SRB ENG

NEDIM NEZIROVIĆ: „RADUJEM SE SVEMU ŠTO DOLAZI“

Intervju sa glumcem Nedimom Nezirovićem

28. septembar 2021. | Autor: Filip Grujić



Nedim Nezirović (1995, Novi Pazar) je glumac kojeg sam imao priliku da gledam u predstavi „Beton Mahala“, pre nego što je upisao studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (FDU), a u kojoj je igrao kao član dramske grupe u Novom Pazaru. Danas, našli smo se u centru Beograda, a Nedim iza sebe ima dve značajne televizijske i filmske uloge, jednu u seriji „Klan“ a drugu u filmu „Nečista krv – greh predaka“. Pored toga, predstava u kojoj takođe glumi – „Cement Beograd“ upravo je osvojila Grand Prix na duplom 54. i 55. izdanju Bitef festivala. Razgovarao sam sa Nedimom o glumačkom poslu u savremenoj produkciji, životu u provinciji, razvojnom putu, emotivnoj zatvorenosti, patrijarhatu, ali i imunoglobulinu.

U filmu „Nečista krv – greh predaka“ tumačiš ulogu Jovče, Hadži Trifunovog (Dragan Bjelogrlić) sina. Gledajući vas, oca pored sina, stekao sam osećaj da ste vas dvojica, uprkos sukobu, zapravo veoma nalik jedan drugom… Kao da si njegova senka.

Najžustriji odnos roditelji imaju sa decom koja najviše liče na njih. Tako je generalno u životu. To gledam i kod svojih roditelja. U filmu se stvarno stiče utisak da je Jovča njegova senka. U krupnim planovima u kojima je samo Hadži Trifun, moj lik se odjednom pojavi sa nekim komentarom, uglavnom šturim. Pitao me je jedan novinar na konferenciji: „Kako je to igrati drugi plan, posle glavne uloge u „Klanu“?“ Koliko god meni bilo važno da me ima u filmu, kao i svakom glumcu, bitnije mi je bilo da se napravi redukcija likova zarad toga da bi film bio bolji. Kad bih bio kao Robert Duval (Robert Duvall) u „Kumu“ (The Godfather, 1972) i da ne kažem dve rečenice, a ostavim takav trag – dovoljno mi je. Ne možeš dvadeset priča da pratiš istovremeno, pogotovo ne u sat i četrdeset minuta.

Ali, postoje scene sukoba između vas dvojice, veoma bitne za radnju, gde se vidi vaša emotivna uzdržanost. Sa jedne strane Mita (Marko Grabež), Trifunov drugi sin je dekadentan, živeo je u Istanbulu, video je sveta… Jovča je bio samo uz oca. Koliko toga se krije u neizrečenom?

Kad pričam o toj ulozi tek sada dolazim u situaciju da mogu još objektivnije da sagledam koji su Jovčini problemi. Sad tek vidim koliko je on želeo da dokaže da je sposoban sin, pre svega, i da odluke može da donosi sam. Koliko je dostojan nasleđenog ugleda koji Hadži Trifun ima u toj kasabi, koja zaista jeste bila kasaba, od jedva šest hiljada duša.

Nekada je dovoljno odigrati dve ili tri scene da otključaš lik – najčešće se mi mladi glumci tu prevarimo pa hoćemo da pokažemo sve šta znamo u tri scene, i to ispadne višak. Suština je da što više stvari sakriješ. Suština je u neizrečenom.

To je tendencija ne samo mladih glumaca, već svih mladih umetnika, uvek želimo sve da kažemo što nas muči…

Najbolje stvari se dese kad napraviš pravu odluku, a to je uvek jedna odluka, ne hiljadu.

Je l’ tvoj lik tragičan zbog toga što ne može emotivno da se otvori?

Ti si možda prvi koji je primetio te obrasce ponašanja kod te… osobe. Izbegavam da kažem lik, to mi je nekako grubo, uvek volim da kažem ili uloga ili osoba, jer mi igramo neke živote. Imao sam nameru da pokažem koliko je on sam po sebi tužan, odnosno hermetičan u emotivnom smislu. Govori malo i pravi odluke koje su mimo onoga što bi za njega bilo dobro, a sve iz namere da pokaže ocu koliko je sposoban. Tako je naučen i tako je u tim sredinama bilo.

