SRB ENG

Omiljeni domaći: Ivan Bukvić // „Tri“, „Tito i ja“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“…

5. маја 2019 | Autor: Zoran Janković




Učešćima na festivalu Tampere u Finskoj i na Martovskom festivalu u Beogradu svoj život pred publikom počeo je kratkometražni igrani film „Žicka“ čiji je autor, mladi reditelj Ivan Bukvić, današnji gost ovog kutka našeg portala. Na temu omiljenih domaćih, on nam je rekao sledeće:

-Zanimljivo je da u stvari nikada nisam rangirao domaće filmove po tome koji mi je draži, iako imam naviku da pravim liste stranih filmova. Ali u glavi imam mapirano, još od detinjstva, kada je i koji domaći film ostavio na mene neki pečat.

Tri – Prvi put sam ga pogledao kao baš mali dečak (u selu, na TV-u, antena je hvatala samo Prvi program). Jedan pogled i ostao sam prikucan za TV do kraja. Naviknut do tada na crtaće i američke filmove, gledajući Tri, bio sam svestan da gledam nešto što je na vizuelnom nivou toliko napredno i moderno, da ga nisam posmatrao kao nešto domaće, već kao deo svetske filmske baštine. Vrhunac zanata. Najupečatljivije slike su bili kadrovi iz šume, koji su mi se duboko urezali u sećanje. Utisak je izgleda bio toliko jak da kada god se prisetim tih scena, vratim se baš u taj trenutka ispred TV-a u Pilatovićima, kada sam film prvi put gledao. O samom doživljaju tih scena sam puno razmišljao u detinjstvu, pa su možda baš te slike bile varnica koja me je pecnula ka filmskom zanatu.

Bata Živojinović u filmu Tri.

Tito i ja – intiman doživljaj jednog vremena, ali stavljen u kontekst, što mislim da je bitno za dugotrajnost jednog dela, jer može da komunicira sa svakim dobom.  Nedostaje nam više takvih filmova danas. U današnjim filmovima prisutna su intimna opažanja, ali često nedostaje stav. Autorov lični doživljaj stvarno je moćno oružje za definisanje istorijskog trenutka, a upravo su društveno-istorijski kontekst i stav ono sto daje posebnu dimenziju priči i čini je važnom.

Lepa sela lepo gore i Rane – u paketu iz nekog razloga. Možda zato što i ja težim da inspiraciju nalazim u istinitim događajima iz okruženja. Mislim da je jako bitan taj osvrt na svet oko sebe – važno je da reditelj bude prisutan u tom svetu i da razume svoje likove i priču. I tako će delo, pored ideje, preneti i atmosferu jednog vremena. Ako mlađe generacije bude zanimalo kada smo tačno svi toliko prsli, da se nikada nismo oporavili, treba samo da se vrate ovim filmovima.

Milorad Mandić Manda u filmu Lepa sela, lepo gore.

Takođe, koliko modernih domaćih filmova ima, koje su ljudi u bioskopu gledali nekoliko puta zaredom, i još bezbroj puta na kasetama?  Veoma malo.

Bonus round:

Guilty pleasures i special skills: Mislim da znam sve replike iz barem dve Žikine dinastije! ( “Eno su dede!!“ „Mama, da li nešto gori u tvojim očima?“…)

I za kraj, iako nije film već televizijska serija, ne mogu da pričam o omiljenim domaćim bez ove scene. Malo toga mi je tako jako i naše kao ova 3 minuta. Giga legenda.

Zoran Janković