NASLOV FILMA: O bubicama i herojima SCENARIO: Nikola Pejaković, Dimitrije Vojnov, Petar Pašić REŽIJA: Petar Pašić ULOGE: Bojan Dimitrijević, Slobodan Boda Ninković, Zoran Cvijanović, Ilija Pašić TRAJANJE: 90’ ZEMLJA: Srbija GODINA: 2018.
U poslednjih nekoliko decenija istočnoevropski film profilisao se kao žanr za sebe i postao prepoznatljiv kao socijalna drama sivog kolorita čiji su protagonisti uglavnom progonjeni ratnom ili mirnodopskom sociopolitičkom prošlošću ili suočeni sa teskobnom sadašnjošću. Primera je onoliko kako kod nas (Rekvijem za gospođu J, Krugovi, Otac), tako i u komšiliku (Muškarci ne plaču, Zvizdan). Bilo da su domaćim filmskim stvaraocima te i takve teme nametnute, ostavljene u zaostavštinu ili da svesno biraju da se bave njima, regionalna kinematografija ukalupila se sama ili je ukalupljena od strane ostatka kinematografskog sveta, što dalje postavlja predrasude i očekivanja od toga šta je i kakav je to istočnoevropski film. U tom smislu, kada se na domaćoj sceni pojavi nešto drugačije, ono izaziva pažnju obećavajući svežinu i – nešto drugačije.
Od filma „O bubicama i herojima“ u režiji Petra Pašića, godinama čekanog i najavljivanog kao kombinacija igranog filma i animacije kvaliteta koji se na ovdašnjim prostorima još nije video, očekivalo se upravo nešto drugačije. Međutim, da li usled nebrojenih produkcionih peripetija ili svesnih umetničkih odluka, od animacije se gotovo odustalo, a ono malo što je od nje ostalo, iako zaista izgleda kao nešto što bi se pre očekivalo od strane produkcije nego domaće animacije, deluje nevešto nakalupljeno na ostatak filma, tek da ne propadne ono što je već snimljeno. Namerno kažem „u režiji“, a ne „Petra Pašića“, jer je scenario za film prvobitno napisao Dimitrije Vojnov, potom ga dopisivao ili popravljao Nikola Pejaković, da bi na kraju i sam Pašić pokušao da doprinese, te ne čudi da se od mnogo babica rodilo kilavo dete. Deluje da je Pašić pokušao da uradi ono što je mogao sa scenarističkim frankenštajnom „Bubica i heroja“, prateći različite narativne linije značajno drugačijim stilom, što je doprinelo i stilskoj raznorodnosti.
Naime, pomenuta petominutna animirana sekvenca otvara film pričom o dve bubice nalik na mrave, koje u potrazi za boljim sutra pokušavaju da izbegnu iz ratnog podzemnog sveta buba dospevajući u naš svet i to na recepciju (zatvorenog?) hotela Jugoslavija. Tu ih u limenu kutiju hvata dečak (Ilija Pašić) za kog se ispostavlja da će nositi jednu narativnu liniju filma – onu nalik na priču bubica, s obzirom da dečak pokušava da sebe i devojčicu izbavi iz sirotišta u kom žive. Međutim, bubicama u filmu „O bubicama i herojima“ je tu kraj, animacija se nikad više ne pojavi, a bubice se pomenu utoliko što ih dečak u nekom trenutku pokloni devojčici. Druga narativna linija bavi se mističnim herojem, a bivšim domarom (Slobodan Boda Ninković) koji živi u zabačenom ćošetu hotela i njegovo herojstvo ogleda se u pravljenju filmova, što se može shvatiti kao oda autorske ekipe filmskoj umetnosti. Dečak sarađuje sa herojem tako što mu donosi snimke iz spoljašnjeg sveta koje ovaj montira u neki vid kolažnog stop motion filma u nadi da će mu to pomoći da se seti šta je bilo sa njegovom nestalom ženom. Tu nije kraj – treća narativna linija prati novog domara (Bojan Dimitrijević) koji biva zaposlen da čuva prazan hotel. Praktično svaka od ovih linija skreće i na stranputice navodi još novih likova poput medicinske sestre, oca domara, ili sporedan lik starije žene kod koje novi domar povremeno odlazi. Protagonista kao takav ne postoji, što ne mora nužno biti problem. Ipak, problem je što se „O bubicama i herojima“ ni u jednom trenutku ne fokusira i ne razvije niti jednog od brojnih skoro pa glavnih likova, oduzimajući im priliku da za njih marimo ili navijamo, te tako pratimo niz nama suštinski nevažnih likova u njihovim nejasnim htenjima i radnjama.
Stilski neujednačena struktura ruku pod ruku prati scenarističku nekozistentnost – iako hotel Jugoslavija pozicionira radnju filma geografski, manjak druge vremenske ili prostorne reference pravi podlogu za bajku. U stilu bilo jednom, negde – bajkovito, premda ne utopijski bajkovito, već sasvim suprotno, kao u Žan Pjer Ženeovom „Gradu izgubljene dece“, predstavljena je narativna linija dečaka. Sirotište je enterijerom i eksterijerom preteći opskurno, glumački izraz upravnice sirotišta (Branka Petrić) žan-pjer-ženoovski je prenaglašen i iskarikiran, dok je njen kostim bajkovito raskošan. Sa druge strane, linija novog domara nosi gorepomenutu notu istočnoevropskog filma i socijalne drame u kojoj nesnađeni i neosamostaljeni momak u kasnim dvadesetim brine o bolesnom ocu, koga Zoran Cvijanović igra kao da je u pitanju još jedna epizoda „Mileta protiv tranzciije“. U ovoj liniji upoznajemo i vlasnika hotela (Uroš Đurić), ustvari bordela, a takođe prisustvujemo seks sceni između vlasnika i prostitutke, koja nema jasno uporište u samom filmu. Naposletku, linija heroja stilski je najslabije ukalupljena. Deluje da u ovoj liniji, kao i u čitavom filmu, ima od svega po malo, malo socrealizma, malo bajkovitog, malo opskurnog i malo više kolažnog stop motion-a.
Jasno je da se osnovne narativne linije isprepletu, te da likovi imaju ili zajedničku prošlost, ili će imati zajedničku budućnost, ali usled glumački, stilski i žanrovski kardinalno različitih linija, „O bubicama i herojima“ pokušava da spoji nespojivo. Iako predstavlja vizionarsku kombinaciju bajkovitog, realnog i animiranog, ovo ostvarenje ne uspeva da ispriča niti priču bubica, niti da čvrsto uveri da mali čovek malim pobedama postaje heroj: mladić pronalaskom posla i devojke, dečak oslobađanjem devojčice iz sirotišta, a heroj konačnim prihvatanjem nesrećne sudbine njegove žene. Premda nedovoljno fokusiran i uprkos plemenitoj ideji, mlak u utisku, film „O bubicama i herojima“ može poslužiti kao podloga koja pokazuje da je nešto drugačije u Srbiji moguće, ali i kao upozorenje da to nešto drugačije nije nužno i garant uspeha, te da zahteva posvećivanja i pažnje jednako, ako ne i više, od onoga što je kalup istočnoevropskog filma.
