SRB ENG

Omiljeni domaći: Goran Nikolić // „Davitelj protiv davitelja“ Slobodana Šijana

10. мар 2019 | Autor: Zoran Janković




Ova godina trebalo bi da nam donese i premijeru filma „Heroji“, prvog dugometražnog filma reditelja Gorana Nikolića, zasad najpoznatijeg po režiji kratkometražnih ostvarenja „Nekako z proljeća“, „Život po Moskriju“ i „Oni žive“. I, dok čekamo njegove „Heroje“, evo šta nam je Goran Nikolić rekao na temu omljenih domaćih filmova:

-Kao neko ko se bavi fimom u Srbiji, naravno da imam listu omiljenih domaćih  filmova gde se, u samom vrhu, nalaze Život je lep, Doručak sa đavolom, Otac na službenom putu, Lepa sela lepo gore, Praznik, Vrane, Variola vera, Neprijatelj (Žike Pavlovića.)…,  a sa druge strane, imam i listu omiljenih ‘grešnih zadovoljstava’ gde suvereno vladaju Bumerang, Suza i njene sestre, Boj na Kosovu, Zvezde ljubavi, Anđeli 2, Sinovci, Ćao, inspektore, Mala noćna muzika...

Prizor iz filma Davitelj protiv davitelja Slobodana Šijana.

Izvan obe te podele (a možda između), nalazi se moj apsolutni favorit – Davitelj protiv davitelja. Taj film je kamen temeljac moje poetike u izgradnji. Večita inspiracija. Film u kojem je Šijan definisao svoj rukopis. Aleks de la Iglesija tip filma pre de la Iglesije. Morbidan i neprijatan s jedne strane, a s druge groteska na nivou jednog Alana Forda. I taj koktel se mućka do poslednjih desetak minuta, kad prevlada samo mrak. Film o kome je čak i Milomir Marić imao reči hvale svojevremeno. Delo čiji je slogan bio uzor za slogan mog diplomskog filma – (FILM STRAVE I UŽASA – FILM (S)TRAVE I ZGUTAVANJA). Podsetnik na to kako je za drugačije stvari potrebno vreme da bi se prepoznao njihov kvalitet. I u našoj kinematografiji, do dana današnjeg, i dalje ne postoji sličan film. Što je, donekle, i razumljivo, s obzirom na to da se retko ko osmeli da napravi čistu komediju  (većina reditelja sa ovih prostora sebe previše ozbijno shvata), još ređe čist horor (misao u domenu naučne fantastike za srpski film), a mešavinu horora i komedije, posle Davitelja…, nije niko kod nas ni probao od tad (ili barem ne uspešno). Scena u kojoj Nikola Simić pokušava da se obesi, dok ga od toga odvraća njegov mačor, čije mjaukanje je titlovano kao u nemom filmu, jedna je od onih koje me podsete zašto volim filmove. I još nešto – replika „Uzalud široki bulevari, uzalud saobraćajne gužve i metroi, ako u jednom gradu nema manijaka, taj grad nije metropola“ govori više nego mnogi naši filmovi.

Zoran Janković