SRB ENG

Od zvuka do pokreta

25. јула 2019. | Autor: Filip Grujić


ANIMA

režija: Paul Thomas Anderson

muzika: Thom York

album: Anima

godina proizvodnje: 2019

I AM EASY TO FIND

režija: Mike Mills

muzika: The National

album: I Am Easy to Find

godina proizvodnje: 2019

 

U ovom ogledu baviću se slikama koje su albumi I Am Easy to Find od benda Nešenl (The National) i Anima od Toma Jorka (Thom Yorke) izazvali kod reditelja Majk Milsa (Mike Mills) i Pol Tomasa Andersona (Paul Thomas Anderson), a potom i kod nas, publike. U oba slučaja radi se o filmovima kratkog metra, koji slikovno pričaju priču albuma. Ipak, radi se o dva sasvim različita pristupa ovoj čudnoj formi.

Zbog čega i na koji način transmedijalnost funkcioniše, odnosno ne funkcioniše, pokušaću da rasčlanim kroz par primera.

Put reči, od mozga, preko svih kanala koje čovek poseduje, do usta i od usta, najčešće, do sagovornika, veoma je kompleksan. Čovek (kojeg ćemo zvati govornik) i drugi čovek (kojeg možemo zvati recipijent) razmenjuju niz zvukova, propraćenih gestikulacijama, koje smo mi, ljudska rasa, naučili da oblikujemo u reči, zatim u rečenice i, naposletku, u misao. Na celu tu zavrzlamu, govornik i recipijent odlučili su da u svoj razgovor ubace ritam i melodiju, na osnovu kojih tumače zvukove koje su čuli, odnosno izgovorili. Posle tog razgovora, sagovornici mogu da, na osnovu svega navedenog, osećaju širok spektar emocija – od ravnodušnosti, sreće, besa do tuge. Neretko, držanje govornika i način na koji priča priču, a koji nema veze sa samim rečima, za sagovornika može da bude presudan za razumevanje suštine priče.

Rečenični sklopovi stvaraju određene slike. Te slike su drugačije od čoveka do čoveka. Slon može da bude slon, jednostavno takav, a može da bude i apstraktna forma. Hodanje može da se prikaže kao pomeranje noge, a može da se prikaže i kroz radnju koja nešto drugo označava, a mi kroz sistem apstraktnih znakova shvatamo da to predstavlja hodanje.

Bernard Noel, francuski pesnik, koji je svoj početak imao 1958. godine zbirkom Extraits du corps, smatra se jednim od prvih pesnika koji su uticali, izvan književnog čitalaštva, na stvaraoce savremenog plesa i likovnih umetnosti.[1] Način na koji, ritmički i grafički, slaže reči i time stvara pokret, najbolje se oslikava u zbirci „Oblici nje” iz 1986. godine.

vrijeme ništa ne zna

o nama ono je samo

taj prolaz u

očima

             vrata kroz koja

se izlazi prema početku

budućnosti

             uvijek

čekam te iza

tvoga lica

             koje zna

gde prestaje Ti

to je taj rascjep

a zatim

            početak

već je počeo

zamjenica bez kraja[2]

Na sličan način mogli bismo da posmatramo stihove sa albuma Anima, Toma Jorka. Prva pesma u istoimenom kratkom filmu je Not the News. Ukoliko bismo čitali svaku reč i razmišljali o njenom primarnom značenju, videli bismo da one nemaju nikakve direktne veze sa slikom koju nam je pružio reditelj.

But I’m not running
Enough of broken glass
Enough so I can eat
The dancing feet[3]

Ali tamo gde se spajaju, gde počinje zajednički put reči i slike je upravo u pokretu i ritmu. Repetitivan pokret, skoro kompjuterizovan, oslikava svakodnevicu čekanja u gradskom prevozu (i čekanja uopšte), pokazuje mehaničnost ljudskih radnji. Druga pesma, Traffic, govori o zaglavljenosti čoveka u sistemu, stvarajući distopijsku sliku o borbi između stvarnih potreba i konzumerizma, svetu kroz koji se mora proći, da bi se moglo na drugi kraj izaći. Reditelj, opet kroz koreografisan pokret, prikazuje čoveka, u nedefinisanom i nerealističnom prostoru, koji pokušava da pronađe svoj put do te druge strane, odnosno do jutra.

