SRB ENG

MILUTIN PETROVIĆ: REĆI DA SMO MI U FILMU I DA JE STVARNOST FILM NIJE AFEKTACIJA NEKOG POLUDELOG UMETNIKA, VEĆ (NAUČNA) ČINJENICA

Intervju sa rediteljem Milutinom Petrovićem

02. avgust 2021. | Autor: Iva Leković



Milutin Petrović je reditelj, muzičar, profesor, esejista, aktivista. Ima onih koji ga opisuju kao ličnost renesansne širine interesovanja, o čemu svedoči i njegova razgranata profesionalna delatnost i raznovrsno filmsko stvaralaštvo. Može se reći da je u pitanju autor koji svoju filmsku poetiku gradi oslanjajući se na nasleđe sopstvenih uzora, čija dela, nekad manje nekad više očigledno, prožimaju i njegovo sopstveno stvaralaštvo, uvek interpretirana u jednom vrlo savremenom maniru, čime potvrđuje sopstvenu aktuelnost i vanvremenost onih na koje referiše. Dok njegov najnoviji film „Nečista krv – greh predaka“, u iščekivanju svoje bioskopske premijere, dobija nagrade festivalske publike, razgovaramo sa rediteljem o značajnim aspektima njegovog dosadašnjeg rada, ujedno otkrivajući samo neke od brojnih slojeva njegovih filmskih zapisa.

„Nečista krv – greh predaka“ je film u kom iako na drugačiji način, nastavljate sa reinterpretacijom/referisanjem na Vojislava Nanovića. Kako je došlo do tog kontinuiranog dijaloga između Nanovićevog i Vašeg rada (Zemlja istine, ljubavi i slobode, Petlja, posredno i Cenzura nekad i sad)?

Zapravo sam upisao režiju zbog Brajana Ferija i Kita Ričardsa. U to vreme sam čitao kako su njih dvojica išli na umetničke koledže (Art College), a to su bili moderni univerziteti na kojima se uopšte izučava savremena umetnost u svim mogućim oblicima i tehnikama. Kada sam shvatio da želim da radim na taj način, pitao sam se šta je najbliže tome i nekako došao do zaključka da je to režija na FDU (Fakultetu dramskih umetnosti). Ono što je, u tom kontekstu, bilo apsolutno plodotvorno tokom studija jeste druženje i saradnja sa kolegama sa drugih smerova, kao i boravak u Jugoslovenskoj kinoteci. Negde u to vreme desi se da Paja Vujisić umre, a Petar Jakonić dobije zadatak da radi dokumentarac o Pavlu Vujisiću. Da bi radio na tom dokumentarcu, Pera je tražio da mu u Avala filmu puštaju svaki dan po dva filma u kojima je glumio Vujisić, hronološki. Sastajali smo se u Kinoteci i jedne večeri je Pera došao oduševljen i počeo da nam priča o Nanovićevom filmu koji je gledao. U to vreme nismo imali pojma o kome se radi, uključujući i Dinka (Tucakovića) koji je bio direktor Kinoteke. Tako je Dinko počeo da nam pušta te filmove i to je bilo jedno neverovatno iskustvo, potpuno drugačije u odnosu na one filmove koje smo tada poznavali i o kojima su nas učili na studijama u okviru savremene prakse u kinematografiji. Mene je fascinirao dignitet ljudi koji postoji u tim filmovima, što je očito bilo važno i samom autoru koji ima ljudski dignitet. Ti filmovi su rađeni nekad veoma vešto, ali takođe su ih pravili ljudi koji misle dobro o sebi i jako dobro o ljudima koji se nalaze u tom filmu, što je bilo u potpunoj suprotnosti sa tadašnjom praksom u domaćoj kinematografiji. Tako je nastala zapravo jedna velika ljubav prema svetu Baš Čelika i filmovima Voje Nanovića. Čak sam sklon da mislim da sve dobro što postoji u „Nečistoj krvi“ da je upravo njegova zasluga.

Pre „Nečiste krvi“ dobar deo Vašeg opusa pripada onome što kolokvijalno rečeno možemo svrstati u podžanr „filma o filmu“. Kako je došlo do saradnje sa Sašom Radojevićem u okviru Festivala metafilma?

Saša Radojević je to smislio, potom me je zvao da se pridružim. Kada sam čuo naziv festivala, zvučao mi je pretenciozno, ali onda je on to preveo na srpski, sažeto mi objasnivši da su u pitanju „filmovi o filmovima“. Jako mi se dopala ta formulacija. Shvatio sam da puno filmova koje volim i preko kojih razumem druge filmove su upravo ti filmovi, kao što su, recimo, „Bulevar sumraka“ (Sunset Boulevard), „Život u zaboravu“ (Living in Oblivion), iako me uvek nekako u tom smislu najvise gurao prvi film Edvarda Brnsa „Braća Mekmalen“ (The Brothers Mcmullen).

