SRB ENG

MARKO GRABEŽ: POZIV GLUMCA NOSI VELIKU ODGOVORNOST

17. mart 2022. | Autor: Katarina Koljević



Glumačka karijera Marka Grabeža se razvija kako na filmu i televiziji, tako i u pozorištu. Nedavno je tumačio lik Efendi–Mite u filmu „Nečista krv – greh predaka” u režiji Milutina Petrovića, a debitovao je u filmu „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića. Ostvario je zapaženu ulogu u seriji „Senke nad Balkanom“, ali i u mnogim pozorišnim predstavama. Trenutno tumači jednu od glavnih uloga u filmu Maje Miloš „Pukotina u ledu“, a očekuje ga i premijera debitantskog ostvarenja Siniše Cvetića „Usekovanje“.

Igrao si u nekoliko ostvarenja smeštenih u različite epohe („Senke nad Balkanom“, „Branio sam Mladu Bosnu“, „Nečista krv – greh predaka“). Da li su ti privlačne priče smeštene u epohu i kako posmatraš građenje lika u takvim narativima? 

Meni je epoha definitivno privlačna jer počinjem iz pozicije u kojoj daleko više moram da se pozabavim svojim likom, a zatim i kontekstom i istorijskim činjenicama. Ne mogu da kažem da je igrati u priči smeštenoj u sadašnji trenutak lakše, jer to znači da svi oko tebe znaju mnogo više o tome što radite i da je daleko lakše pogrešiti, u smislu da ispadne lažno. Epoha daje jednu vrstu slobode, jer niko ne može da garantuje kako je to tačno bilo, a sa druge strane, postoje vrlo čvrste istorijske činjenice. U tom smislu u pitanju je i mač sa dve oštrice, izazovno je za glumca. Ono što mene privlači u epohi, jeste veza sa savremenim kontekstom − pronalazak tačke univerzalnosti iz koje je moguće odigrati nešto „savremeno”, da se ljudi na taj način prepoznaju. Greške i zamke epohe su romantizacija i pokušaji rekreiranja držanja, govora, a ljudi upadaju u manir veoma lako i umrtljavaju likove. Kada radim epohu, uvek polazim od toga ko je taj lik danas i kako bi on danas preživeo.

Kada se radi o filmu „Nečista krv – greh predaka“, reč je o adaptaciji književnog u filmsko (i televizijsko) delo. Koliko si se oslanjao na književno delo u procesu rada na liku Efendi–Mite? Koliko ti je nasleđe pomoglo ili odmoglo? Kakav značaj danas nosi taj lik, ali i celokupno delo Bore Stankovića?

Nasleđe svakako predstavlja vrstu težine. Olakšavajuća okolnost jeste što je Voja Nanović sam već dekonstruisao tu strukturu, jer nije samo u pitanju roman „Nečista krv“, već spoj različitih Stankovićevih dela i to daje određenu slobodu. Priča Efendi-Mite ide pre događaja iz samog romana, tako da se tu stvara prostor u kojem možeš da namaštavaš kao glumac. Još na fakultetu su nam govorili, da ako se uhvatimo strahopoštovanja prema piscu, to nije dobro. Ako se to na sceni ili u kadru vidi, kako glumac ceni pisca, onda je gotovo, postaje mrtvo. U saradnji sa Milutinom (Petrovićem) bilo je dobro što je on davao žive i aktivne reference a što je meni bilo veoma simpatično. Na primer, njemu je za moj lik Efendi-Mite, kada sam ga pitao da popričamo o tome ko je on i kakav je, glavna referenca bila Brajan Feri u svom najslavnijem vremenu. I odmah sam mogao da shvatim o čemu priča, a meni je, sa druge strane, to bio odmah Majkl Korleone („Kum“). Treći sin, najvoljeniji, vraća se iz Evrope i sveta, iz drugog konteksta, vraća se u svoju porodicu i moraće da preuzme vođstvo a nije dovoljno jak kao otac. To nije lik iz romana, jer u romanu nije bilo mnogo materijala za moj lik. Naravno, ti kodovi o kojima Bora Stanković piše svakako stoje, oni su toliko ukorenjeni, to je kulturološko nasleđe koje nosimo. Kako to prevesti na glumačku igrivost, to je izazovno. Kada sam pogledao film, ono što mislim da čini tu priču relevantnom danas jeste pozicija žene u Srbiji danas i tad, paralela između toga gde smo bili tada i gde smo danas i jak utisak da se nismo mnogo pomerili.

