SRB ENG

MI, SMEŠNI I BEZNAČAJNI

02. јула 2019. | Autor: Filip Grujić


 THE BALLAD OF BUSTER SCRUGGS

 

 reditelji i scenaristi: Itan i Džoel Koen (Ethan Coen, Joel Coen)
 uloge: Džejms Franko (James Franco), Lajam Nisom (Liam Neeson), Tom Vejts (Tom Waits)
 godina proizvodnje: 2018, SAD

 

Braću Koen ne treba previše predstavljati, o njima govore nagrade, mnogo članaka i tako dalje. Njihov sveži film „The Ballad of Buster Scruggs” (o kojem će biti napisanih slova) izašao je ove godine na platformi Netflix, stoga je lako dostupan i onima kojima je dosadio Torent. Prema svim parametrima, a pokušaćemo da izbegnemo očigledan kontra argument da je pitanje smeha i humora subjektivna stvar; da se vratim na početak rečenice, prema svim parametrima gorepomenuti film, koji čine šest priča, jeste duhovit.

Zašto, pitanje je, a odgovor ću pokušati da dam u daljem tekstu.

Mnogo je smešnih stvari na ovom svetu, ukoliko bismo želeli da budemo zadivljujuće optimistični, mogli bismo, sasvim ležerno i bez ikakve zadrške, zaključiti da ne postoji živa stvar koja nije smešna. Henri Bergson, u svom poznatom ogledu o smehu, tvrdi da je smešno jedino ono što ima ljudski oblik i ljudsko ponašanje. [1] Smešne su nam životinje, ukoliko prepoznamo ljudsko ponašanje u njima, čak može biti smešan i predmet ukoliko podseća na nešto drugo.

Na koricama romana, koji će par puta biti citiran, ne zbog svoje uspešnosti, već zbog teme kojom se bavi, dakle, na koricama romana „Praznik beznačajnosti” Milana Kundere piše da je taj roman „nadahnut vremenom koje je postalo komično jer smo izgubili svaki smisao za humor”.[2]Ipak, kao večiti zaljubljenik u ljudsko postojanje (kakav, nažalost, jesam), ne mogu da prihvatim da sam deo vremena u kojem ne postoji humor. Postoji. Možda ga ne možemo naći u mejnstrim medijima, u mejnstrim kulturi i možda su filmovi, emisije, knjige postale dosadne u svojoj utabanosti, kodeksu raznih stranačkih, nestranačkih i savetodavnih tela, ali ne postoji način da budemo imuni na krutost[3] tela dok se sapliće. I dalje se smejemo nelogičnim rečima u rečeničnom sklopu, iskrenim lapsusima, neobjašnjivim pojavama. Ali više od svega, naučili smo da se smejemo smrti jer je postala lako dostupna. Makar dostupnija no ikad. Naučili smo da se smejemo sopstvenoj besmislenosti, sopstvenoj beznačajnosti. Naučili smo da se smejemo sopstvenim utabanim putevima, putem mim kulture, naučili smo da se smejemo depresiji i svim tabu temama. Od kojih je, do sad, najveća bila smrt.

Smejemo se njoj jer je dosadna, tačna. Smejemo se sebi jer se uz nju činimo besmislenim i beznačajnim.

Beznačajnost vam je, prijatelju, suština postojanja. Ona nas prati svuda i uvek. Prisutna je čak i tamo gde niko ne želi da je vidi: u užasima, u krvavim borbama, u najvećim nesrećama. Ali nju ne treba samo prepoznati, beznačajnost moramo naučiti da volimo. Ovde, u ovom parku, pred nama, pogledajte, prijatelju, ona je prisutna u svojoj punoj očiglednosti, svojoj punoj bezazlenosti, svojoj punoj lepoti. Kao što ste i rekli, oživljavanje je savršeno i potpuno beskorisno – deca se smeju, a ne znaju zašto – nije li to lepo? Udahnite, Ardelo, udahnite ovu beznačajnost koja nas okružuje, ona je ključ mudrosti, ona je ključ dobrog raspoloženja..[4].

 „The Ballad of Buster Scruggs” je film od šest priča, izmešten iz realizma u divlji zapad, krajnje literaran,  sa naznakama savremene drame. Neretko se probija četvrti zid, i upravo faktor iznenađenja (a obraćanje publici tokom same radnje filma, de facto jeste iznenađujuće) osnovni je obrazac poetike braće Koen. Posebno je interesantna dramaturgija humora koju su primenili i način na koji se tretira smrt, a samim tim i smeh.

U prvoj priči smrt je tretirana kao da je nešto što se dešava stalno i svuda, kao da ne postoji odlazak u saloon, a da neko neće biti upucan. Lakoća sa kojom Baster ubija sve oko sebe, uz pesmu, postavlja ton celokupnog omnibusa. Svaka od tih smrti besmislena je i bespotrebna. Smrt se smanjuje sa svakom pričom, ubistva postaju smišljenija, dramaturški opravdana. U poslednjoj priči niko ne bude mrtav, iako se o tome stalno priča i jedino što ostane je neobjašnjiv, groteskno mračan strah od smrti.

Drama apsurda je doživela svoj procvat pedesetih godina prošlog veka, a svoj život je počela sa Žarijevim Kraljem Ibi još krajem devetnaestog veka. Ukoliko izuzmemo Beketa, najemotivnijeg od svih apsurdnih depresivaca, jasno možemo uvideti da su oni stvar doveli do apsolutnog besmisla; u njihovim dramama besmisleni su bili likovi, replike, situacije, okolnosti i zapleti. Izmeštanjem iz bilo kakve realnosti (a sve vreme se pozivajući da je to realnost) takva drama bila je kratkog trajanja – aktuelna u trenutku, značajna za buduće pisce, ali u svom izvornom obliku mogla je da postoji samo tada kada je i bila na vrhuncu. Danas, nije potrebno učiniti situacije besmislenim, niti je potrebno da likovi budu metaforično skrojeni. Postojanje je samo po sebi smešno i dovoljno je samo raščlaniti ga na sitne delove. Kada se sve svede na bazične funkcije, kada se svi strahovi raščlane, automatski stvar postaje smešna, jer svaka stvar raščlanjena, sama za sebe, postaje beznačajna. Braća Koen nisu morali da obesmisle situacije, oni su pustili da apsurd ispliva upravo iz datih situacija.

Telo koje pada uvek će biti smešno. Beznačajnost će uvek biti strašna, a strah će uvek biti smešan. Ne živimo u vremenu koje je izgubilo osećaj za smešno, samo živimo u vremenu u kojem se smejemo u sebi. Na ono što nas boli. Na ono što ne znamo. Dostupnost informacija nas je učinila umišljeno sveznajućima. Jedino što ne znamo, a što je najsmešnije, jeste smrt. Braća Koen to, sigurno, znaju.

  [1] “Smijeh – o značenju komičnog” Henri Bergson – Znanje Zagreb, 1986

[2] “Praznik beznačajnosti” Milan Kundera – Laguna, 2016

[3] “Smijeh – o značenju komičnog” Henri Bergson – Znanje Zagreb, 1986

[4] “Praznik beznačajnosti” Milan Kundera – Laguna, 2016, str. 105

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.