SRB ENG

Omiljeni domaći: Nikola Stojanović // Deset udarnih

07. jun 2020. | Autor: Zoran Janković




Danas nam je u gostima u ovoj rubrici mladi Nikola Stojanović, reditelj zapaženih studentskih krartkih igranih filmova „Mi smo videli leto“, „Šerbet“ i „Sve kako treba“. On se svojski potrudio i iizdojio čak deset ovdašnjih filmova različitih žanrova, stilova i metraža. Evo šta nam je on  to otkrio:

-Uvek mi je teško da odaberem nešto što mi je „omiljeno”, a za ovu listu se ved kajem što nisam stavio više filmova, jer mi trenutno kroz glavu prolazi još najmanje deset filmova koje bih bez razmišljanja dodao. Trudio sam se da odabarem filmove različitih žanrova i različitih trajanja. Svi su ostavili neizmeran utisak na mene, ali na potpuno drugačije načine. Ovo je potpuno lična lista filmova, koje jako volim, iako sam mnoge gledao samo jednom, stalno mi se vraćaju. Atmosfere, likovi, prizori, duhovitosti, intimnosti,i razigranosti u stilu. Pored samih filmova, dragocene su mi i situacije u kojima sam ih gledao, koje mislim da su doprinele da dodatno zavolim ove filmove.

Tilva Roš  (Režija i scenario: Nikola Ležaić)

Tilvu Roš sam gledao na projekciji u nekom kafiću u Savamaloj pre jedno sedam godina, prvi i jedini put. Sedeli smo na neudobnim barskim stolicama, sa skoro mrtvim uglom na platno, a film se prekinuo na pretposlednjoj sceni i dan danas nisam odgledao završnu sekvencu filma.  Ali to nije nimalo smetalo da mi se scene i prizori urežu duboko u sedanje. Priče o odrastanju me najviše dotaknu, Tilva Roš posebno svojom iskrenošu i autentičnošću.  Scenaristkinja Nađa Petrovid i ja konstantno citiramo i imitiramo scenu „Ja, brate, vozim skejt zato što volim da vozim skejt”, dok repliku „Malo sam izašo iz zuma, pa sam te malo isek’o”  ponavljamo  Mladen Teofilović (direktor fotografije) i ja.  Kada se setim filma, prvo se setim ogromnog bagera na protestima, suvih, pustih pejsaža u Boru , VHS snimaka, atmosfere poslednjeg leta i nostalgije  koje ono nosi sa sobom.

Teret (Režija i scenario: Ognjen Glavonić)

Teret sam posle dugog isčekivanja prvi put gledao na domadoj premijeri u Domu Sindikata na FAF-u. Nagađali smo koji je prvi kadar filma, a posle skorašnje saradnje sa Brankom Perišićem na Šerbetu, jedna pretpostavka je bila da je on u prvom kadru. Koja je, kako se ispostavilo, skoro bila tačna, pošto je on stvarno u drugom ili tredem kadru filma. Prva stvar koja mi padne na pamet kada razmišljam o filmu su trenutci, male priče za kojima film  „odluta”. Neverovatna mi je sloboda sa kojom se mi kao gledaoci kredemo kroz film, autentičnost, poetičnost i otvorenost sveta koji Ognjen pravi, dok ni za trenutak ne gubimo napetost, i ne zaboravljamo o čemu nam film govori. Hrabrost u izrazu i izboru teme, bezbroj autentičnih trenutaka i postupaka, kao što je upoređivanje šaka u poslednjoj sceni, baloni koji izledu iz gepeka, psi lutalice koji jure oko „vojne baze”, prave jedinstvenu atmosferu ovog filma koju nikad nedu zaboraviti.

Prizor iz filma Teret.

Beli, beli svet / Rudarska opera (Režija: Oleg Novković,  Scenario: Milena Marković)