U pozorištu već nekoliko godina igraš u studentskoj predstavi „Ukalupljivanje“ (r. Maksim Milošević), koja je od studentske vežbe postala fenomen koji je zaživeo i doživeo popularnost. Reč je o generacijskom projektu kolega sa fakulteta. Šta za tebe znači „Ukalupljivanje“? 

Sada ulazimo u šestu godinu igranja i glavni razlog dugovečnosti jednog takvog studentskog projekta jeste ekipa koju je Maksim Milošević spojio. Prvi njegov korak je bio formiranje baš takve ekipe, jer smo svi mi bili prijatelji i pre projekta, i to je bio preduslov da stvar ostane živa. Niko nije pristupio sa stavom da radi samo svoj lik i svoj deo. To je stvarno tako bilo, mi smo prva dva meseca samo radili čitaće probe, nalazili se i družili, a onda smo u poslednjih deset dana pred premijeru postavili predstavu. Danas stvarno ne znam kako, ali je sve samo izašlo i tako je i ostalo, mada predstava se stalno menja i mislim da to privlači ljude, jer ne znaju šta će da se desi, kuda će da ode, dok sa druge strane, nije u pitanju ni čista improvizacija. Drama Strahinje Madžarevića nudi čvrsto utemeljenje u kojem nije moguće mnogo zalutati. Jasan je i čvrst narativ i čim bi se malo udaljio u „fristajlovanje“, odmah bi osetio da to nije dobro. Najbolja igranja budu kada se držimo narativa i radnje i ako onda gde negde isklizne − uvek je dragulj. To je zamka sa glumcima, kad god misle da mogu da preuzmu i da je jača glumačka igra od dramaturgije i koncepta, u pitanju je greška. Mi imamo plan da igramo ovo ceo život. Haris Pašović nam je skoro rekao da moramo brzo da krenemo po Srbiji, po svakom selu, jer je to baš pučki teatar. U pitanju je dekonstrukcija i treba da bude putujući cirkus, da se što pre odmaknemo dalje od zgrade pozorišta. „Ukalupljivanje“ jeste društveno angažovana predstava, ali ona ima ironijski otklon prema angažovanju i opsesiji svakodnevnicom koja zna biti umarajuća. Mi smo odrasli na „South Park-u“ i na toj vrsti ironijske distance, kada je reč o angažovanim temama.

Kako gledaš na razvoj TV serija u Srbiji, ali i u svetu? Kako to utiče na film kao medij? Kakav je tvoj odnos prema jednoj a kakav prema drugoj formi?

Čini mi se da za serije sada ima novca, ulaže se dosta, to je mašinerija i biznis i interesi su bitniji, dok je film i dalje autorski rad onoga ili onih koji imaju šta da prenesu i kažu. I zbog toga je velika čast biti deo filmskog autorskog projekta. Serije su napredovale i postale umetnički relevantne, ali i dalje postoji faktor produkcije koja ima glavnu reč i ipak je pitanje kako će se to plasirati. Filmu još uvek dajem prednost. Mislim da serijama još uvek fali da produkcija shvati koliko je scenario bitan, da producenti shvate da je možda isplativije da plate i formiraju writers room, da nađu scenariste koji će u toj sobi nekoliko meseci da rade, da im obezbede honorare i uslove kako ne bi morali ništa osim toga da rade. Onda će svakako manje u samoj egzekuciji da se muče. Postoji priča o Dejvidu Čejsu (kreator i scenarista „Sopranovih“) koji nije dao da se promeni zarez, sem možda nekih detalja koje je Gandolfini ispravljao u razgovoru sa njim, i to ima svoje zašto. Zato je to remek-delo, zato je to umetničko delo. Nije svako došao i izmenio kako je hteo, jer se to oseti u finalnom proizvodu. Sve se produkcijski podiglo na viši nivo, sem što nije ostavljen prostor za scenario, ljudi misle da će to u hodu da se rešava i to je još uvek problem. Malo menja reditelj, malo glumci i onda su svi na kraju scenaristi a to ne valja. Mislim da je zabluda da glumci žele sve da menjaju, makar mogu da kažem da je tako u mom slučaju. Na filmu je sticajem (ne)srećnih okolnosti neko već proveo nekoliko godina u radu na scenariju i uglavnom priča stoji i čvrsto je utemeljena.

Šta su teme koje tebe pokreću na filmu i u pozorištu?

