NASLOV FILMA: Život traje tri dana

SCENARIO I REŽIJA: Katarina Koljević

ULOGE: Branka Katić, Slaven Došlo, Miloš Timotijević

TRAJANJE: 29’

ZEMLJA: Srbija

GODINA: 2017.

 

Polučasovni film Katarine Koljević Život traje tri dana četvrti je u nizu kratkometražnih ostvarenja mlade rediteljke. Film je podržan i od strane Filmskog centra Srbije, a scenario filma potpisuje sama rediteljka, koja je, koristeći se vrlo dobrom glumačkom podelom, pokušala da prikaže kompleksnu priču preplitanja dve različite osobe, ne samo po životnoj dobi, već i klasnom određenju.

Naime, radi se o neočekivanom i kratkom odnosu između žene Svetlane (Branka Katić) i mladića Bogdana (Slaven Došlo), tokom tri dana u njenoj vikendici, za vreme odsustva njenog muža. Taj odnos od početka filma vrlo je jasan, bez većih oscilacija, i definisan kao odnos suštinskog i prećutnog razumevanja, koji opstaje samo izolovan od spoljašnjeg sveta i svih njegovih faktora. Kao takav, ilustrovan je dugim liričkim dijalozima o sadašnjosti, prošlosti, životu u celosti, a završava se onog trenutka kada faktor spoljašnjeg sveta, grub, nemilosrdan Svetlanin muž (Miloš Timotijević) narušava samu mogućnost postojanja jedne ovakve veze.

S tim je u vezi i stil filma dvojak. S jedne strane, sačinjavaju ga kadrovi svedene estetike koji obiluju lamentiranjima i dijalogom, a s druge su tu nekoliki, sasvim tihi, onirični „kadrovi slobode”. To su snoliki prizori vode i plaže, gde na početku stoji sam Bogdan, da bi mu se na kraju pridružila i Svetlana, što čini otvoren kraj: nakon vraćanja Svetlaninog muža, po svemu sudeći monstruoznog, otvara se mogućnost da će ga ona ubiti, ali, umesto razrešenja, „beži se u slobodu”.

Koljević odlično postulira dinamiku prostora, koristeći ograničene prostore i rekvizitu tako da tačno i brzo prikaže suštinu karaktera. Bogdan na početku uzima pištolj Svetlaninog muža, jer ga ideja posedovanja oružija, a s njim i vile, uzbuđuje, ali će zato noć provesti spavajući pored bazena, a ne unutar kuće, jer mu je savršeno jasno gde pripada. Slično tome, Koljević odlično komponuje i glumački tempo; intenzitet i naprasnost pokreta karakteriše igru Branke Katić na početku filma, da bi se tempo njene glume smanjivao kako se film privodi kraju, da bi se sasvim stopila u snoliki prikaz „kadrova slobode”.

Međutim, iako je vizuelno privlačan, ovaj se film ipak najviše oslanja na zaplet, koji ostaje sveden i karakteristično stereotipan, što čini glavni nedostatak filma. Naime, Život traje tri dana vrlo je dobro režiran, međutim ova režija ne nalazi dobru potporu u scenariju (budući da se radi o filmu koji počiva na jasnom, strukturalistički postavljenom zapletu), jer je on slab, pa i stereotipan. Svetlana je naravno nesrećna, jer je bogati muž, koji „ima neke svoje ljude” vara, pije Ksanaks, i uslovljena je svojim društvenim statusom koji bi želela da nema. Bogdan je naravno mlad i slobodan, govori Svetlani da treba da uzme život u svoje ruke, on ništa nema i tako ga ništa i ne obavezuje. Ovakva jedna priča vrlo je učestala i transcendira najrazličitije medije, žanrove i narative, ali se ona vrlo retko suštinski problematizuje (od Turgenjeva do velikih blokbastera — Kao Julija [Being Julia, Ištvan Sabo, 2004] i sličnih). Tako je vrlo malo osobitosti ovog konkretnog narativa koji bi ga izdvojili iz pregršti sličnih. Slično tome, dijalozi su često preobimni i preplavljuju vizuelnu lepotu kadra, a preduge scene lamentiranja nad životom zabiju film u mesto, ne donoseći karakterizaciji ili narativu mnogo toga novog.

Tako, kad se podvuče crta, Život traje tri dana prijatan je film, kome se, zbog vizuelne prijemčivosti, zavodljive glumačke igre i obećavajućeg potencijala mlade rediteljke mogu oprostiti scenarističke greške. Nadgradnja koju je Koljević pokazala na trusnom temelju, biće svakako veća i sveobuhvatnija kada taj temelj bude autentičniji i čvršći.