Da li se išta promenilo u manjim sredinama od onda? Ili hajde, ne mora manjim…

Vrlo malo jer je ugled porodice užasno važan i sve što se desi unutar porodice je bitno da se sakrije. Posebno u manjim sredinama. To povlači pitanje ženskog položaja. Ali, kad smo imali zimus celu priču oko Mike Aleksića – to se događalo u samom centru Beograda, u Knez Mihajlovoj. Da li možeš tek da zamisliš šta može da se desi u Pirotu, Paraćinu, koliko ljudi ostane zatvoreno u svojim problemima samo da ne bi urušilo ugled porodice? To se nasledilo – otuda i greh predaka kao podnaslov filma. Greh predaka se ne vezuje samo za priču koju nosi film, mi zaista nasleđujemo grehove svojih predaka, ne samo u bukvalnom već i u metaforičkom smislu – kako se ponašamo prema ženama, kakav odnos imamo prema njima… Čujem od bliskih ljudi, očeva, komšija ─ šta žena sme, šta ne sme, kako bi nevesta trebalo da se ponaša, kakve običaje da uzme…

Da, takva podela ograničava i muškarca – tvoj lik (osoba, izvini) treba da bude jak i stabilan da bi zaslužio očevu pažnju, ali šta ako on to nije? Naravno, žena je bila potlačena, ali svi obrasci preterano patrijarhalnog ponašanja štete svima. A kod Bore Stankovića je jasno prikazano, u četiri zida mogu da budu skandali, a izvan samo da ne pukne bruka…

Dolazim iz male sredine, iz Novog Pazara. Tamo je samo bitno da ne pukne bruka. Kada pričaš sa nekim ko je iz Beograda o Novom Pazaru, imaš sasvim drugačiji utisak o tom gradu iz njegove priče. Kad sam upisao akademiju i kad su me posetile kolege,  dešavalo se da me prvo pitaju da li je dovoljno bezbedno. Ali da se vratim na Boru Stankovića, roman „Nečista krv“ je jedan od onih koji su mi otvorili ljubav prema književnosti u srednjoj školi, kad su sve lektire bile dosadne. Kroz taj roman sam prvi put spoznao temu erotike.

U njegovim delima sve je nabijeno seksualnom tenzijom…

Seksualno nabijeno, ali ne pornografski… Mi se prvo upoznamo sa pornografijom, a tek onda sa erotikom. „Nečista krv“ nema ništa pornografski, a atmosfera je izuzetno tenzična i seksualna – opisuje dobro tu memlu, koliko je Sofka zatvorena u kući, njen tok misli i koliko ona mora da bude zatvorena, ne dopuštajući mladoj ženi u sebi da oseća šta svaka mlada osoba oseća…

Kad pogledaš iz istog perioda francuske dekadentne romantičarske romane, a sa druge strane u to vreme kod nas… Bora Stanković je jedan od retkih koji je uhvatio neizdrž – na ivici je sve da nešto pukne…

U mojoj sredini je to bilo interesantno. Novi Pazar je jedna seksualno devijantna sredina, jer je seksualnost potisnuta, jer se iza četiri zida događa mnogo toga. Muškarac može da radi milion stvari, dok žena mora da se čuva do braka, a muškarac nikad neće dobiti epitet „kurve“ – koji je uopšte naziv za nemoralnog ili amoralnog muškarca? Sve to uživa pozitivni ugled u društvu. Ti znaš koja devojka je slobodnija, o tome se priča i te stvari možeš da osetiš u manjim mestima i Bora je to sjajno uočio, iako je on svoja dela o Vranju pisao u Beogradu.

Nisam to znao…

Nisam ni ja, Milutin Petrović mi je skrenuo pažnju na to. Bora je slušao to što mu je pričala baka, ljudi oko njega i o tome stvarao tako tačne opise te sredine. To je verovatno i radilo za njega, ta distanca. Distanca donese objektivnost ─ tako je i meni kad sam došao u Beograd bilo lakše da sagledam probleme Novog Pazara, jer uticajem sredine kreneš da opravdaš neke stvari koje nisu u redu, samo da bi mogao da živiš tamo.

Pričao sam baš sa rediteljem Vladimirom Tagićem, nabrajali smo koji su dobri filmovi nastali po sjajnim romanima – nema ih mnogo. Stalno imaš osećaj da si nešto propustio kad gledaš ekranizaciju – kažu da slika govori hiljadu reči, ali izgleda da to nekad nije baš tačno…

Kad imaš roman u rukama, deskripcija tih junaka je toliko široka i bogata da dođeš do pitanja kako da prikažeš to sve? Zato mislim da je Vojislav Nanović uradio sjajan posao kad je spojio sve te priče. Kako je on sa malo reči opisao likove je ozbiljna stvar – i teška. Koliko je teško od legendarnog romana napraviti sjajan scenario? Najbitnije je uzeti ono što je najvažnije.

U seriji „Klan“ nemaš takav predložak. Tokom studija pisali smo drame na temu „mit-bajka–legenda“. Čini mi se kao da ono što je u seriji „Klan“ baš poput urbane legende, a ti kao glumac već imaš dve dijametralno suprotne uloge iza sebe… Nisi zlikovac, nisi dobrica, plivaš gde te stave…

Kad sam snimao „Nečistu krv – greh predaka“ bilo mi je najvažnije samo da bude drugačije od „Klana“, da mogu da se predstavim u dve boje. Kad sam snimao „Nečistu krv“ nisam niti jednu reč promenio. Kad se malo priča, a mnogo kaže, onda treba reći to što je napisano kako treba, dok se u savremenoj dramaturgiji događa da se previše objašnjava. Mi smo imali sreću da smo sa rediteljem Bobanom Skerlićem imali tromesečne probe.