Nisam previše o tome razmišljao, ali definitivno nešto što pokreće dijalog. Ne provokativno radi provokativnosti, ali da se radi o tretmanu teme na način da svi budu podstaknuti. Teme koje ljudi neće samo pogledati i reći: „Okej, znali smo to“ ili „Okej, nismo znali, ali eto sad znamo“, već koje će ostaviti prostora da se međusobno slažemo ili ne slažemo. Naravno da postoje komercijalni projekti, i ne treba sada neprestano nekome otvarati oči, niti mislim da smo mi ti koji treba da otvaramo oči bilo kome, ali volim kada se posle predstave ili filma desi dijalog. Draže mi je kada se bilo kakve emocije pokrenu, nego da je ljudima nešto samo u redu, ili mlako, ili da se svi slažu. U pozorištu to pogotovo zna da ubije smisao.

Deo si glumačkog ansambla zavidnog sastava u filmu „Usekovanje“, dugometražnom debiju Siniše Cvetića. Kakvo je to bilo iskustvo za tebe? Kako je raditi sa debitantima? Koji je proces za tebe bio „debitantski“?

Koliko shvatam on je posle Srđana Dragojevića („Mi nismo anđeli“) najmlađi debitant i to je zaista za poštovanje. To je bio divan ansambl – Dubravka Kovjanić, Bojan Žirović, Aleksandar Đurica, Milica Janevski, Jovana Gavrilović, Zlatan Vidović… Ima scenarija koje kad čovek dobije, samo baci pogled, pa pomisli: „Pročitaću malo kasnije.“ ili samo pogleda da vidi koliko ima njega, (smeh), različiti su pristupi. Ovaj scenario je došao do mene sticajem okolnosti u dva sata ujutru, i zatekao sam sebe kako sedim na ivici kreveta i čitam do kraja. Kako sam otvorio nisam trepnuo. Scenario je bio toliko pitak i jasan, tamo je bilo sve što mene pokreće i bio sam izuzetno motivisan da radim. Priča se oslanja i na rumunski film, svima prvo pada na pamet „Sierra Nevada“ (Kristi Puju), jer je u pitanju slava i porodični odnosi. Nisam pogledao film, ali jako verujem u njega. Cela ekipa je bila sjajna, Marko Milovanović je bio direktor fotografije, Siniša je bio tako siguran i ležeran kao da mu je deseti film. To je najvažnije, jer su onda svi u ekipi bili sigurni u to što rade.

Šta je za tebe bio filmski debi, kakav ti je bio takav osećaj biti prvi put profesionalno na filmu?

Počeo sam sa „Mladom Bosnom“, kada sam bio još na fakultetu. U tom trenutku bio sam još klinac i onda iznenada − svaki dan snimanje. Tada sam imao mnogo manju tremu, ali i manju svest o svemu oko sebe. A skoro mi se desilo da me neko pita na setu da li mi je teško što sam ceo dan presedeo, a ništa nisam snimio. Kada sam bio debitant, to me je nerviralo, čekanje na kadar, imao sam klinačku neizdrž i lenjost. Sad mi je lako da čekam, za to vreme se koncentrišem, ali imam i tremu.

Trenutno snimaš film „Pukotina u ledu“ u režiji Maje Miloš, u kojoj tumačiš mladog biznismena Luku Ćuka. U filmu igraš sa svojim koleginicama sa klase (Jovana Stojiljković i Anđela Jovanović). Kako je ponovo sarađivati sa kolegama sa fakulteta?

Privodimo snimanje kraju upravo ovih dana. Opet je to bila neka nova uloga za mene, da igram mladog biznismena i plejboja. Pričao sam sa Džudijem (Ivan Đorđević Džudi) na setu, nezahvalno je igrati takve uloge, plejboje, jer nemaš iza čega da se sakriješ, stalno provejava privatna neprijatnost. Jesam delom egocentrik, ali onda kad to treba odigrati, to jako razotkriva. Čudno je koliko svaka nesigurnost ili bilo kakva privatna nelagoda u takvim ulogama daleko više izlazi na površinu. Najteže su uloge gde treba da budeš potpuno zadovoljan i u redu sa sobom i svetom, a niko od nas nije sasvim u redu sa sobom i svetom. Pričao sam sa Jovanom (Stojiljković) pre snimanja o tome kako sam imao osećaj da će mi biti teže, jer radim sa njima, pošto me dobro poznaju. Kada me neko dobro poznaje, onda zna sve tačke u kojima idem linijom manjeg otpora ili znaju kako mogu bolje, vide kada ne znam šta radim. Kao što je najteže neke stvari reći porodici i najbližima, a lakše izgovoriti pred strancima. Najbolje predstave igram na gostovanjima, jer nema tog konteksta nekoga ko te poznaje. Znaš da svako zna nešto o tebi i ti znaš nešto o svakome i hiljadu konteksta se prelama. Tada su svi malo manje hrabri, kada su u zajednicama u kojima žive. Ipak, nisam bio u pravu povodom „Pukotine u ledu“. Mnogo je bilo lakše što se tako dobro poznajemo. To što smo imali nešto naše je jako pomoglo i predivno smo komunicirali.