Beli, beli svet je možda jedini film ikad koji smo gledali na TV-u kod Nađinih roditelja u dnevnoj sobi.  Dok smo Rudarsku operu gledali na slavi kod mog tate, tako što smo slučajno na nju naišli na TV-u, i zbog nje ostali mnogo duže nego što je bilo planirano. Beli, beli svet je film kom se često vradam, kada pomislim na film u glavi se prvo pojavljuju slike industrijskog Bora, Uliksa na terasi, Glogovčev song. Jedna od omiljenih scena mi je scena premeštanja nameštaja, kroz Bor, na otvorenoj prikolici kamiona, sa porodicom na okupu, koja mi makar u tom trenutku pored svega ipak deluje sredno. Naturalizam glumačke igre, autentičnosti likova i svakog njihovog postupka, izbor lokacija, mitska dimenzija filma, su samo deo razloga zbog kojih je ovaj film na listi. Rudarska opera mi je pomogla da razumem odakle je došla inspiracija za Beli,beli svet, i da sudbine likova iz njega proživim još dublje. Rudarska opera bi se zasebno mogla nadi na ovoj listi, definitivno kao jedan od omiljenih domadih dokumentarnih filmova. Bogatsvo u likovima, ponovo u prizorima i istoriji Bora, stilski tretman,  iskrenost, su neki od brojnih razloga zbog kojih volim ovaj film. Možda najdraža, mi je poslednja scena, na snegu, čitanja pesme za Milenu „Pesme koju niko do tada čuti nikada nije bio”, vrhunac njihovog prijateljstva, Milenino opraštanje sa njima, i sa Borom.

Hana Selimović i Uliks Fehmiu u filmu Beli, beli svet.

Pogledaj me, nevernice (Režija: Srđan Karanović, Scenario: Miroslav Josić Višnjić, Srđan Karanović)

Pogledaj me, nevernice sam prvi put gledao na času režije, na drugoj godini, kod profesora Ivana Stefanovića, u maloj sali za projekcije. Verovatno omiljeni film koji sam gledao na faksu, apsolutno oduševljen sam izašao posle tog časa. Seleuš, 1974. Poigravanje sa dokumentarnom (mocumentary) formom, kompozicije, suvi humor, formalnost koje su ruku pod ruku sa Vesom Andersonom, ipak daleko autentičnije, duhovitije i emotivnije. Epska ljubavna priča, istraživanje ubistva u malom mestu, nezaboravni likovi, scena rekonstrukcije ubistva kroz film amaterskog kino kluba… Poslednja scena, devojke koja odlazi sama sa dva prazna bicikla, dok se orkestar otkriva u dubini. Zavšna sekvenca prolaska voza. Neverovatan film.

Solas de primavera (Režija: Stefan Ivančić, Scenario: Stefan Ivančić, Andrej Ivančić, Mateja Vidaković)

Solas de primavera sam gledao na Jutjubu, pre upisa na fakultet. Prvo se setim atmosfere filma: sparine, dosade, neizvesnosti poslednjeg leta. Dimitrije mokar na splavu pod suncem, kako grize nokat na ruci; tupa pospanost na zadnjem sedištu kola; povratak kudi posle leta punog doživljaja. Drugačije lokacije, drugačiji pogled na Beograd, rad sa naturščicima (sa porodicom), drugačija forma i izraz, kakav do tada nisam gledao u domadem filmu.

Dosta dobra lamperija (Režija: Rastko Petrović, Scenario: Mina Đukić, Rastko Petrović)

Gledao sam ga na vimeu. Film koji sam gledao desetine puta, jedna od omiljenih „ljubavnih priča” u domaćem filmu. Jedna od dražih scena Sovilja koji se objašnjava zašto je ostao, i replika za teletekst i PH vrednost piva, paradajza i… dodatno interesantno da je film inspirisan tekstom Norwegian Wood od Bitlsa, način na koji su Rastko i Mina  domaštali pesmu mi se definitivno dopada.

Ljubav  (Vlatko Gilić) /  Malj (Aleksandar Ilić)

Ljubav sam, nažalost, sam gledao samo na internetu, u dosta lošem kvalitetu slike. Samo prvi kadar filma bi bio dovoljan da se nađe na ovoj listi, iako mi je najdraži drugi deo filma. Malj sam gledao prošle godine u Motovunu, jedan od najboljih kratkih filmova koje sam gledao.

Ljubav.

Kako je propao rokenrol

Gledao sam ga kao mali, sa DVD-a koji mi je tata pustio. Omiljeni segment mi je bio Do izbora dva putića. Po imenu benda iz filma, naš „klan” u četvrtom razredu osnovne škole se zvao „Skalpeli”. Omiljena sekvenca Nindža kolo. Omiljena rekvizita sintisajzer koji priča. Omiljeni lik (posle Kome) legendarni Ratko Tankosid Sarma u ulozi Žike. Omiljeni superheroj Zeleni Zub. Kao mali sam samo taj segment I gledao, tek kasnije sam otkrio „Ne šalji mi pisma”, a plašio se da pogledam „Nije sve u ljubavi, ima nešto i u lovi” jer sam mislio da je horor. Kasnije mi je on bio omiljeni.  Gledaćemo video dok se ne rastope boje.

Kako je propao rokenrol.