To nas dovodi do trećeg, i najznačajnijeg aspekta kojim se bavi ovaj film: širokog spektra društvenih aktivnosti pod okriljem jedne ideje – kolektivnog zaborava. Iako autorka kaže da „danas ovi spomenici stoje kao dokaz da je istinsko umetničko delo neprolazne vrednosti i da kao takvo živi neovisno od smenjivih i prolaznih ideologija i političkih sistema“ (FCS, 2019), tema njenog filma šira je od samih spomenika. Ona govori o umetnosti nesećanja, više nego sećanja, o kolektivnom nesvesnom koje je sveprisutno u post-jugoslovenskim društvima, o aktivnom nastojanju da se prošlost zaboravi, gurne pod tepih, da se novi (i krhki) temelji podignu, kad već ne na čistoj podlozi, a ono na sravljenoj. Praktično, da se vrednosti jednog društva potpuno anuliraju da bi se stvorio prostor za nove, bez obzira na konkretne vrednosti koje (nova ili stara) paradigma poseduju. U tom smislu, ovaj film služi kao spomenik spomenicima, kao podsetnik da su se istorijski događaji zaista desili, da je jugoslovenski identitet građen na konkretnim vrednostima u koje se verovalo, da još ima živih koji u njih veruju; da je vreme u kom se verovalo u obrazovanje, umetnost i kulturu kao konstitutivne delove jednog društvenog identiteta (zajedničkog ili individualnog) zaista postojalo, i to ne tako davno. Ovo je od izuzetnog značaja jer, kako i jedan od sagovornika, Branislav Dimitrijević, naglašava: govoriti o Jugoslaviji danas predstavlja politički akt, jer svako podsećanje na ono što je Jugoslavija bila znači suprotstavljanje jednom organizovanom zaboravu. Danas ideja o jugoslovenstvu više nije moguća ali jugoslovenske ideje možda ne moraju da ostanu jugoslovenske, već čovečne: sećati se, poštovati, ceniti i učiti iz istorije, te suprotstaviti se svemu što je u biti nečovečno, bio to fašizam, nametnut i selektivan nacionalni identitet ili kolektiva amnezija.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.