Čak i „Pevanje na kiši“ (Singing in the Rain) koji je gotovo jedna bizarna popistička činjenica, film koji svaka druga osoba zna i za koji uopšte ne moraš da znaš šta znači metafilm da bi shvatio o čemu se tu radi, predstavlja neku inicijaciju u tom pravcu.

Deluje da je upravo vaša sklonost ka metafilmskim strukturama bila uzrok i izvesne neshvaćenosti pri recepciji. „Jug-jugoistok“ je pretrpeo izvesne, bila bih sklona da dodam, neosnovane zamerke kritike naročito na planu scenarija. Kako sada gledate na to?

U malobrojnim recepcijama tog mog filma sam ispljuvan, i to uglavnom po toj liniji. Naravno, bio sam užasno ljut na te tekstove. I dan danas sam ljut. Iako, sa stanovišta storytelling-a krimi priče, ta primedba je tehnički tačna premda potpuno nesuvisla, jer je valjda bilo jasno da osoba koja pravi takav film veoma svesno i namerno ignoriše taj aspekt filma. Meni je ta priča poslužila kao neki kosturčić za poigravanje svim tim meta momentima. Međutim, kada ljudi imaju zamerke, uvek je greška onog koji pravi. U tom slučaju, moja sopstvena očekivanja nisu računala na očekivanja publike, koja gleda film sa potrebom da veruje u priču u koju je uvedena. U zanosu postmodernizma sam potcenio mogućnost da kroz figurativni storytelling takođe možeš da izražavaš ono što hoćeš.

Jedan od tih „meta“ elemenata u Vašem radu čine sami glumci. Čak i u „Nečistoj krvi“ deluje da su od velikog značaja sama fenomenološka tela likova, što, čini mi se, naročito dolazi do izražaja u ulogama koje igraju Dragan Bjelogrlić i Katarina Radivojević. U prethodnim filmovima takođe se pojavljujete kao akter, negde direktno, kao „réalisateur-en-scene“, negde sa ulogom. Kakav je osećaj režirati samog sebe?

Mislim da dok ne vidiš sebe a filmu, ne možeš da budeš dobar montažer i režiser. Tek kada montiraš sebe, doživiš neki mikrofoniju u sebi koja te osvesti o nečemu. Čak i studente često navodim na to da glume u svojim filmovima. Ljudi u filmu su ogromnim delom stvarno ti ljudi. Filmovi sa Džonom Vejnom su filmovi sa Džonom Vejnom, zato što je on stvarno bio Džon Vejn. Film je uvek kolažna tehnika koja koristi isečke stvarnosti i to je jedna skoro antropološka vrednost filma koja je jako važna. Radije biram da u tom odrazu stvarnosti budu ljudi koje stvarno volim.

Povodom filma „Jug-jugoistok“, u kom se pojavljujete u ulozi ministra spoljnih poslova, jedan kritičar je izneo zapažanje da je „Milutin Petrović u ulozi ministra spoljnjih poslova toliko ubedljiv i toliko mu dobro stoji da je svima pokazao kako jedan političar treba da izgleda”. Šta na to kažete?

To je trebalo da glumi Srđan Šaper, međutim on je uspeo da izostane sa snimanja u dogovoreno vreme, tako da tu ulogu nije imao ko da glumi. Tako sam se ja sveže ošišao i obrijao, kostimografkinja mi je donela skupoceno odelo i cipele, zatim su me i našminkali. U trenutku kad je priprema bila završena, stajao sam ispred ogledala sa Petrom Petrovićem, tada asistentom režije, i pitao ga kako izgledam. On mi je tada rekao da izgledam kao da sam izdao sve što sam mogao da izdam u sebi. U tom trenutku sam shvatio da je to to, da sam izgledao kao pravi političar. Ne znam šta je mislio taj ko je to pisao, možda je hteo da kaže da sam bio zgodan i da bi političari trebalo da budu good-looking guys.

Rekli ste da ste imali tu čast i sreću da se družite sa ljudima poput Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Branka Vučićevića. Kakav je Vaš odnos prema autorima tzv. crnog talasa (ili možda bolje rečeno novofilmovcima)?

Ima jedna važna knjižica Bogdana Zlatića o crnom talasu koja je izdata pre par godina. Iako je ta knjiga u određenom smislu dosta gruba i mogao bih reći da se ne slažem sa svime što piše u njoj, jako je važna jer funkcioniše kao korektiv opšteg mišljenja o autorima crnog talasa kao disidentima. To vidim kao sukob na levici. Disidenata tu nema. Kao što ni Tarkovskog ne možemo nazvati disidentom, štaviše, u poređenju sa njim Hauard Hoks je disident. Autore koji su radili u okviru takozvanih tendencija crnog talasa obožavam, pre svega, zbog rada na filmskoj formi. U tom smislu su oni zaista fascinantni i ravni Godaru, svi oni. A da se razumemo Godar je dobar i kada nije dobar. Način na koji su oni stvarali filmove može da se poredi sa Pikasom i njegovom upotrebom linija, boja i oblika. To važi i za Jocu Jovanovića, Lazu Stojanovića, Makavejeva, Žilnika,.. i iznad svih njih Branka Vučićevića, koji im je bio svojevrsni šaman. Imao sam tu neverovatnu sreću da je nakon premijere filma „Zemlja istine, ljubavi i slobode“, Makavejev izrazio želju da se druži sa mnom. Jedan od dražih autora mi je i Joca Jovanović, pre svega zbog rezova, zbog materije. Njegov film „Kolt 15 gap“, uz Džimija Hendriksa koji na Vudstoku svira američku himnu, smatram najboljim umetninama ’60-ih godina.