Aktivan si na muzičkoj sceni u bendu „KoiKoi“. Šta muzika donosi tebi kao glumcu a šta glumac donosi tebi kao muzičaru? Da li sebe doživljavaš kao jedno ili kao drugo?

Gluma u muzici mi je donela osećaj da ne počinjem iz početka, a muzika mi je donela sigurnost u glumi. Na muzičkoj sceni je sve drugačije i ništa ne može da sakrije ili zamaskira glumačkim iskustvom − ako kabl ne štima, ako nisi namestio potenciometar. Nov sam u tome, bio sam u bendovima i ranije, ali godine nesviranja stvore grč. Prvo postoje veštine i tehnikalije u sviranju koje se moraju savladati da bi dobio neku kilometražu i da bi tek onda mogao da se pozabaviš komunikacijom i odnosom sa ljudima. Gluma mi je pomogla da se ne blokiram na muzičkoj sceni, i da u startu dobijem sigurnost da se osmelim da komuniciram na sceni. Muzička scena mi je omogućila da na glumačkom planu lakše odstranim sve viškove i lažne reakcije. Trenutno ta podela deluje bipolarno, imam periode kada sam samo glumac, i periode kada sam samo muzičar. Kada dođe trenutak za muziku −- muzičar sam, a kada je trenutak za glumu – onda sam glumac.

Da li smatraš da je film (ili predstava) uvek politički čin?

Da, film je uvek politički čin, što ne znači da tema uvek treba da bude politička. Filmovi koje volim uvek moraju da imaju politički kontekst, jer to svedoči o tome da autor koji ih je pravio ima svest o tome gde je i šta ga okružuje. Mene uvek privuče kada se neko bavi sobom i svojim okruženjem, a onda naravno da ćeš zakačiti politički i društveni trenutak koji neminovno utiče na život. Autorski film koji nije politički osvešćen je negde na svom putu samo stao, nije otišao do kraja.

U jednom trenutku si javno istupio da bi podržao građanske proteste. Da li je slobodna misao, pa i slobodno stvaralaštvo ugroženo u Srbiji danas?

Mislim da je cenzura ovde veoma perfidna. Da je slobodna misao ugrožena ili nasilno ućutkana, to bi bilo odlično jer bi se pojavio revolt i ljudi bi se podigli. Kad ti brane nešto, onda zapneš baš za to. Svi su se uplašili kad sam javno istupio i pozvao na proteste, šta će sad sa mnom biti, ali ništa neće biti i to je najveći problem.

Koju odgovornost smatraš da glumac nosi sa svojim pozivom danas?

Složena je stvar. Poziv glumca nosi veliku odgovornost, jer dosta ljudi želi da čuje šta glumci imaju da kažu. I uloga glumca danas, kod nas, je dosta značajna, jer imaju uticaj na javno mnjenje, a imam osećaj da dobar deo nas nije dovoljno promislio o tome. Često upadamo u zamke sa obe strane: sa jedne strane je zamka da nemaš nikakav osećaj odgovornosti i svesti, a sa druge strane je preveliko uživljavanje u ulogu prosvetitelja, i nekoga ko ide okolo i otvara ljudima oči. Moraš kao glumac sebe da pozicioniraš negde na sredini: dovoljna društvena odgovornost za stvari koje radiš a opet ne biti pretenciozan u ideji da si revolucionar, filozof ili ne-daj-Bože političar. To je zanimanje koje sve pokriva, ali samo prividno. Možeš da budeš svako, ali onog trenutka kada pomisliš da jesi to, to je problem, jer onda veoma lako dođe do toga da si stručnjak za političku situaciju u Srbiji, za rat u Ukrajini, za proteste… Glumac mora konstantno da radi na tome da poništava ego. Problem je što mediji uvek traže šta glumac ima da kaže o određenoj temi i, naravno, svi nekad upadnemo u zamku. U startu je pogrešno da toliko medijskog prostora dobijaju glumci. Ima mnogo pozvanijih ljudi da o nekim temama pričaju, ali nije medijski interesantno jer nisu poznati. Onda kada je sve već tako, mi imamo odgovornost da pametno koristimo svoj „prostor“ i to što negde može da se čuje naš glas. Moramo da prepoznamo čega smo deo kao ljudi, pa da se time dobro pozabavimo i tek onda da iskoristimo priliku da to iskomuniciramo. I to treba uraditi bez prosvetiteljskog stava.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Sara Ristić

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.