Submit
Submerged
No body
No body[4]

Na kraju tog puta, ako bi želeli da pratimo tok priče onako kako jedino znamo, kroz prizmu realizma, stigli bismo do ljubavi i svih odluka koje smo doneli za nju i protiv nje, ali do ljubavi na čijem kraju, svakako, ima nade. Naravno, ovo je sad moje tumačenje i moglo bi se izvesti sijaset drugih tumačenja, ali pesma Dawn Chorus, u kombinaciji sa rediteljskom odlukom da na kraju zasija sunce na čelo protagoniste, nakon svega, za mene emotivno to znači.

If you could do it all again

Big deal, so what

Please, let me know

When you’ve had enough

It’s the last chance

OK, Corral

If you could do it all again

This time with style[5]

U ovako vođenoj priči, ne postoji druga ravan osim emotivne i upravo zbog toga ovakva priča je uspela. Ne postoji način da se racionalizuje priča i da se zbog njenih obrta, peripetija i drugih sredstava koje čine dobro skrojen komad, oseti tuga, bes, sreća ili ravnodušnost. Rediteljeva zamisao je bila da glavni protagonista, kojeg igra Tom Jork, u pokretu podseća na Baster Kitona (Buster Keaton) i time razbije anksioznost i tugu koju stvara muzika.[6] Tom Jork i Pol Tomas Anderson sve vreme stvaraju melanholiju i onda je naprasno razbiju, što rezultira, na kraju, još većom melanholijom.

Met Berninger (Matt Berninger), pevač i tekstopisac benda Nešenl, poznat je po izrazito poetičnom opisivanju svakodnevice, strahova od usamljenosti, strahova od odrastanja, života udvoje, vremena, uopšte, strahova od svega što čini ono što mi zovemo život.

You don’t know anything
I think about you way more than anything else
I’m not that spiritual, I still go out all the time
To department stores[7]

Neću se baviti njihovim ranijim radovima, ali kao što možemo videti i na primeru pesme Quiet Light, koja je sa poslednjeg albuma I Am Easy to Find, neretko je autoironičan, samokritičan i svestan sebe u okruženju. Kada sklizne u patetiku i potencijalno preteranu simboliku i samosažaljenje, usledi rečenica koja ga vrati na mesto, u svakodnevicu – banalnu i jednostavnu, stvorenu prema prirodnim i društvenim potrebama. Upravo to se može videti i u pesmi Rylan.

Stay with me among the strangers
Change your mind and nothing changes[8]

Uprkos tome, producent, koji je želeo da postane reditelj, Majk Mils, odlučio je da ne iskoristi ništa što pružaju tekstovi Meta Beringera. Odnosno, odlučio je da iskoristi sve. Bukvalno. I tamo gde nije jasno, odlučio je da titluje, a rečenicama (feeling alone, feeling angry) nam prikaže kako se protagonistkinja, koju igra Alisa Vikander (Alicia Vikander) oseća. Nimalo nije koristio moć pokreta, koju kamera zaista poseduje, već se više oslanjao na skladnu, statičnu, crno-belu fotografiju. Uz tužnu muziku, tužna slika. Uz tužan stih, tužna rečenica.

To su dva pristupa, prvi sam analizirao iscrpno, jer nudi materijal za to. Ovaj potonji zaslužuje da se pomene samo kao kontrapunkt prvom delu. Razlika je u tome što nam je Majk Mils prikazao slona kao slona, a Pol Tomas Anderson slona kakav on može da bude. Transmedijalnost znači da muzika nije samo atmosfera ili podloga za film. Isto tako, znači i da film nije samo vizuelna podloga za muziku.

Muzika priča priču. Ritmom, rečima, melodijom. Film priča drugu priču. Slikom, jezikom. Oni ne treba da govore istu stvar. Treba da se prepliću i nadopunjuju. Da se svađaju i smenjuju uloge govornika i recipijenta. Treba da budu zaljubljeni jedno u drugo i da ne govore istim jezikom.

[1] Bernard Noel – Ostatak puta, predgovor Martina Kramer

[2] Bernard Noel – Ostatak puta, izdavač Litteris, str 30.

[3] https://genius.com/Thom-yorke-not-the-news-lyrics

[4] https://genius.com/Thom-yorke-traffic-lyrics

[5] https://genius.com/Thom-yorke-dawn-chorus-lyrics

[6] https://variety.com/2019/music/news/paul-thomas-anderson-interview-anima-film-thom-yorke-1203253783/

[7] https://genius.com/The-national-quiet-light-lyrics

[8] https://genius.com/The-national-rylan-lyrics

 

Svi tekstovi odražavaju isključivo stavove autora i ne predstavljaju stavove Filmskog centra Srbije, a Filmski centar Srbije se odriče odgovornosti za sve upotrebe informacija koje su u njima sadržane.