Spominjete Hauarda Hoksa. Ako biste poput njega napravili opkladu sa nekim piscem, kao što je on uradio sa Hemingvejem, tvrdeći da od njegove najgore knjige može da napravi najbolji film, čiju knjigu biste izabrali?

Imam nekoliko opsesivnih knjiga koje bih dramatizovao, a jedna od omiljenih knjiga moje mladosti je „Grimizni ratnik“ Rozmeri Satklif. Reč je o engleskoj spisateljici koja se prilično bagateliše, a objavila je nekih četrdesetak dečijih romana. U pitanju je knjiga koja se ne smatra velikom književnošću. Radnja se tiče keltskog ratnika i to bih rado ekranizovao. Saša Radojević i ja trenutno radimo na jednoj Andrićevoj kratkoj priči koja se zove „Žeđ“. Prebacujemo Andrića u distopiju.

Kada je reč o filmu „Nečista krv – greh predaka“ ono što deluje izvesno jeste da ova ekranizacija dela Bore Stankovića drugačije pozicionira kako Vaš rad, ali da će takođe doprineti i drugačijem pozicioniranju Stankovićevog dela, u odnosu na dosadašnje adaptacije.

Pre samog snimanja, sedeo sam sa Nebojšom Broćićem, koji je ozbiljan pozorišni čovek i ispričao sam mu da treba da radim ekranizaciju Stankovića. Hteo sam da se konsultujem sa njim i ispričao mu kako, čitajući njegovo delo, sve to vidim na drugi način u poređenju sa apsolutno svim adaptacijama koje sam do sada imao prilike da vidim u pozorištu. Malo sam se i uplašio toga, polazeći od neke skepse u sopstveno poznavanje književnosti. Nebojša me je pitao da mu ispričam šta zapravo vidim. Nakon što sam mu objasnio, on je ustao i uzeo sa police knjigu svog pokojnog profesora, čuvenog autoriteta kad je reč o istoriji jugoslovenske drame i pokazao mi esej u kom je rečeno da je Bora Stanković potpuno pogrešno protumačen u našoj pozorišnoj tradiciji. Dakle, čovek je napisao isto ono što sam ja video. Čak i pre samog snimanja, Nebojša je napisao jedan članak objavljen u „Vremenu“ u kom se osvrće na činjenicu da reditelji i umetničke ličnosti urbanog senzibiliteta, poput Nanovića i mene, pokazuju interesovanje za Stankovićevu sagu, koja je u dosadašnjim uprizorenjima na pozorištu i na filmu bila prikazivana uz puno derta, čađavih mehana i šuškavih dimija, unapred tvrdeći da je scenario došao u prave ruke i da će naše tumačenje izmestiti rad Bore Stankovića iz konteksta pozorišta sa pevanjem i pucanjem i staviti to kapitalno delo naše književnosti u kontekst kom zaista pripada.

Kroz filmove „Zemlja, istine, ljubavi i slobode“ i Jug-jugoistok kao lajtmotiv provlači se ta teza da – „stvarnost ne postoji, postoje samo filmovi, a filmove niko ne gleda“.

Takav je film sam po sebi. Tom Gotovac je rekao: „kad otvorim oči, gledam film“. To je isti taj citat. S tim da smo mi to osmislili pre nego što sam znao da je Gotovac to rekao. To što mi vidimo, osećamo, čujemo je jedan kompleksan paket, uključujući i ova nova naučna proširenja naših čula, kao što su radio-talasi, kosmički zraci, ultrazvuk… Sve je to uslovljeno postojanjem jezika, na nekom meta planu. Jezikom ne samo kao sistemom komuniciranja, već najpre jednom pojmovnom aparaturom koja uslovljava naše sopstveno postojanje. Na osnovu svega toga, mi mislimo da postojimo i da je sve ovo stvarnost. To je isto kao film. Film je celuloidna traka, određene veličine, koja reaguje na određenu količinu svetlosti i kad to projektujemo u sali mi zapravo gledamo simulaciju jednog mogućeg sveta. Reći da smo mi u filmu i da je stvarnost film je zapravo jako tačno sa gledišta filozofije i fizike. Nije u pitanju afektacija nekog poludelog umetnika, već je u pitanju činjenica. Na kraju krajeva, filmovi su uvek nesavršene kopije originalnog božijeg dela i funkcionišu kao neka vrsta nelogične i naivne stvarnosti, kako god da okreneš.

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.