A višemesečne probe pred snimanje nažalost nisu čest slučaj…

Nažalost, najčešće te pozovu danas za sutra. Zato je iskustvo snimanja „Klana“ bilo sjajno, jer smo razvili međusobno poverenje, mogao sam da prepoznam tokom proba šta je potrebno i da dajem predloge za određene replike i reditelj mi je dozvoljavao da kreiram svoj jezik… U odnosu na to šta radiš pitanje je koliko je šta podložno promeni. U „Nečistoj krvi“ Voja Nanović je bio precizan kao oko, a još kad je Milena Marković (adaptacija scenarija, prim. aut) dodala samo prstohvat onoga što radi… Ona će uskoro preći u haiku, njena poezija je veličanstvena, kaže tri rečenice i zakuca te u zemlju. Zato je to bio sjajan spoj.

Da li imaš mogućnost da biraš uloge u takozvanom vremenu hiperprodukcije? Ili snimaš sve šta padne pod ruku kako bi kupio stan, pa ćeš onda da počneš da biraš uloge?

U Srbiji se čovek polomi dok snima, ali sebi ne može da dozvoli luksuz da ne snima pola godine, na primer. Evo dok sedim s tobom, pijem vitamine, pokušavam da spavam koliko mogu, vadio sam krv nedavno…

I, kakvi su rezultati?

Imunoglobulin mi je povećan, napala me je neka alergija, virus, umor me je savladao – nemaš luksuz da zaradiš dovoljno da bi samo radio u pozorištu i živeo od toga. Raditi u pozorištu je sada luksuz.

Je l’ umeš da budeš ljubomoran na kolege?

Znaš kako, ne stižem, ali u životu znam da budem (smeh). Voleo bih da se nastavi ovako… Dogodio se „Klan“, i to je bila sjajna stvar za mene, u tom trenutku sam radio predstavu za decu u Novom Pazaru i nisam radio ništa u Beogradu. Kada su me pozvali na kasting, dobio sam scenario i pomislio sam „ma daj“ ─ sam u sebe sam posumnjao i najzahvalniji sam reditelju što je prepoznao da mogu da igram nešto toliko suprotno mom senzibilitetu.

Možemo da se vratimo na biranje uloga…

I u „Nečistoj krvi“ sam dobio nešto što je malo surovo… Dok snimam drugu sezonu „Klana“ dva puta mi je lakše, jer sam se dogovorio sa sobom da trenutno radim da bih naučio. Ne mogu sa 26 godina da napravim ulogu života. Celu prvu sezonu sam bio na ivici života i smrti, želeo sam da odigram kao da mi od toga život zavisi. Ali to nije realno, ne mogu sad da odigram sve najbolje. Šta bih posle radio? Posebno je važno da otključaš to u glavi da si tu da bi naučio, jer ne znaš, i nema veze, ne znaš! Neko je rekao – najbolji je onaj glumac koji radi.

Kako na kraju pronalaziš balans između snimanja filmova, serija i pozorišta? Koji tu segment najviše pati?

Hiperprodukcija je ozbiljan izazov za pozorište, okupiti podelu danas je skoro pa nemoguća stvar. Pozorišna produkcija ne nudi novac od kojeg možeš da živiš, pri tome se ni ne nudi novac da nešto ode napred – ne može ipak ni pozorište bez novca, ako ćeš da pomeraš granice… Mogu sad da otvorim telefon i pogledam epizodu serije u koju je uloženo šest miliona evra. Menjaju se kriterijumi, menjaju se generacije. Svojoj akademiji najviše zameram to što imam utisak da kad čovek uđe tamo kao da je ušao u vremeplov i vratio se šezdeset godina unazad. Kada uđeš u zgradu FDU-a imaš utisak da si se vratio u devedesete. Uvek figurativno začepim uši kad krenu da pljuju nove generacije. Svaka nova generacija ima problema, ali nosi sa sobom i nove izazove.

Dokle planiraš da budeš mlad?

Mlad glumac ili mlad čovek? Najteži period života mi je bio detinjstvo, ali to je smešno, nije mi se desilo ništa loše, svi zdravi i čitavi, divno okruženje… Jednostavno nisam imao prijatelje, generacijski se nisam razumeo sa društvom, pa sam mnogo vremena proveo sa starijima i nekako mi je uvek bilo zanimljivije šta rade oni, pritom sam uvek čekao da budem stariji… A sad – sad sam uzbuđen zbog svoje generacije i zbog toga šta ona sa sobom donosi. Voleo bih da budem mlad koliko mogu, ne verujem da će mi starost teško pasti, ako doživim, mislim da i u tome ima benefita, ali dobro mi je dok sam mlad. Lepo je! Radujem se što ću za tri godine napuniti trideset i imam utisak da su to dobre godine, jer si svoj na svome. U suštini, radujem se svemu što dolazi.

 

NASLOVNA FOTOGRAFIJA: Filip Andrejić

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, kao ni NFC Filmarta. Filmski centar Srbije i NFC Filmart se odriču odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.